Ukoliko niste primetili, poslednjih nekoliko nedelja, da ne kažem meseci, broj mojih unosa na blogu veoma je smanjen. Razlozi tome su trojaki. Najpre, High Duke veoma dobro prati seriju Game of Thrones, za koju smatram da je veoma bitna za sve nas gikove, te nisam hteo da skrećem pažnju sa njegovih prikaza. Potom, posao me je više nego pritisao; ispostavilo se da Knife of Dreams, jedanaesta knjiga "Točka vremena" ima mnogo više teksta nego što se to na prvi pogled činilo, što dovodi do toga da je potrebno daleko više vremena da je prevedem. Na kraju, tokom proteklih godinu i po dana, zapostavio sam čitanje u meri koja je nedopustiva. Rešen da stanem u kraj takvom ponašanju kod sebe, pre nego što svojoj krhokoj psihi nanesem nepopravljivu štetu i, ne dao Volos, postanem normalan, svaki slobodan trenutak posvetio sam čitanju, ostavivši blog u sigurnim rukama mog mladog saradnika.
Nakon što sam obnovio građu pred "Ples sa zmajevima", pročeprkao sam po polici i potpuno nenamerno spustio ruku na roman pod naslovom "Pandemonijum", meni manje-više nepoznatog pisca, Darila Gregorija. Otkud sad to "manje-više", možda se pitate. Sve i da se ne pitate, dobićete odgovor (bojim se da ćete kratke blogove morati da potražite na nekom drugom mestu).
Naime, "Pandemonijum" je Gregorijev prvi roman, ali pre nego što se upustio u njegovo pisanje, ispekao je zanat na kratkim pričama. Njegova "Second Person, Present Tense" bila je više nego dobro primljena kod čitalaca časopisa Asimov's i ušla je u najuži izbor za nekoliko nagrada, među njima i Lokusovu, nakon čega su se njegove priče našle u nekoliko godišnjih antologija najbolje fantastike, ovakve ili onakve. Dakle, čuo sam za Gregorija kao pisca, ali pošto najčešće ne čitam priče, nisam ga čitao. Kada je 2008. "Pandemonijum" objavljen, nabavio sam roman i odložio ga, ne razmišljajući preterano o njemu. Dve godine kasnije, nabavio sam i njegov drugi roman, The Devil's Alphabet, i odložio ga pored prvog. Pre mesec dana uzeo sam ih u ruke, čisto da bih ih skinuo sa spiska za čitanje, koji je u međuvremenu postao nemoguće dugačak.
Već nakon prvog poglavlja odložio sam knjigu i udahnuo duboko. Da pušim, zapalio bih cigaru. (Doduše, u mom slučaju, to bi verovatnije bila lula - tako da je dobro što ne pušim, je l' te...) Pročitao sam dovoljno knjiga - i dovoljno fantastike - da bih shvatio kako u rukama držim remek-delo ne samo žanra, već književnosti uopšte.
"Pandemonijum" je roman smešten u alternativnu stvarnost, premda u savremeno doba - što će biti slučaj i sa Gregorijevim narednim romanom. Ključna razlika između našeg sveta i sveta "Pandemonijuma" su demoni koji nasumice zaposedaju ljude i primoravaju ih na određene opsesivne obrasce ponašanja, na osnovu kojih su - inače - demoni i dobili svoja imena. Tako Slikar primorava svoje žrtve da iznova i iznova slikaju jednu te istu sliku; Kapetan zaposeda američke vojnike i primorava ih na "junačka dela" nakon kojih oni često završavaju bez različitih delova tela ili glave na ramenima.
Protagonista "Pandemonijuma" je mladić po imenu Del Pirs, kojeg je u detinjstvu zaposeo demon po imenu Vragolan, koji je u suštini epitom nestašnog deteta, hiperbolizovan do krajnjih granica. Del je uspešno izlečen i nastavio je sa svojim životom, ali u nakon saobraćajne nesreće počinje da gubi kontrolu nad sobom i sumnja da ga demon zapravo nikada nije napustio, već je tokom svih tih godina ostao zarobljen u njemu i da nakon nesreće pokušava da ga opet zaposedne.
Ovakav zaplet, mada zanimljiv, daleko je od originalnog. Tako se bar na prvi pogled čini. Međutim, ostaje pitanje - šta su zapravo demoni? Gregori ne pruža objašnjenje, niti to pokušava, istini za volju, čak ni u završnici romana kada se sve niti uredno upliću i čitaocu do kraja otkrivaju šaru piščeve vizije , bez konaca koji ostaju da štrče i vise. Tokom romana, Gregori nudi različite teorije naših pandana iz alternativne stvarnosti o kojoj piše. Može biti da su demoni zaista to, a može biti da je reč o vanzemaljcima, dok neke teorije uzroke "demonizmu" traže u biološkim činiocima - virusnim, gentestkim ili bakteriološkim uzročnicima. Ipak, najzastupljenija teorija jeste da je reč o specifičnom obliku duševne bolesti. Jungovci demone doživljavaju kao arhetipove koji dolaze iz koletkivnog nesvesnog.
Sve ove različite teorije - uključujući i one kojih se nisam dotakao - čitaocu ne da ne skreću pažnju, već ga usmeravaju na razmišljanje o ljudskoj psihi i percepciji stvarnosti sa jedne strane, kao i o elementima ličnosti i međuljudskim odnosima sa druge strane.
Protagonista na kraju romana uspeva da se otarasi svog "demona", mada ne baš onako kako je na početku romana mislio. Više od toga ne mogu da kažem, kako ne bih upropastio užitak potencijalnim čitaocima, ali dovoljno je reći da kraj "Pandemonijuma" nema nikakvih dodirnih tačaka sa naizgled opštim mestom od kojeg počinje.
To me dovodi do žanrovskog određivanja Gregorijevog prvenca. Naime, većina kritičara ga svrstava u "modern fantasy", što je čista glupost. "Pandemonijum" je pisan stilom i manirom pokojnog Filipa Dika, koji je čak i prisutan kao lik u romanu, pa ga pisac čak koristi da bi čitaocu uputio poruku da:
"Ne možeš da razlikuješ naučnu od epske fantastike... Epska fantastika se bavi onim što je po opštem mišljenju nemoguće; naučna fantastika se bavi onim što bi pod pravim okolnostima moglo biti moguće. U suštini, to se svodi na proizvoljni sud, budući da se ne može objektivno znati šta je nemoguće a šta je moguće, već je to u suštini čitaočevo subjektivno verovanje."
Gregori se na taj način izrugnuo savremenoj fragmentaciji žanra, nastaloj mahom iz komercijalnih potreba, koja u neku ruko onemogućava nastanak ovakvih romana.
"Pandemonijum" je po svemu ravan najznačajnijim delima Zelaznija i Dika, recimo i veoma žalim zbog toga što je malo verovatno, da ne kažem - gotovo nemoguće - da ga neko objavi u Srbiji.
Ovo je roman kojem je mesto u edicijama kakve su bile Kentaur ili Znak Sagite, u kojima su mogla da se nađu i ozbiljna dela. Premda sam i ja više nego učestvovao u kreiranju savremenog izdavaštva fantastike u Srbiji, moram reći da žalim zbog toga što je većina mlađih čitalaca nespremna da se upusti u čitanje jednog ovakvog romana.
S druge strane, to što "Pandemonijum" nije nosilac nijedne značajne nagrade koja se dodeljuje za stvaralaštvo u domenu književne fantastike možda govori o tome da ni globalno čitalaštvo više ne mari za romane koji postavljaju pitanja, već samo za one koji daju odgovore - i to lake i jeftine.
Od "Pandemonijuma" i Gregorija nemojte očekivati odgovore. A ako niste u stanju da sebi postavljate pitanja, ili to ne želite, nemojte ni počinjati da čitate ovaj roman.
This novel has the Nightflier's Seal of Approval. Verdict: 8/10
Kad neko u opisu knjige pomene Dika i Zelaznija u istoj rečenici ja to onda moram eskpresno da pročitam. :)
ОдговориИзбришиZa divno čudo, nije čak ni bilo naročito naporno, iako iz dubine duše mrzim da čitam beletristiku (naročito fantastiku) na engleskom.
Knjiga je stvarno odlična, mada me je sve do pred kraj nerviralo što ima više Dika nego Zelaznija.
Btw. jako mi se sviđa prevod "Vragolan".
Hvala :) Naravno, svi prevodi su nastali ad hoc, prilikom pisanja teksta. Za koji dan postaviću prikaz njegovog drugog romana.
ОдговориИзбриши