Jasper Kent - Twelve

Prvo što sam pomislio kada sam završio sa čitanjem ovog romana bilo je: Kuku majko. Vampiri mi nikada nisu bili posebno zanimljivi, a u proteklih nekoliko godina objavljeno je više (desetina) naslova koji su doprineli da potpuno izgubim interesovanje za bilo šta što ima veze sa vampirima. Ali posle intervencije Jasper Kent-a, sa velikom sigurnošću mogu da kažem da vampirima nema spasa.

Pre nego što objasnim šta ne valja sa ovom knjigom, voleo bih da se osvrnem na aktuelnu društvenu pojavu - vampiromaniju. Odjednom, svi se lože na vampire. Imamo pravu malu lavinu filmova o vampirima, čak i nekoliko  TV serija o vampirima. Izdavači samo štancuju naslove u kojima su ova stvorenja glavni protagonisti. Još bolje ako su u pitanju knjige o ljubavi između vampira i neke nesretne, otuđene i neshvaćene devojke - to će verovatno postati megahit. Ali ne smemo preskočiti i bisere poput autorke Keri Arthur i njenog serijala Guardian, koji govori o Riley Johnson, vampirici - vukodlaku koja je član posebne policijske organizacije iz Montreala. Tek u ovakvim, ekstremnim situacijama se zapravo vidi da je đavo odneo šalu - romani poput ovog poslednjeg spadaju u onu kategoriju knjiga koje ne morate čitati da bi znali da su loše.Veoma loše. Iz nekog razloga, žene širom sveta su se popalile na pisanje vampirskih ljubavnih priča, vampirskih detektivskih romana, priča o životu urbanih vampira/veštica ili svega toga istog, samo sa vukodlacima u glavnoj ulozi. Dalje, u ovakvim naslovima, vampiri i vukodlaci se prikazuju na način od kojeg mi se diže kosa na glavi - u redu je praviti mračnu romansu, ali erotizovati vampire (a i vukodlake) do besmisla i skoro ih poistovećivati sa modelima sa naslovnih strana je pokazatelj totalnog odsustva dobrog ukusa. Tipovi koji se noću smucaju po grobljima, pun mesec, žeđ za krvlju i ujed za vrat - ovo su stvari za kojima sada uzdišu stotine hiljada tinejdžerki, sa suzama u očima. Devojke bi da završe u zagrljaju misterioznog muškarca - ali ni manje, ni više, nego baš vampira. Koji svetli. Kao dijamant. I onako, zgodan je. I vegetarijanac.

Ovo jeste karikatura, ali je najtužnije od svega što u njoj zapravo ima istine. Vampiri i vukodlaci, zahvaljujući trendovima, su izgubili i poslednju trunku natprirodnog. Izgubili su svoju suštinu. Vampiri i vukodlaci uvek su imali oko sebe svojevrsnu auru mističnog, uspešno građenu kroz narodna predanja. Bili su deo folklora, nešto što niste potpuno razmeli, nešto što vreba u senkama i širi skoro opipljivu jezu. Nažalost, toga više nema - oni su sada postali tek neki tamo kul likovi, na koje se ljudi lože do imbecilnosti. 

Dolazi Jasper Kent.

Twelve je prvi roman ovog pisca. Na prvi pogled, zaplet romana je delovao kao pun pogodak: 1812. godine, kada Napoleonove trupe nezadrživo napreduju ka Rusiji, grupa Ruskih oficira dolazi na ideju da unajmi dvanaest plaćenika o kojima kruže neverovatne glasine. Priča se da ti plaćenici u borbi čine stvari kakve obični ljudi ne mogu. Naravno, pogodite šta su dotični plaćenici.

Postavka i zaplet su obećavali mnogo. I zaista, tokom prvih 60ak strana ovog romana, imate utisak da sve funkcioniše vrlo dobro. A onda počinje sunovrat epskih razmera. Prvi u nizu problema od kojih pati ovaj roman je glavni junak, Aleksej Danilov, koji je iritantan preko svake mere. Kent je imao priliku da napravi sjajan lik, a umesto toga, dobili smo krajnje neiteresantnog, bezličnog heroja, prema kojem čitalac ne osća apsolutno ništa. Da stvari budu gore, taj heroj se u više navrata ponaša potpuno besmisleno - ne postoje razlozi za neke njegove postupke, a ako postoje, oni su u suprotnosti sa zdravim razumom. Posebno je neshvatljiv motiv glavnog junaka da se okrene protiv grupe plaćenika, na čemu se, inače, bazira zaplet čitavog romana. Aleksej nema ni jedan jedini razlog da se okrene protiv vampira koji prilično efikasno obavljaju svoj posao. On jednostavno odluči da oni moraju da umru, jer su oni natprirodna stvorenja koja piju krv, a on dobar i bogobojažljiv čovek. Odluku donosi tek tako: naprasno, bez ikakve najave. Ne postoji ništa u romanu što nagoveštava da bi Aleksej mogao da učini išta slično. Usput se seti priča koje mu je pričala njegova baba i postane još čvršće uveren da ovih 12 nesrećnika mora da bue večno upokojeno. Ne, ne pomaže to što oni desetkuju Francuze - njemu je baba pričala šta je to vampir i to je jedino važno (opet karikiram, ali ne mogu da se otmem ovom utisku).

Ovo nije jedina stvar koja je problematična u vezi sa glavnim junakom. Veza koju održava sa ljubavnicom je krajnje neuverljiva, posebno dijalozi koje vode. Alekseja pisac predstavlja kao nekog ko bi trebao da bude strastven - ali on sve vreme izgleda hladan kao kamen. Bez obzira na situaciju u kojoj se nalazi, Aleksej ne pokazuje strah, ljubav, radost - ništa. Istovremeno, sve mu polazi od ruke, svaka njegova akcija je bez greške, a vampire ubija skoro se i ne oznojivši. Tokom čitavog romana, Aleksej nije čovek - on je superheroj bez emocija. Blejd je, u odnosu na njega, lik iz Ane Karenjine.

Tu dolazimo do sledeće velike mane ovog romana - vampiri. Ovo NIJE roman o vampirima, iako se tako predstavlja. Vampiri su prisutni, to svakako - ali oni su ovde tek da budu pozadinski dekor. I da umru nasilnom smrću. Nema misterije, nema jeze, nema atmosfere. Sve je bledo, ravno i neuverljivo - kao i čitav roman, uostalom. Zaplet se vuče, scene se nižu jedna za drugom, ali se sve odvija bolno sporo. Za dobar deo scena nema pravog razloga, jednostavno su - tu; ovo roman čini zantno dužim nego što bi trebalo i napornim za čitanje - ritam na trenutke potpuno nestaje i nastupa opšte mrtvilo. Jasper Kent se zaista trudi da dočara okruženje - pisac jeste obavio svoj domaći vrlo dobro, ali je atmosfera, u najvećem broju slučajeva,  izostala. Razrešenje je posebno bolna tačka - kada je konačno došlo do njega, zurio sam sa nevericom u knjigu nekoliko minuta. Ne verujem da će ijedan ozbiljan čitalac progutati onakav završetak. Dugo sam razmišljao o tome da li da otkrijem šta se dešava na kraju, ali sam ipak odustao od toga - ostaću dosledan sebi i neću iznositi detalje zapleta u prikazu, ma kakva knjiga bila. Ali ovde sam zaista bio na pragu da to učinim - toliko je bilo moje razočarenje. A najčudnije od svega je što Jasper Kent ima talenta - postoje mesta u romanu koja su zaista dobra. Sam početak, san glavnog junaka, kao i neke kasnije scene - su mesta gde Kent (na trenutak) zablista. Sporedni likovi su mnogo upečatljiviji nego sam Aleksej - iako se čitv roman odvija iz njegove perspektive, uz dosta introspekcije. Za razliku od njega, oni bar deluju kao ljudi od krvi i mesa - i samim tim, još više ističu njegovu neprirodnost. Kad smo već kod sporednih likova, rekao bih da se Kent trudio da ih učini autentičnim - ali nije uspeo. Oni možda jesu Rusi na papiru, ali o autentičnosti nema govora. Nema razlike između njih i odreda marinaca. Citiraću komentar na koji sam naišao na jednom blogu: Ostavite Rusiju ruskim piscima.

Twelve je loš roman o vampirima, loš istorijski horor i uopšte, loša knjiga. Kent planira nastavke - tačnije, ovo je prva od čak PET planiranih knjiga, u serijalu koji će se zvati Danilov Quintet. Drugi nastavak, Thirteen years later je izašao tokom prošle godine, ako ikoga zanima. Ja sam definitivno digao ruke od ovog autora i njegovih knjiga. Previše nedostataka se našlo na jednom mestu - problematičan zaplet, mnogo praznog hoda, loša atmosfera i glavni junak kojem nedostaju sreda i krajevi. Rekao bih da je ovo za Kent-a ipak bio preveliki zalogaj.

Ostaje nam da sedimo i da se nadamo da će neko konačno vampire učiniti - vampirima. Ali, ako se ovaj trend nastavi - sa vampirima je gotovo.