PISAC I NJEGOVA SENKA

by the Angel of Blasphemy

Nazovite me sebičnom i neprofesionalnom osobom, ali ovaj unos je više za moju dušu nego za vaše intelektualno dobro. Uzeću sebi slobodu da vam, uz dužno poštovanje, ne preporučujem da se bavite oblašću koju ću predstaviti ovde. Zato što sam posesivna prema onome što ja volim. U prevodu, prste dalje, koliko god briljantni bili!

Šalim se, naravno. Evo, dajem vam svoj blagoslov da krenete stopama našeg junaka, japanskog Nobelovca Kenzabura Oea, a i mojim stopama, i da počnete da uživate u poeziji jednog divnog čoveka po imenu Vilijam Blejk (1757-1827).Oni koji me poznaju, pročitaće ovo i reći: „Evo je opet!“.Oni koji me ne poznaju, možda su i upoznati sa Blejkovim delom, ali nisu upoznati sa mojom opsesijom istim.A obe grupe čitalaca teško da su upoznate sa činjenicom da sam bez reči zamenila san i bonton za stolom za čitanje njegovih dela kada sam pisala svoju master tezu.Sigurna sam da postoje oni koji su nešto slično radili u oblastima od njihovog interesovanja, ali gospodin Oe i ja delimo nešto posebno. I zato mi je još draže što sada imam čast da prikazujem jednu njegovu knjigu.




Kenzaburo Oe je po svemu običan čovek.Rođen je u selu na ostrvu Šikoku u mnogočlanoj porodici. Rano je ostao bez oca. Voleo je da uči i čita, pa se lako upisao u prestižnu gimnaziju. Završio je studij francuskog jezika i književnosti i specijalizovao se za dela Žan-Pol Sartra. Oženio se sestrom reditelja Juzoa Itamija, svog školskog druga, i dobio sina (kasnije i kći i još jednog sina). A onda je sve ono neobično u njemu izbilo na površinu.

Hikari Oe rođen je sa teškom deformacijom. Da ne okolišamo, rođen je sa izraslinom na lobanji u kojoj se nalazio još jedan mozak. Mladim roditeljima objašnjeno je da je bolje da ovo dete ostave da umre. Čak i ako nizom operacija odstrane izraslinu, dete će biti teško zaostalo. Bolje da je mrtvo. Oe i njegova žena rekli su NE. Hikari je operisan, preživeo je, ali...mentalno je idiot-savant, autističan je i ima loš vid. Ne govori mnogo...svega pola reči ili rečenice. I jedini je idiot-savant u medicinskoj istoriji koji ima apsolutni sluh. Primetivši da postoji mogućnost da Hikari komunicira sa spoljnim svetom pomoću muzike, Oeovi su angažovali profesorku klavira da njihovog sina poduči osnovama komponovanja. I Hikari je naučio notni zapis. I po prvi put počeo da komunicira sa svetom. Danas živi u Tokiju sa roditeljima i komponuje.



A sve ovo vam pričam jer Kenzaburo Oe u ovoj knjizi povezuje svoj život, i život svog najstarijeg sina, sa delom Vilijama Blejka čiju je poeziju rado čitao godinama. U posve blejkijanskom duhu Oe pretpostavlja da je kroz snagu imaginacije moguće spasiti svet. A ako ima nade za svet, ovakav kakav je, biće je i za Hikarija. I zato se Hikari zove Klempa. A Klempa može ono što Hikari ne može. Klempa govori. Malo, ali sasvim dovoljno da i sam Oe bude spašen.

Ovo ne bi bila prava romansirana ispovest (namerno to neću nazvati fiktivnom autobiografijom i nalepiti etiketu iz udžbenika ovom svom pobratimu po interesovanjima, to bi bilo tako ne-blejkijanski) da Oe ne preispituje svoj život i rad u duhu Blejkovih radova.

A Blejk je bio posve neobičan čovek. Kad je onaj smarač Vordsvort veličao lepote šumarka, potočića i livade, Blejk je govorio o umetničkoj veličini grada. Dok su mlađi romantičari jurili sojke po Italiji i Švajcarskoj, on je živeo u Britaniji i trpeo vandredno stanje Vilijema Pita. Pa čak i završio na sudu, optužen za veleizdaju, jer je pijanu vojničinu izbacio iz dvorišta. A pisao je stalno, stvarao je iluminirane knjige, slikao i gradio svoj mitološki svet...hoćete ukratko? Radio je ono što je Tolkinu donelo svetsku slavu. Još u stihu. I toliko vremena pre Tolkina, Klajva Luisa i ostalih pisaca fantastike. Blejk je na neki način otac svih njih. On je, čak bih se usudila reći, postmoderna pre postmoderne. Blejk želi da bude prorok, a ne samo pesnik. Pesnik je zanatlija. Prorok je umetnik.



Blejk je jedinstvena pojava u engleskoj književnosti. I molim vas, čovek uopšte nije romantičar. Možda je disao i pisao kad i svi oni, možda su čak i delili određene stavove i bavili se sličnim temama tu i tamo, ali Vilijem Blejk ne ide u isti koš ni sa jednim od njih (posebno naglašavam smarača Vordsvorta koga baš nikako ne volem). Oni koji poznaju njegovo delo možda će reći da je čovek samo kopirao onu debelu knjigu zvanu Biblija, tu i tamo izmenio imena i onda se bunio što su ga proglasili ludakom. Takvima mogu reći samo da ne komuniciram sa mozgovima ispranim na Katedri za engleski jezik i književnost jednog tamo fakulteta, na kome se dotičnom piscu ne pridaje zaslužena pažnja i čak se i brutalno ignoriše. A kad se o njemu diskutuje na vežbama, bolje da se to ne radi uopšte. Bilo bi pristojnije.

Ako ćemo pravo, Biblija je sjajna knjiga. Probajte da je pročitate bez predrasude da u nekoj crkvi pop radi isto u određenom tonalitetu i da će na vas da se saspe oganj nebeski zato što ste se nasmejali Jovovoj reakciji na igru Boga i Đavola figurama u obliku njega i njegove porodice i videćete da u toj debeloj knjizi ima toliko opisa ljudskih sudbina koje su itekako služile svim piscima koji su danas rado ili nerado čitani. Stubovi evropske književnosti su starogrčka mitologija i filozofija i Biblija. Sve ostalo su naknadna otkrića i egzotične injekcije. Blejk je ovo znao, ali izabrao je da mu ni jedno ni drugo ne bude dovoljno. I to ga upravo čini velikim.



Blejka na sličan načina razumeju, kada se potrude da prouče njegovo delo, jedan Japanac kao Oe, jedan Jevrejin kao Harold Blum, jedan Kanađanin kao Nortrop Fraj, jedan Francuz kao Pjer Mabij i jedna sirota, na-žalost-Srpkinja kao ja. Njegova univerzalnost je u tome što se može razumeti ako vam vodič kroz njegovo delo bude sam Blejk, a ne vaš kulturni obrazac ili nečija kritika. I to je poruka koju u ovoj knjizi Oe šalje čitaocima. Oslobodi svoj duh i dopusti onom najboljem u tebi, tvojoj imaginaciji, da te vodi. Možda sa Hikarijem ne može da se razgovara, ali ko ima pravo da osudi oca koji je stvorio jednog Klempu da bi podario svom bolesnom sinu glas? Ko ima pravo da proglasi ludim čoveka koji se udaljava od političkog, društvenog i ostalih života kako bi stvarao u krugu onih koji ga najviše inspirišu: žene i troje svoje dece? Ko ima pravo da utiče na tok stvaranja jednog umetničkog dela? Ko ima pravo da traži od vas da na svet gledate njegovim umesto svojim očima?

Ovo su pitanja zbog kojih je Vilijam Blejk bio proglašen ludakom u vremenu u kome je živeo. Ovo su pitanja zbog kojih je Kenzaburo Oe osporavan u svom rodnom Japanu i zbog kojih je njegova porodica nekoliko puta dovođena u veoma neprijatne situacije(koje sasvim lepo opisuje u knjizi).



Da biste čitali ovo delo, ne morate biti ekspert za Blejka. Oe rado objašnjava šta ga je u njegovom životu u kom trenutku podsetilo na koji momenat iz Blejkovog dela. I to radi iskreno, gotovo detinje...priznaje milionskom auditorijumu ono što nije smeo da kaže sopstvenoj supruzi.

Da biste čitali ovo delo onako kako bog zapoveda, zaboravite da išta znate o Blejku. Blejk je Oeova Zvončica koja mu omogućava da leti. Ali ovo delo je pre svega njegova priča. I kao takvu je treba doživeti.

Vilijem Blejk nikada nije dobio ni jednu nagradu. Kenzaburo Oe je dobio Nobelovu nagradu za književnost za 1994. Ja sam dobila samo specijalnu nagradu na konkursu za dečiju karikaturu, i to u osnovnoj školi. A čak ni ne umem da crtam. A za pisanje koje volim i kojim se ponosim, ništa. Ispada da je, što se tiče svetske slave, od nas troje najbolje prošao Oe. Ili možda Blejk. A ako primenim Blejkov imaginativni princip, biće da sam to ja. Za razliku od njih, moje vreme tek dolazi. Ako se budem potrudila dovoljno, stvoriću svet koji zaslužujem. Pa me slobodno zovite ludačom. Psihologija je poslednje utočište nitkova, da parafraziram Semjuela Džonsona...A za ludila poput Blejkovog i Oeovog ja zahvaljujem Kosmosu. Pa nek' to tumači kako ko god želi.