by High Duke
Podosta sam lenčario u poslednjih par meseci i praktično nijedan prikaz nisam napisao ali me je nova knjiga o Geraltu naterala da se opet latim tastature. Od kada je IPS na veliku žalost propao (moju naročito pošto su mi ostali dužni honorar) nestrpljivo se čekalo da izađe treća knjiga Witchera i mnogi su se veoma radovali kada je Čarobna knjiga preuzela serijal i nestrpljivo čekali nastavak i nervirali se zbog sitnih pomeranja datuma.
Nažalost, čekanje se nije baš isplatilo.
U pripremi za treću knjigu, obnovio sam malo gradivo i pročitao POSLEDNJU ŽELJU i MAČ SUDBINE koje sam prokomentarisao ovde . Dok čitam sam sopstvene reči od pre par godina, čudi me kako nisam pomenuo da knjige nose i određenu dozu satire i kritike našeg sopstvenog sveta, verovatno više nego bilo koji drugi noviji naslov fantastike koji je objavljen kod nas. Skoro svuda se potura odnos gospodara sveta, ljudi, naspram prirode i starijih rasa, tako da izjedna imamo i ekolosku i rasističku notu koja prati ova dela. I ceo duh sveta, stepen određenih grana nauke i rečnik koji koriste učeniji likovi više pripada početku XX ili čak savremenom dobu, više nego nekakvom srednjem veku ili renesansi, što je uglavnom slučaj kod fantastike.
KRV VILENJAKA me je veoma razočarala, naročito pošto sam očekivao da posle onolike uvodne priče prve dve knjige dobijemo jedan celoviti roman i jedna od stvari koje strahovito bodu oči je činjenica da Sapkovski ovde izgleda uopšte nije spreman da piše u formi romana. Ceo roman deluje kao skup ne baš najbolje povezanih epizoda i u priličnoj meri liči na prve dve knjige zbirki priča, ali ovde te epizode nemaju ni završetak ni poentu kao priče. Ništa ne posebno ne razrešava, imamo mlaki zaplet i praktično nikakvu kulminaciju iza koje rasplet uopšte i ne postoji. Knjiga je više priča o stasavanju Ciri i treningu da postane veštarica-čarobnica. Stil je i ovde prilično štur u pogledu nekih uvida u karakter likova, osim možda pomalo Ciri koja je unekoliko zrelija, a kroz dobar deo knjige Sapkovski ume da nas vodi samo dijalogom (što je meni veoma prijatna metoda, ali sa priličnim ograničenjima). Osim toga što je knjiga dobrim delom training montage za Ciri, jedan od glavnih nedostataka jeste što mi ne pratimo zaista Geralta. U prve dve knjige on je bio centar pažnje, kao što i treba budući da je nosilac serijala. U Krvi vilenjaka toga nema, Geralta pratimo samo kroz vizure drugih likova bez nekog uvida u njegovu ličnost osim iz par dijaloga. Potpuno je potisnut u drugi plan.
Takođe, nema ni onog bajkolikog osećaja koji smo imali u prvim knjigama, čudovišta skoro da uopšte i nema i radnja se sada odvija u jednom relativno definisanom fantazijskom svetu, gde se na kratko prati više likova i to čisto da bi se dalo neko obrazloženje i objašnjenje za događaje, bez ikakvog karakternog razloga. Tako u par kratkih scena pratimo razne moćnike Geraltovog sveta, o čijim ličnostima ne znamo mnogo, ali saznajemo dosta o njihovom spletkarenju i planovima, što pomalo ubija i onom malo neizvesnosti.
Kao što sam rekao, roman nema koherentnu radnju i tok, nego je sačinjen iz epizoda koje kao da idu nekom sličnom cilju, ali potpuno odvojenim putevima bez nekog bitnog ukrštanja. Umesto da dobijemo roman, ova knjiga deluje kao predugačak prolog nečega što bi tek trebalo da se dogodi u sledećoj knjizi, budući da je završetak ovde praktično nepostojeći, a kraj knjige je kao kraj nekog od poglavlja iz sredine priče.
Prevod bi sa tehničke strane bio prilično dobar, da nema strahovito iritantnih stvari. Da se razumemo, za razliku od nekih ja sam prevodilac koji nikad nije bežao od fusnota kada je potrebno da se nešto objasni, ali ovde knjiga vrvi od bespotrebnih fusnota. Prevodilac često objašnjava reči koje su čitaocima fantastike odavno poznate, kao što je jabuka mača, kojima po mom mišljenju nipošto ne treba pojašnjenje, a tome se pridodaje sijaset potpuno bespotrebnih navodnih arhaizama. Ja poljskog ne znam ni reči i nemam predstavu kakvim stilom je pisano u originalu, ali smatram da ubacivanje gomile arhaizama, koji uopšte nisu slovenskog porekla (kao recimo „špas“ navedem u fusnoti kao arhaični naziv za zadovoljstvo, ustvari je čisto nemačka reč koja ima to značenje) koji se lako mogu zameniti savremenim rečima koje zapravo jesu slovenske. Ne shvatam koji je to efekat trebalo da ima, pošto takvih stvari u prve dve knjige ima možda u tragovima. Primer dobre upotrebe arhaizama koji imaju funkciju jeste prevod Vukodava, ovde su to uglavnom reči germanskog i latinskog porekla koje nikako ne leže.
Osim toga, promenjeni su prevodi nekih stvari, kao što je ime trubadura i Geraltovog prijatelja koji je u prve dve knjige Ljutomir, da bi ovde postao Neven, a Geraltovo univerzalno ime za konja „Crvenperka“ postalo je „Ukljeva“. Po mom desetominutnom istraživanju na netu, u originalu se bard zove Jaskier, što bi značilo
Ljutić, dok je u engleskoj verziji Dandelion (Maslačak) ime koje je za engleski mnogo bolje, ali tu nema ni traga Nevenu koji je Marigold na engleskom, što je zanimljivo pošto je jedan od novih likova u romanu čarobnica Tris Merigold.
Nalazim da su promene prevoda iz dve prethodne knjige, koji je tačniji od nove verzije, neuputne. Jeste da su u pitanju dve izdavačke kuće, ali trebalo je da se vodi računa o tome kada se već serijal nastavlja, a ne radi iz početka. Takođe rasa halflinga (Niziołki) ovde je od relativno neutralnih polušana, kako ih nazivaju svi koji žele da ne bude da su direktno ukrali Tolkinov naziv, i kako je i u prve dve knjige, otvoreno nazvana hobiti.
Sve u svemu, KRV VILENJAKA je pala daleko ispod nivoa očekivanja i navela me da pomislim da ni sledeća knjiga neće biti mnogo bolja, osim ako Sapkovski nije unapred osmislio kuda želi da vodi radnju, ko su mu glavni likovi i da utvrdi kako da piše roman. Ali uvek ću da dam piscu još jednu šansu pre nego što ga zakopam, dok mi optimistični glasovi u glavi šapuću: i sam si rekao da ti knjiga izgleda kao prolog, možda će zato sledeća da bude konkretna... Naslov krv vilenjaka se nedvosmisleno odnosi na Ciri, pa je zato u ovom romanu fokus na njoj...
Ali dobra vest je što barem na četvrtu knjigu neće dugo da se čeka, pošto je na sajtu Čarobne knjige planirani datum objavljivanja zapravo danas.
Podosta sam lenčario u poslednjih par meseci i praktično nijedan prikaz nisam napisao ali me je nova knjiga o Geraltu naterala da se opet latim tastature. Od kada je IPS na veliku žalost propao (moju naročito pošto su mi ostali dužni honorar) nestrpljivo se čekalo da izađe treća knjiga Witchera i mnogi su se veoma radovali kada je Čarobna knjiga preuzela serijal i nestrpljivo čekali nastavak i nervirali se zbog sitnih pomeranja datuma.
Nažalost, čekanje se nije baš isplatilo.
U pripremi za treću knjigu, obnovio sam malo gradivo i pročitao POSLEDNJU ŽELJU i MAČ SUDBINE koje sam prokomentarisao ovde . Dok čitam sam sopstvene reči od pre par godina, čudi me kako nisam pomenuo da knjige nose i određenu dozu satire i kritike našeg sopstvenog sveta, verovatno više nego bilo koji drugi noviji naslov fantastike koji je objavljen kod nas. Skoro svuda se potura odnos gospodara sveta, ljudi, naspram prirode i starijih rasa, tako da izjedna imamo i ekolosku i rasističku notu koja prati ova dela. I ceo duh sveta, stepen određenih grana nauke i rečnik koji koriste učeniji likovi više pripada početku XX ili čak savremenom dobu, više nego nekakvom srednjem veku ili renesansi, što je uglavnom slučaj kod fantastike.
KRV VILENJAKA me je veoma razočarala, naročito pošto sam očekivao da posle onolike uvodne priče prve dve knjige dobijemo jedan celoviti roman i jedna od stvari koje strahovito bodu oči je činjenica da Sapkovski ovde izgleda uopšte nije spreman da piše u formi romana. Ceo roman deluje kao skup ne baš najbolje povezanih epizoda i u priličnoj meri liči na prve dve knjige zbirki priča, ali ovde te epizode nemaju ni završetak ni poentu kao priče. Ništa ne posebno ne razrešava, imamo mlaki zaplet i praktično nikakvu kulminaciju iza koje rasplet uopšte i ne postoji. Knjiga je više priča o stasavanju Ciri i treningu da postane veštarica-čarobnica. Stil je i ovde prilično štur u pogledu nekih uvida u karakter likova, osim možda pomalo Ciri koja je unekoliko zrelija, a kroz dobar deo knjige Sapkovski ume da nas vodi samo dijalogom (što je meni veoma prijatna metoda, ali sa priličnim ograničenjima). Osim toga što je knjiga dobrim delom training montage za Ciri, jedan od glavnih nedostataka jeste što mi ne pratimo zaista Geralta. U prve dve knjige on je bio centar pažnje, kao što i treba budući da je nosilac serijala. U Krvi vilenjaka toga nema, Geralta pratimo samo kroz vizure drugih likova bez nekog uvida u njegovu ličnost osim iz par dijaloga. Potpuno je potisnut u drugi plan.
Kao što sam rekao, roman nema koherentnu radnju i tok, nego je sačinjen iz epizoda koje kao da idu nekom sličnom cilju, ali potpuno odvojenim putevima bez nekog bitnog ukrštanja. Umesto da dobijemo roman, ova knjiga deluje kao predugačak prolog nečega što bi tek trebalo da se dogodi u sledećoj knjizi, budući da je završetak ovde praktično nepostojeći, a kraj knjige je kao kraj nekog od poglavlja iz sredine priče.
Prevod bi sa tehničke strane bio prilično dobar, da nema strahovito iritantnih stvari. Da se razumemo, za razliku od nekih ja sam prevodilac koji nikad nije bežao od fusnota kada je potrebno da se nešto objasni, ali ovde knjiga vrvi od bespotrebnih fusnota. Prevodilac često objašnjava reči koje su čitaocima fantastike odavno poznate, kao što je jabuka mača, kojima po mom mišljenju nipošto ne treba pojašnjenje, a tome se pridodaje sijaset potpuno bespotrebnih navodnih arhaizama. Ja poljskog ne znam ni reči i nemam predstavu kakvim stilom je pisano u originalu, ali smatram da ubacivanje gomile arhaizama, koji uopšte nisu slovenskog porekla (kao recimo „špas“ navedem u fusnoti kao arhaični naziv za zadovoljstvo, ustvari je čisto nemačka reč koja ima to značenje) koji se lako mogu zameniti savremenim rečima koje zapravo jesu slovenske. Ne shvatam koji je to efekat trebalo da ima, pošto takvih stvari u prve dve knjige ima možda u tragovima. Primer dobre upotrebe arhaizama koji imaju funkciju jeste prevod Vukodava, ovde su to uglavnom reči germanskog i latinskog porekla koje nikako ne leže.
Osim toga, promenjeni su prevodi nekih stvari, kao što je ime trubadura i Geraltovog prijatelja koji je u prve dve knjige Ljutomir, da bi ovde postao Neven, a Geraltovo univerzalno ime za konja „Crvenperka“ postalo je „Ukljeva“. Po mom desetominutnom istraživanju na netu, u originalu se bard zove Jaskier, što bi značilo
Ljutić, dok je u engleskoj verziji Dandelion (Maslačak) ime koje je za engleski mnogo bolje, ali tu nema ni traga Nevenu koji je Marigold na engleskom, što je zanimljivo pošto je jedan od novih likova u romanu čarobnica Tris Merigold.
Nalazim da su promene prevoda iz dve prethodne knjige, koji je tačniji od nove verzije, neuputne. Jeste da su u pitanju dve izdavačke kuće, ali trebalo je da se vodi računa o tome kada se već serijal nastavlja, a ne radi iz početka. Takođe rasa halflinga (Niziołki) ovde je od relativno neutralnih polušana, kako ih nazivaju svi koji žele da ne bude da su direktno ukrali Tolkinov naziv, i kako je i u prve dve knjige, otvoreno nazvana hobiti.
Sve u svemu, KRV VILENJAKA je pala daleko ispod nivoa očekivanja i navela me da pomislim da ni sledeća knjiga neće biti mnogo bolja, osim ako Sapkovski nije unapred osmislio kuda želi da vodi radnju, ko su mu glavni likovi i da utvrdi kako da piše roman. Ali uvek ću da dam piscu još jednu šansu pre nego što ga zakopam, dok mi optimistični glasovi u glavi šapuću: i sam si rekao da ti knjiga izgleda kao prolog, možda će zato sledeća da bude konkretna... Naslov krv vilenjaka se nedvosmisleno odnosi na Ciri, pa je zato u ovom romanu fokus na njoj...
Ali dobra vest je što barem na četvrtu knjigu neće dugo da se čeka, pošto je na sajtu Čarobne knjige planirani datum objavljivanja zapravo danas.
