Nightflier's Bookspace

Kako pisci FRPuju

2012-02-09T18:19:00.003+01:00

Trejler za D&D sesiju koja je trajala 3 sata, a u njoj su učestvovali neki od danas najpoznatijih i najpopularnijih pisaca epske i ostalih fantastika: Joe Abercrombie, Elizabeth Bear, Peter V. Brett, Jim C. Hines, Jay Lake, Scott Lynch, Patrick Rothfuss i Brent Weeks. Masteri su bili Saladin Ahmed and Myke Cole, za koje se inače priča da su najblistavije zvezde u usponu.

Nightflier's Best ov d Best 2011 - deo peti, ili o šakalima i lopovima

2012-02-04T20:11:00.000+01:00

Uf! Konačno sam ugrabio malo vremena da završim ovaj manje-više kratak i letimičan prikaz naslova koji su mi se najviše dopali među pročitanima prošle godine.

Ostalo je da pomenem The Iron Jackal by Chris Wooding i Among Thieves by Douglas Hulick.

The Iron Jackal je treći roman u serijalu Tales of Katy Jay. Reč je sjajnom sajens-fantazi melanžu sa osnovama u stimpanku, očigledno nadahnutom televizijskom serijom Firefly, a bogme i "Piratima sa Kariba". Vudingovo pisanje odlikuje se pre svega izvanrednim world buildingom. Možda sam dosadio i Bogu i narodu naglašavanjem da je neki pisac dobro osmislio svet u kojem se radnja dešava, ali u današnje vreme je zapravo redak slučaj da se scenografiji - pa čak i likovima - posveti pažnja ravna onoj koja se troši na potku nekog saj-faj dela. Čini mi se da se zaboravlja kako je svet počesto jednako bitan kao protagonista. Dapače, kroz decenije se svetovi pamte možda više od junaka nekih romana. Da li nam je Srednja zemlja manje bitna od Gandalfa, ili Arakis od Pola ili Leta Atreida? Vuding je tu lekciju savladao, pa su njegovi junaci intimno utkani u svet oko sebe, zbog čega deluju realistično i njihove pobude su jasne i razaznatljive, iz čega proizilazi da se čitalac veoma lako identifikuje sa protagonistima, čak i kada ga nerviraju.

The Iron Jackal je pomalo lošiji od prethodna dva romana u serijalu - koji su vrhunska dela fantastike - ali je za koplje zabavniji i duhovitiji od "Plesa sa zmajevima", recimo. Vudingovi romani, pa i The Iron Jacka, spadaju u nešto što bih nazvao "čudnom fantastikom". Ne bih se usudio da ih svrstam u new weird, ako to i dalje postoji, ali Vudingovi svetovi su sasvim dovoljno čudni da odskaču od norme čak i po fantazijskim merilima.Vudingu je svakako mesto na istoj polici sa Alanom Murom, Kimom Njumenom i Čajnom Mjevilom, jer je zaista dostojan predstavnik novije, post-tolkinovske tradicije fantastike.

Poslednji drugoplasirani prošlogodišnji roman je Among Thieves by Douglas Hulick. Rečeno delo je i jedan od najboljih debitantskih SF&F romana koji su prošle godine ugledali svetlost knjižara.

Autor se rešio za zanimljiv pristup pripovedanja u prvom licu, koji je gotovo uvek recept za propast kada je o epskoj fantastici reč. Međutim, Halik je svoje delo smestio u jedno fantazi noar okruženje, u kojem ovaj način pripovedanja sasvim funkcioniše. Among Thieves se očigledno oslanja na grim & gritty fantastiku, kakvu propovedaju Maritn, Aberkrombi ili Stover - ali to ipak radi na posve drugačiji način, tako da ne ostavlju nikakvu sumnju u svoju originalnost. Njegov roman je daleko od derivativne fantastike, premda bi se na prvi pogled tako nešto moglo pomisliti. Doduše, mora se priznati da u izvesnoj meri korespondira sa arhetipskim D&D rogueom - ali to samo u meri u kojoj je Rotfusov Kvot zapravo preslikan D&D bard. Dapače, usudio bih se da iznesem pretpostavku kako je Halikov protagonista bar delimično nadahnut Rotfusovim, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što mu je ime Drothe, odnosno "Drot" u transkripciji. (Naravno, nikada ga ne bih tako transkribovao, iz očiglednih razloga, ali analogija je očigledna, zar ne?)

Among Thieves je u suštini whodunit roman, ali kao i The Iron Jackal, izatkan od fino probranih niti, sa velikom pažnjom posvećenom rasporedu narativnih elemenata, ali i dobro promišljenoj postavci sveta u kojem se radnja odvija - bez obzira na to što je zapravo reč o tek nekoliko ulica.

Halikov roman se čita kao samostalno delo, premda je planirano da bude deo otvorenog serijala. U neku ruku, može se porediti sa Linčovim "Lažima Loka Lamore", s tim da je Among Thieves neuporedivo bolje napisan, duhovitiji, zabavniji i pismeniji od Linčovog prvenca. Preporučujem.

Existence

2012-01-31T19:49:00.001+01:00

The truth is that the goal of existence is to kill you.

- IAN CAMERON ESSLEMONT, Orb, Sceptre, Throne

Verujte, tačno je.

Dobio sam nešto mejlova i poruka sa (nestrpljivim) pitanjima o završetku ovog mog izdeljenog teksta.

Šta da vam kažem, sem da ću se potruditi da to bude što pre. Trenutno mi je u vazduhu previše loptica, a premalo mi je ruku na raspolaganju.

Izvinjavam se svima što čekaju nastavak.

Nightflier's Best ov d Best 2011 - deo četvrti, ili Ričard K. Morgan

2012-01-14T15:16:00.001+01:00

U prethodnom postu stao sam kod Tears of the Sun by S. M. Stirling i na polovini mog spiska romana SF&F knjiga koje su mi prošle godine najviše prijale. Nakon što su se izređali božićno-srpskonovogišnji praznici, red je da završim sa prošlogodišnjem čitanjem i otpočnem ovogodišnje.

Hronološki posmatrano, stigao sam do oktobra meseca - koji je, kada se osvrnem, bio najbolji prošlogodišnji mesec što se čitanja tiče.

Od sedam naslova koje sam tokom oktobra pročitao, četiri su izvanredni romani, jedan solidan, jedan prosečan - i jedan razočarenje. Od ovih izvarednih, na moju Top 10 listu ušla su tri: The Steel Remains i The Cold Commands by Richard K. Morgan i The Iron Jackal by Chris Wooding.

Ovo je inače bio drugi put da čitam The Steel Remains - odnosno, drugi pokušaj da čitam taj roman, a prvi uspešan. Naime, The Steel Remains sam prvi put pokušao da čitam kada se pojavio, recimo 2008, i tada nisam odmakao dalje od prvih dvadesetak stranica. Odbilo me je što je protagonista gej. Da se razumemo, gej fantazi mi nije stran. Prvi naslovi koje sam na engleskom čitao bili su romani Mercedes Leki, koja je jedna od prvih spisateljica koje su se bavile homoseksualizmom u fantaziju. Čitao sam i Lin Fleveling, pa i raznorazne druge pisce koji imaju gej protagoniste ili sporedne likove. Međutim, Morganov glavni junak - Ringil - potpuno mi je bio ogavan i nisam mogao da čitam dalje.

Međutim, neposredno pre nego što će se pojaviti nastavak, The Cold Commands, na internetu se pojavio niz sjajnih prikaza Morganovog fantazijskog prvenca - i to iz pera ljudi u čiji sud imam poverenja - tako da sam rešio da stisnem zube i pročitam The Steel Remains.

Iznenađenje je bilo neverovatno - u najpozitivnijem mogućem smislu. Morgan je napisao najveličanstveniji mogući omaž velikanima podžanra mača & magije. Da se podsetimo, protagonisti ovog podžanra fantazija obično su samotnjaci i otpadnici. Morgan je Ringilovu seksualnu orijentaciju maestralno iskoristio da prikaže najvećeg mogućeg otpadnika od društva i društvenih normi. Njegov junak je uverljiv, snažan, opterećen bremenom svojih životnih odluka - istina - ali nepokolebljiv i neumoljiv, odan svojim prijateljima i uverenjima do poslednjeg daha. Morganova karakterizacija je na vrhunskom nivou - dapače, nimalo ne odstupa od vrhunske karakterizacije koja odlikuje romane Džordža Martina. Da se, nedaoPerun, nekim kobnim slučajem desi da GRRM premine pre nego završi serijal "Pesma leda i vatre" - jedini pisac koji bi mogao da ga prikladno i dostojanstveno završi, a nadasve verno Martinovom stilu, bio bi Ričard Morgan. (Doduše, Martin je izjavio da niko neće završavati ASoIaF ako on pandrkne pre vremena, zato - palite mu sveće za zdravlje.) Elem, nemam dovoljno reči hvale za ova dva naslova i naredni iščekujem najviše na svetu. The Steel Remains i The Cold Commands have Nightflier's Seal of Approval - i to BIG TIME.

Nightflier's Best ov d Best 2011 - deo treći, ili Prvih pet drugih mesta...

2012-01-02T14:38:00.000+01:00

Kao što sam u nekom od prethodnih unosa napisao, na mojoj Top 10 listi najboljih romana koje sam prošle godine pročitao nalazi se trinaest naslova, od toga tri na prvom mestu i deset na drugom. Šta da vam kažem, oduvek sam mrzeo matematiku.

Za početak, evo spiska tih deset drugoplasiranih:

Whitechapel Gods, S.M. Peters
The Wise Man's Fear, Patrick Rothfuss
Prince of Thorns, Mark Lawrence
Under Heaven, Guy Gavriel Kay
The Tears of the Sun, S. M. Stirling
Low Town, Daniel Polansky
The Steel Remains, Richard K. Morgan
The Cold Commands, Richard K. Morgan
The Iron Jackal, Chris Wooding
Among Thieves, Douglas Hulick

Svaki od ovih romana zapravo zaslužuje da bude najbolji na ma kojoj top listi - na kojoj nema jednog od Gregorijevih romana (o kojima sam pisao u prethodnom unosu).

Whitechapel Gods by S.M. Peters je najbolji stimpank roman koji sam ikada pročitao. Reč je o savšenom melanžu viktorijanske atmosfere, mračne fantastike - čak na rubu horora - i lavkravtovske ideje o tuđinu. Savršeno napisan, Whitechapel Gods čitaoca tera da korača tananom linijom između depresije i radoznalosti. Kada bi me neko primorao da ovaj roman opišem u jednoj rečenici, rekao bih da je to hiperbola Barkerovog Helrejzera, samo smeštena u viktorijansko doba.

The Wise Man's Fear by Patrick Rothfuss je, posle Martinovog A Dance with Dragons, najiščekivaniji roman fantazija u ovom milenijumu. To što se Kvot u njemu nije mnogo odmakao od događaja u prvoj knjizi - odnosno, to što se nije primakao rešenju problema i zagonetke zadatih u Name of the Wind - za mnoge čitaoce bilo je veoma frustrirajuće. Sklopljeno sa tim da je The Wise Man's Fear razuđeniji od ma kog mozaičkog romana na kojem je radila grupa autora, mnogima je predstavljao razočaranje.

Moj utisak je drugačiji, što je očigledno. Čitanju The Wise Man's Fear pristupio sam sa svešću da je reč o sporohodnoj knjizi. Ovo je naslov za duga i lenja kišna popodneva i poželjno je da se pročita u dahu. Uživao sam u Rotfusovom jeziku i - sa stanovišta dugogodišnjeg gejm mastera - moram reći da je on prvi pisac koji mi je barda predstavio tako da poželim da igram tu klasu. Rotfus nije za poklonike pisaca čijim romanima dominira akcija i brzina - to valja naglasiti - ali je svakako najbolji pisac u svojoj generaciji i čini mi se da je samo igra slučaja doprinela tome da Brendon Sanderson postane veća zvezda od njega.

Prince of Thorns by Mark Lawrence je hajpovan kao najbolji fantazi prvenac ove godine. Bilo je tu još nekih knjiga koje su izdavači gurali pod istom tom etiketom, ali Prince of Thorns je jedan od samo dva naslova koji su to i zaslužili. Lorensov jezik je jednostavan, a stil štur - što čitaocu kakav sam ja neumitno smeta. Njegov svet je takođe nedovoljno izgrađen i postavljen tek u naznakama. Moglo bi se reći da je Lorens u svom prvencu igrao na samo jednu kartu - protagonistu. Naime, protagonista ovog romana je negativac. Ne čak ni antiheroj. Reč je o petnaestogodišnjem mladiću koji je tokom većeg dela romana amoralan, a u pojedinim trenucima sebičan i zao; ne preza od silovanja, genocida, masovnog ubistva svojih saveznika i izdaje prijatelja.

Očigledno nadahnut Aberkrombijevom izvornom trilogijom kada je reč o karakterizaciji i Bruksovom Šanarom kada je reč o postavci sveta (radnja se odigrava u postapokaliptičnoj Evropi, koja je degradirala u srednjovekovno feudalno društvo), Lorens je napisao duhovit i zabavan roman, sa protagonistom koji se na neki nači dodvorava najnižim strastima čitaoca. Na kraju krajeva, ko među nama nikada nije poželeo da može da bude totalno đubre?

Under Heaven by Guy Gavriel Kay objavljen je 2010. godine, tako da sam ga pročitao sa godinu dana zakašnjenja - a i to na insistiranje Patrika Sen-Denija, čuvenog kanadskog SF&F blogera. Kej ne da nije među mojim omiljeni piscima, već njegovu sortu kvazi-istorijske fantazije aktivno prezirem. Doduše, kada sam promislio o tome, shvatio sam da je to stoga što poprilično dobro poznajem periode evropske istorije o kojima je on pisao, te mi sve to njegovo pisanije izgleda kao neopevani plagijat.

Sumnjam da je slično i sa Under Heaven - ali kinesku istoriju gotovo da uopšte ne poznajem, pa sam mogao da se opustim i da sa velikim uživanjem čitam roman napisan prelepim jezikom, vanrednim stilom, sa savršeno doziranom fantastikom i brilijantno izgrađenim protagonistom. Lako je moguće da bi Under Heaven ugrozio Gregorijeva tri romana u bici za prvo mesto, ali pomalo zbrzan kraj zaustavio ga je na korak od toga.

The Tears of the Sun by S. M. Stirling je poslednji nastavak u sada već podužem serijalu koji nosi nadnaslov Change. Radnja je smeštena u naš svet, u kojem je 1998. godine sva naprednija tehnologija jednostavno prestala da radi - što uključuje i sagorevanje baruta i pritisak pare. Strogo govoreći, ovom delu možda i nije mesto među najboljim naslovima prošle godine. Zapravo, u potpunosti mu tu nije mesto i verovatno bi trebalo da mesto njega tu čučne Zoo City by Lauren Beukes ili March in Country by E. E. Knight - ali ja Stirlinga toliko volim i toliko sam opčinjen njegovom vizijom nastanka nove civilizacije nadahnute čistom gikovštinom, da svaki njegov roman iz ovog serijala automatski ulazi u moje najdraže knjige te godine.

Za koji dan, očekujte predstavljanje druge polovine deset najboljih drugoplasiranih romana koje sam prošle godine pročitao...

Nightflier's Best ov d Best 2011 - deo drugi, ili And the Winner Is...

2011-12-29T20:57:00.000+01:00

Kao što sam u prethodnom postu pomenuo, teško je izdvojiti ko je prošle godine bio na drugom, ko na trećem a ko na desetom mestu. Međutim, sasvim je očigledno ko je bio prvi među romanopiscima čija sam dela čitao.

Čisto da znate - nije Martin.

Što se mene tiče, najbolji roman koji sam prošle godine pročitao istekao je iz pera mladog pisca po imenu Deril Gregori, inače nepravedno zapostavljenog i od strane kritike i od strane publike.

Dakle, Nightflier's Best ov d Best 2011 - mesto prvo:

PANDEMONIUM/THE DEVIL'S ALPHABET/RAISING STONY MAYHALL - Daryl Gregory

Ako ste zbunjeni zbog ovolikog naslova romana, biće vam (valjda) lakše kada pojasnim da nije reč o jednom, već o tri dela. Gregorijevi romani su inače samostalni; nisu smešteni čak ni u isti univerzum, ne dele likove, pa čak ni motive. Ne postoji ni nekakav univerzalni negativac koji spaja potke različitih romana u jedan magnum opus. Dakle, tri potpuno različita romana, koja dele autora, a pored toga kao zajedničku odliku imaju samo to da su sva tri remek-dela.

Dapače, Gregori je jedan od retkih žanrovskih pisaca koji je u stanju da izađe na crtu ma kom savremenom prozaisti i da ga komotno dobije. Spreman sam da odem i tako daleko da kažem kako je - što se mene tiče - reč o anglosaksonskom Markesu.

Gregori se čita kao vanbračno dete Filipa K. Dika i Rodžera Zelaznija u najboljem izdanju.

Sada dugujem objašnjenje zašto sam ova tri nezavisna romana strpao na prvo mesto, premda su nezavisni.

Najpre, zbog toga što sam ih pročitao u dahu, što mi se sve ređe dešava. Potom, prva tri Gregorijeva romana bave se potpuno suprotnim temama, ali opet na komplementaran način.

"Pandemonijum" je roman koji se u biti bavi stanjem duha. Uz veoma mnogo referenci na klasike SF-a, poglavito na Filipa K. Dika, "Pandemonijum" je ujedno omaž jednom od najvećih SF pisaca svih vremena i fascinantno i provokativno delo o stanju duha, svesti i ličnosti. Na kraju, u svom ambicioznom prvencu Gregori je otvorio pitanje kojim će se baviti i u narednim romanima - šta je osnovna značajka čoveka? Šta nekoga čini ljudskim bićem?

Godinu dana nakon "Pandemonijuma", Gregori objavljuje "Đavolju azbuku" ( The Devil's Alphabet). Sviknut na serijale i nastavke, očekivao sam nastavak priče iz "Pandemonijuma" - i u prvi mah se razočarao kada sam shvatio da je reč o samostalnom romanu. (Doduše, ne gubim nadu, pošto je kraj "Pandemonijuma" pomalo otvoren.) Međutim, smesta sam se navikao na protagonistu, koji je gotovo odraz u ogledalu glavnog junaka "Pandemonijuma". Dakle, reč je o skrajnutom čoveku, koji za svoje životne neuspehe ima da krivi samo sebe. Suočen sa delanjem više sile, protagonista se ne snalazi najbolje i donosi ne baš najbolju odluku, koja će mu obeležiti život i neumitno dovesti do suočavanja sa prošlošću.

Već na prvi pogled, očigledno je da "Pandemonijum" i "Đavolja azbuka" dele više nego slične protagoniste i više nego slične početke. Međutim, vrlo brzo nakon uvodnih stranica priča skreće u potpuno drugačijem smeru i obrađuje u suštini istu temu kao u prethodnom romanu, ali na svež i maštovit način.

Razočarenje je vrlo brzo bilo zamenjeno vanrednim zadovoljstvom i užitkom u čitanju.

Ako se "Pandemonijum" bavi duhom i stanjem svesti, "Đavolja azbuka" se bavi telom, razlikama u ljudskim telima, rasama, spoljašnošću koja nas čini drugačijim i koja je - da se ne lažemo - prvo što nas predstavlja i prvo po čemu druge osobe donose sud o nama.

Ako se "Pandemonijum" čita kao lav čajld Dika i Zelaznija, "Azbuka" se čita skoro kao Morisonovi X-Meni ukršteni sa Lavkraftovim mitosom. Premda je "Azbuka" u suštini SF, i to tvrđe sorte, elementi horora naglašeni su iz perspektive protagoniste, koji se vraća u gradić svog detinjstva, među rođake i komšije, koji su izmenjeni kao da ih je sve do jednog Dagon posetio.

"Odgajati Stonija Mejhala" je treći roman u ovom nizu. Gregorijev prvenac bavi se duhom, drugi roman telom, dok se treći roman bavi smrću i šta biva posle smrti. Neću vam mnogo spojlovati ako otkrijem da je protagonista - zombi. Doduše, not your typical zombie. Stoni je uljudan, načitan, vispren, pametan - i još svašta nešto na -an.

Nisam neki stručnjak za romane o zombijima. Mahom su mi dosadni. Stoga, sledeća izjava možda i neće imati neku posebnu snagu - ali "Odgajati Stonija Mejhala" je najbolji roman o zombijima koji sam u životu pročitao.

Originalan pristup temi, sada već poslovično izvrsno pisanje i karakterizacija, kao i okretanje naglavačke žanrovskih klišea i očekivanja ovaj roman čini najboljim "hororom" koji se u poslednjih nekoliko godina pojavio - za nekoliko kopalja boljim od Del Torovog "Pada" ili Kroninovog "Prolaza".

Nažalost, slabi su izgledi da neko od naših izdavača objavi Gregorija. Ovaj pisac je - čini mi se - predobar da bi služio kao jeftina zabava & eskapizam, a sa druge strane nosi taj kaljavi pečat žanrovskog pisca, tako da je a priori odbačen od poklonika kobajagi ozbiljne književnosti.

Bilo kako bilo - ovaj pisac ne da ima Nightflier's Seal of Approval, ovaj pisac je budućnost fantastike.

Nightflier's Best ov d Best 2011 - deo prvi

2011-12-22T23:16:00.003+01:00

Ovu godinu započeo sam novogodišnjom odlukom, da ne kažem - rezolucijom, kako već Boginja zapoveda da se nove godine započinju. Doneo sam odluku da svakoga meseca pročitam najmanje deset naslova koji spadaju u nekakvu fantastiku.

Nažalost, u tome nisam uspeo. Ni izbliza. No, to ne znači da nisam baš ništa čitao. Pošlo mi je za rukom da pročitam solidan broj naslova, premda među njima i nema nešto mnogo solidnih.

Evo kako taj spisak izgleda po mesecima:

januar

Winter's Heart, Robert Jordan
Crossroads of Twilight, Robert Jordan
Back in the USSA, Kim Newman
Final Empire, Brandon Sanderson
The Well of Ascension, Brandon Sanderson
The Hero of Ages, Brandon Sanderson
Whitechapel Gods, S.M. Peters
Corvus, Paul Kearney
March in Country, E. E. Knight
1632, Eric Flint
1633, Eric Flint and David Weber

februar

Zoo City, Lauren Beukes
A Game of Thrones, GRRM
A Clash of Kings, GRRM

mart

A Storm of Swords, GRRM
The Native Star, M. K. Hobson
Dragonfly Falling, Adrian Tchaikovsky
Blood of the Mantis, Adrian Tchaikovsky
Salute the Dark, Adrian Tchaikovsky
The Scarab Path, Adrian Tchaikovsky
The Sea Watch, Adrian Tchaikovsky
River Marked, Patricia Briggs

april

The Name of the Wind, Patrick Rothfuss
The Wise Man's Fear, Patrick Rothfuss
The Horns of Ruin, Tim Akers
The Dragon's Path, Daniel Abraham

maj

The Iron Thorn, Caitlin Kittredge
A Feast for Crows, GRRM
Suicide Kings, GRRM
Eon, Alison Goodman
The Half-Made World, Felix Gilman

jun

Pandemonium, Daryl Gregory
Devil's Alphabet, Daryl Gregory
Magic Slays, Ilona Andrews
Ghosts of Manhattan, George Mann
1635: The Eastern Front, Eric Flint
1636: The Saxon Uprising, Eric Flint
Kings of the North, Elizabeth Moon

jul

Spectyr, Philippa Ballantine
Kings of the North, Elizabeth Moon
A Dance with Dragons, GRRM
Leviathan Wakes, James S. A. Corey
Sasha, Joel Shepherd
Ghost Story, Jim Butcher
Raising Stony Mayhall, Daryl Gregory

avgust

Rivers of London, Ben Aaronovitch
Prince of Thorns, Mark Lawrence
Under Heaven, Guy Gavriel Kay
Into the Storm, Taylor Anderson
The Whitefire Crossing, Courtney Schafer
Deryni Rising, Katherine Kurtz
Ostrvo prokletih, Đorđe Bajić
Maskerade, Terry Pratchett

septembar

The Tears of the Sun, S. M. Stirling
Honor's Paradox, P. C. Hodgell
How Firm a Foundation, David Weber
Dragon Prince, Melanie Rawn
The Well of Ascension, Brandon Sanderson
The Hero of Ages, Brandon Sanderson
Crossroads of Twilight, Robert Jordan
The Knife of Dreams, Robert Jordan
Ice, Iron and Gold, S.M. Stirling
King's Dragon, Kate Eliott
Into the Storm, Taylor Anderson

oktobar

Cast in Ruin, Michelle Sagara
Low Town, Daniel Polansky
Snuff, Terry Pratchet
Heirs of the Blade, Adrian Tchaikovsky
The Steel Remains, Richard K. Morgan
The Cold Commands, Richard K. Morgan
The Iron Jackal, Chris Wooding

novembar

Tinker, Wen Spencer
Wolf Who Rules, Wen Spencer
Heart of Steel, Meljean Brook
To Die in Italbar, Roger Zelazny
Among Thieves, Douglas Hulick
Alloy of Law, Brandon Sanderson
Monstrocity, Jeffrey Thomas
The Fifth Elephant, Terry Pratchett
A Rising Thunder, David Weber
Debris, Jo Anderton

decembar

Dead Reckoning, Charlaine Harris

Ako sam dobro sračunao, to mu izađe na 84 naslova, među kojima je prilično ponavljača - odnosno, knjiga koje sam čitao po ko zna koji put.

Pošto kraj godine samo što nije zakucao na vrata, a sasvim je očigledno da neću stići da pročitam ništa više dok 2012. ne bane, red je da dam sud & ocenu o kakvoći tih 84 naslova koje sam pročitao.

Uobičajeno je da se liste najboljeg ovog ili onog sastoje iz deset mesta, od najboljeg ovog ili onog, ka najgorem ovom ili onom - ili pak obratno. Međutim, meni počesto teško pada da činim uobičajene stvari, pa ni ovoga puta neću odstupiti od tog nepravilnog pravila. Naime, prvo mesto na Top Ten listi (na kojoj je, zapravo, trinaest naslova - videćete o čemu je reč malo kasnije) baviće se onim najboljim što sam ove godine pročitao, dok će ostalih devet naslova bratski podeliti drugo mesto.

Evo, toliko za sada - tek da vam zagolicam zenice. Nastavak u sutrašnjem broju.

Pravila magije - tabela

2011-12-09T18:38:00.003+01:00

Svaki fantazijski svet ima svoja magijska pravila. Sajt io9.com nedavno je objavio tabelu u kojoj su prikazani najpoznatiji fantazijski serijali, kao i njihovi magijski sistemi.

Povratak DnD-u, Rase

2011-12-07T12:37:00.005+01:00

Povremeno, u nedostatku nadahnuća, bavim se svojim FRP kampanjama, koje su bitan deo mog života, zapravo - što nije nimalo iznenađujuće, je li...

Stoga, evo playable rasa koje će biti na raspologanju igrača biti u mojoj novoj kampanji:

Races of Norgir

Basic Races

Humans
Elves
Eldar
Silvar
Shadar
Dwarves
Mountain
Orinor
Halflings
Stoutling
Brownlings
Shadelings
Servitors
Iluminati
Orcs
Goblins
Common
Sniffer
Spyder-goblins
Planetouched
Asimar
Tiefling
Fetchling
Hagspawn
Airling
Watterling
Earthling
Fireling
Beastlings
Fang
Claw
Horn
Leonids
Ratlings
Moroi

Bright of the Sky by Kay Kenyon - Free! Free!

2011-12-06T19:11:00.002+01:00

Jedan od najboljih sf romana u novom milenijumu, bar što se mene tiče, može da se (legalno) skine sa Amazona preko Kindl stora.

Valja napomenuti da kindl softver možete instalirati i na svom računaru.

Ovo je ponuda koja se ne sme propustiti.

http://www.amazon.com/gp/product/B003N7MYQK/ref=as_li_tf_tl?ie=UTF8&tag=patsfantasy0c-20&linkCode=as2&camp=217145&creative=399373&creativeASIN=B003N7MYQK

POSLEDNJA STRAŽA - Sergej Lukjanjenko

2011-11-06T03:21:00.003+01:00

by High Duke

U poslednje tri godine posle sajma jedva čekam da dohvatim novi nastavak serijala o Noćnoj straži, pa ni sada nisam nista drugačije postupio. Poslednju stražu sam bukvalno progutao i opet ostao gladan želeći još. Ali koliko god voleo serijal, nekako nalazim da je teško da pišem prikaze za njega, iz straha da ne uništim spojlerima nekome čitanje. Sama forma romana je u mnogome kriva za to.
Kao i uvek i Poslednja straža se sastoji od odvojene, ali opet nerazdvojivo međusobno povezane priče. Mogu da pomenem kako počinje prva, što je u ovom slučaju odlazak Antona Gorodetskog da pomogne u rešavanju bizarnog slučaja napada vampira u Edinburgu. Ali drugu priču već ne mogu da pominjem tako, a naročito ne treću, budući da sama njihova postavka otkriva kraj prethodne priče. Zato ću knjigu da hvalim onako izokola, bez rizika od spojlera.

Kao što sam već rekao, zbog ubistva u Edinburgu Anton (sada viši mag) putuje u Škotsku da nezvanično pomogne tamošnjoj Noćnoj straži, tako da ovaj roman počinje misterijom ubistva praktično kao krimić, što nikako nije strano ni ovom serijalu, a ni contemporary/urban fantasy uopšte. U pitanju je roman brzog tempa, koji ni u jednom trenutku ne davi, niti pak ide prebrzo i ostavlja stvari previše nejasne, što mu uglavnom dozvoljava pogled iz prvog lica, što pak omogućava sjajnu karakterizaciju samog glavnog lika, a i mnogih drugih gledanih kroz njegove oči.

Jedna od stvari koje su me naročito oduševile ovde jesu reference na fantastiku uopšte raštrkane kroz ceo roman, uključujući i pomalo šaljive pomene događaja iz filmova o Noćnoj straži koji se poprilično razlikuju. Anton je neke od događaja iz filmova sanjao i smatra da je to možda bio njegov pogled u neku paralelnu stvarnost. Kontinuitet je jedna od veoma bitnih stvari u Lukjanjenkovom serijalu, pošto događaj iz prvog romana još uvek može da ima bitne posledice, a talasi koje je napravio se još uvek osećaju. Divno je videti da autor ceni svog vernog čitaoca i sopstvenu priču i ne pravi od nje svaki put novu priču, već sve deluje kao povezana celina više nego mnogi drugi serijali, a opet uspeva da održi temu jednog toma.

Tema je uglavnom ista, Antonovo preispitivanje pojmova morala i razlike između dobra i zla, što ne odgovara uvek podeli na svetle i tamne, kao i pitanje ljudskosti i da li ih zapravo posedovanje moći i dugovečnosti/besmrtnosti uopšte čini iole drugačijima od ljudi po bilo kom pitanju. A što se same priče tiče, recimo da se Lukjanjenko konačno dotiče nečega što sam čekao još od kada je počeo da se poigrava mitovima i legendama: Artur i Merlin. I mislim da više ništa ne smem da kažem o samo delu a da se ne ponavljam ili ne otkrijem previše.

Samo ću reći da Poslednja straža nije i poslednja straža. Iako je do sada smatran tetralogijom, serijal je u međuvremenu dobio jednu priču po imenu Mala straža, a uskoro bi trebalo da dobije i peti nastavak Nova straža, koji bi trebalo da izađe do kraja ove godine. A kako je ovo serijal koji mi je ostao svež i posle četiri knjige, a početni kvalitet mu nije opadao, radujem se i petom delu i iskreno se nadam da će Alnari i njega da izda.

OSTRVO PROKLETIH - Đorđe Bajić

2011-11-03T00:03:00.004+01:00

Na ovom blogu retko se viđaju prikazi dela domaćih autora. Na tome mi mnogi zameraju, ali svejedno nisam imao namere da se preterano upuštam u pisanje o listovima naših gora.

Razloga za to imam u izobilju, pa ću pokušati da ih objasnim pre nego što nastavim da pišem o Đorđevom romanu.

Pre svega, vrlo mi je teško da odvojim delo od pisca - ako tog pisca poznajem. A sticajem raznoraznih prilika i neprilika, poznajem poprilično domaćih stvaralaca fantastike. Stoga je moj utisak o nekom romanu počesto obojen ne mišljenjem koje imam o nekom piscu, već pre poznavanjem njegovih manerizama ili jezičkih obrazaca, recimo.

Potom, potpuno prozaičan razlog, većina prikaza objavljenih na ovom blogu, a iz mog pera, prikazi su dobijenih knjiga. Premda su u poslednje vreme i strani izdavači prestali da budu velikodušni sa deljenjem knjiga za prikazivanje, domaći izdavači se nisu posebno isticali u tom pogledu, bar kada je o blogovima reč. A daleko od toga da mogu da priuštim da kupim sve što bih voleo. Stoga, sem u slučaju retkih pisaca koje izuzetno volim & cenim, poslednjih jedno dve godine čitam samo onu fantastiku do koje mogu da dođem besplatno - a toga svejedno ima više nego što mogu da pročitam. (Čisto ilustracije radi, na tabletu mi je trenutno negde oko 110 aktuelnih naslova iz raznoraznih žanrova fantastike.)

"Ostrvo prokletih" sam dobio iz ruku samog pisca, čime sam neizmerno počastvovan. Budući da ga poznajem, premda ne onoliko dobro koliko bih voleo, daću sebi za pravo da ovaj prikaz pišem u nešto intimnijem tonu nego što mi je običaj. Nažalost, iz raznoraznih razloga nije mi pošlo za rukom da prikaz objavim pre ovogodišnjeg Sajma knjiga, ali s obzirom na to da je prodaja "Ostrva prokletih" prevazišla prodaju romana nekih drugih - i to starijih i poznatijih - domaćih fantasta, očigledno da moja pomoć "Ostrvu" nije ni bila potrebna.

Premda je uvod i ovako predugačak, ne mogu a da ne počnem od izdavača.

Naime, izdavač "Ostrva prokletih" je izdavačka kuća Paladin, pod vlasničko-uredničkom palicom Gorana Skrobonje, našeg kultnog pisca, prevodioca, urednika - pa i strip-scenariste. Već to što je Goran odabrao "Ostrvo" za prvi domaći roman u svom izdanju mnogo toga govori i o delu i o njegovom tvorcu.

Iskren da budem, utisci o romanu o kojem je reč poprilično su mi izmešani.

Sa jedne strane, piščeva maštovitost i ono što se na engleskom vika "world-building" na razini su zadaće, što bi se ono reklo. Sa druge strane, roman pati od izvesnih boljki, od kojih doduše pate i neki drugi, znatno iskusniji pisci, te mu se na tome može oprostiti.

Žanrovski mi je veoma teško da "Ostrvo" smestim u određenu fioku. Pretpostavljam da po mnogo čemu spada među dela urbane fantastike, kakva je recimo "Mrtva si, veštice" Kim Harison ili "Grešna zadovoljstva" Lorel Hamilton. Međutim, roman je dosta filmičan (ma šta to značilo, ali ovaj izraz mi je nekako čučnuo) i jednostavno vapi da se po njemu snimi nekakav B horor, sa mnogo kečapa... ovaj, krvi. To nikako ne znači da je reč o lošem proizvodu. "Ostrvo prokletih" je krajnje zabavno i duhovito u svom bezmalo satiričnom prikazu žanra, pa i ljudi koji su konzumenti žanra, te bi se moglo reći da se pomalo i izruguje svojim čitaocima, što mi je bilo beskrajno simpatično. Međutim, stiče se utisak da je ovaj roman ipak posvećen relativno uskom krugu čitalaca, da ne kažem žanrovskih posvećenika, što mislim da je greška. No, čak i za umerenog poklonika žanrovske fantastike, "Ostrvo prokletih" je eskapistička pilula koja se veoma lako guta i nije nimalo gorka.

Primedbe koje imam na roman mahom se neposredno nadovezuju na uvod u ovaj prikaz.

Naime, Đorđa poznajem, pa znam i kako govori. Jezik kojim se pisac "Ostrva prokletih" zapravo je jezik Đorđa Bajića. Autor progovara iz usta svih likova i, premda je to meni možda očiglednije nego čitaocu koji nije upoznat sa piscem, nakon izvesnog broja stranica biva očigledno i čak ometa čitanje. Počesto se dešava da porno-glumica govori kao profesor književnosti koji pokušava da govori kao porno-glumica, ali mu to ipak ne polazi za rukom, zato što je predobro vaspitan. Ovo u velikoj meri kvari suspense of disbelief i meni je predstavljalo najveću prepreku u čitanju.

Takođe, moglo bi se reći da je urednik zakazao. Ima delova koji su stilski pomalo rogobatni. To se najviše ogleda u tendenciji likova da kažu više nego što bi trebalo, ali i u pomalo usiljenim dijalozima.

No, premda ove kritike zvuče preoštro, "Ostvo prokletih" je ipak za preporuku - uz izvestan disclaimer: Da biste u potpunosti uživali u ovom romanu, morate biti bar u izvesnoj meri posvećenik & zaluđenik za kinematografiju, fantastiku i (u manjoj meri) strip. "Ostrvo" je sjajna dvoslojna priča, koja funkcioniše kao eskapizam, ali i kao samokritika pisca prema sebi i žanru koji je odabrao za iskazivanje svog talenta.

U poređenju sa starim žanrovskim vukovima, Bajić uspeva da se održi poprilično dobro. Premda mu ne bi škodila disciplinovanost stila kakvu imaju Anđelković i Knežević, recimo, Đorđe to nadomešćuje odličnim palpičnim melanžom, koji je daleko prijemčiviji savremenom čitaocu fantastike.

Vesti sa sajma - naslovi u iščekivanju

2011-10-25T22:44:00.003+02:00

Dok na sajmu kupujete nova čeda za vaše police, sasvim sigurno se nervirate zašto nema nekih naslova koji su vam dragi.

Većina izdavača svu svoju pažnju posvećuje oktobarskom sajmu knjiga, ali retko ko pazi na to da kupci imaju šta da pazare i kada sajam prođe.

Srećom, Laguna je poprilično agilan izdavač kada je o fantastici reč, tako da će dragi naši čitaoci (od kojih živimo, te ih stoga volimo i više nego što bismo inače) več nakon sajma biti u prilici da kupe drugi tom "Bodeža snova", a do nove godine bi trebalo da iz štampe dospe treći deo Eriksonovog serijala "Malaška knjiga palih". U januaru nas očekuje The Wise Man's Fear, nastavak romana "Ime vetra" jedne od najvećih mladih zvezda epske fantastike, Patrika Rotfusa.

Detaljnije o ovim naslovima nakon sajma.

Beogradski sajam knjiga 2011.

2011-10-23T23:06:00.011+02:00

by High Duke

Kao i uvek, overio sam prvi dan sajma i evo me sa izveštajem gde se šta može naći, uglavnom od fantastike.
Sajam knjiga je ove godine konačno imao dobar i pregledan sajt na kojem su mogle lepo da se vide sve informacije. Za sve one koji žele unapred da se obaveste i tačno znaju gde je koji štand koji ih zanima tu su detaljan rasporedi svih izdavača/knjižara koji se u pdf formatu mogu preuzeti sa sledeće stranice: http://www.beogradskisajamknjiga.com/active/sr-latin/home/glavni_meni/za_izlagace/opste_informacije/raspored_po_halama.html

Na samom ulazu u sajam nas ove godine čeka jedna promena. Karte se ne kupuju više gore, kod autobuske stanice, niti kada se sidje niz stepenice, već su na svakom ulazu postavljene kućice sa salterima za prodaju. Za one koji ne posećuju previše sajmova (kao što sam ja) ceo novi sistem ulaska na sajam je bio novina. Sada je izložbeni prostor koji obuhvata Halu 1,2 i 4 potpuno ograđen i odvojen od ostatka sajma. Parking nije ograđen, tako da su ulazi praktično svuda duž parkinga. To je obeleženo jednom tablom na samom početku sajma, ali nije baš najjasnije na šta se tabla odnosi, tako da ako dođete na sajam i ugledate gomilu ljudi koja čeka na dva saltera na početku puta koji ide od hale 3 do hale 1, zaobiđite ga. Odmah krenite ka parkingu sa desne strane, iza reklamnih panoa i kupite kartu na nekom od ulaza duž parkinga. Karte važe samo za jedan ulazak i sada se stampaju sa bar kodom koji se očitava na ulaznim punktovima.

No da pređem na sam sajam.
Velike knjižare su kao i prethodnih godina u hali 4 (bivšoj 14), ali sada se nalaze na samom kraju sale. Evro Đunti, Delfi i Vulkan su tik jedan do drugih i teško da ih bilo ko može promašiti.
Rekao bih da najbolju i najraznovrsniju ponudi imaju Delfi, kod kojih se može naći praktično sve što i u knjižari, plus još nove knjige na engleskom. Delfi takođe imaju razne popuste, 15% za jednu knjigu, 20% za tri knjige, 25% za pet knjiga i 30% za deset. Imaju lep izbor stripova i fantastike na engleskom, naročitno nekih novijih izdanja tako da nemojte da propustite da pogledate šta je ostalo neobršteno. Cene se kreću od 600 do 1000 dinara za većinu izdanja u mekom povezu.

Vulkan ima slabiji izbor i uglavnom sveden na popularne stvari kao što je Twilight i neka već utvrđena poznata imena fantastike, no veoma malo toga novijeg.

Evro Đunti se baš i nije proslavio ove godine kao knjižara, budući da uglavnom ima slične stvari kao i na njihovom izdavačkom štandu u Hali 1, sa dodatkom od nešto tuđih izdanja i nešto knjiga na engleskom. No, iako nemaju toliki izbor kao Delfi, mislim da može da se probere više zanimlijvih i novijh stvari nego u Vulkanu. Ono što me je prijatno iznenadilo jeste njihova edicija klasika koji se mogu naći u tvrdom povezu po prilično pristupačnim cenama od 200 do 500 dinara. Ima svega i svačega od domaćih klasika do klasika svetske književnosti i nadam se da će ih biti još u budućnosti.

Na samom kraju hale 4, u njenom levom uglu se nalaze štandovi strip izdavača, a negde na sredini sa iste te leve strane, skroz do zida, nalazi se štand Čudne knjižare gde se mogu naći starija izdanja Znaka Sagite, Monoliti i izdanja Tardisa.

Malko bliže hali 1 je i veliki štand The English Book-a, za koji mi se čini da je ove godine bolje snabdeven stručnom literaturom, a manje beletristikom, tako da im i izbor fantastike nije neki, a i cene su veće nego u drugim knjižarama. Ali ima i tu da se probere, pa tako imamo divna izdanja sabranih dela nekolicine velikih autora koja su dostupna i u mekom povezu u sjajnom tvrdom povezu (mislim da je tvrdi povez oko 1200 dinara). Ja sam oko bacio na Edgara Alana Poa, ali izgleda da ga ni na ovom sajmu neću kupiti.

U istoj hali se nalazio i hrvatski Algoritam koji ima brojna izdanja fantastike u tvrdom povezu, od kojih neka dela nisu još ni objavljena u Srbiji.

Galeriju hale 4 ne treba posebno pominjati, tu ima svega i svačega od religijskih sekti do obimne ponude antikvara. Tu se uvek može naći neko iznenađenje, ali izdvojiću štand Amber na kojem se prodaje najviše fantastike i koji ima veliki izbor raznoraznih izdanja, što novih, što starih, što domaćih, što stranih.

U velikoj hali 1 izdavači i par štandova koji dominiraju. Lagunin u areni sa vetrenjačom pada u oči, kao i uobičajena gužva na tom štandu. O Laguninim novim izdanjima fantastike je Ivan već pričao na blogu, tako da ću ja samo pomenuti Enter Night, biografiju Metalike, i serijal Pekićevih romana koji će se nadam se nastaviti i dostići Solarisovu stariju ediciju dela istog autora. Tu su i novi Pračet, novi Džordan, a uskoro možemo očekivati i drugu knjigu Patrika Rotfusa o kojoj sam pisao pre par dana, Mudračev strah. Možda i bude do kraja sajma, ne zna se. Oni koji ne žele da kupuju po sajamskom popusti, već imaju karticu kluba Laguninih čitalaca, mogu i po knjižarskim cenama da kupuju knjige, sa svojim standarnim popustom i popustom na 3 kupljene, pošto mnogima sa maksimalnim popustom tako ispadne povoljnije od sajamskog popusta.

Čarobna knjiga se ove godine spustila u arenu i nudi raznorazne naslove. Rekao bih da su uz Lagunu ove godine bili najplodonosniji. Imamo prve četiri knjige iz serijala o Suki, Šarlejn Haris, sedam knjiga Vampirskih dnevnika i još dva dela Vampirskih hronika En Rajs: Vitorio i Pandora.
Osim vampira, tu su i SF klasici, šest knjiga Isaka Asimova, od čega pet iz ciklusa zadužbine, Svemirski Vojnici Roberta. A. Hajnlajna i Večiti rat Džoa Haldmena. Od epske fantastike su izdali Prvi zakon magije, prvu knjigu Mača istine Terija Gudkajnda, nažalost podeljenu u dva toma, i par debitanata: Kristin Kešor - Darovita i jedna domaća autorka, Katarina Skokin - Slobodne zemlje. Kako imam tendenciju da se uvek nadam nečemu dobrom od domaćeg autora, kupio sam Katarininu knjigu i verovatno ću napisati prikaz uskoro. Tu su i starija izdanja, pa i izdanja Okeana od kojih se mnoga jos uvek mogu naci na rasprodaji.

Alnari i ove godine slab sa fantastikom. Dobili smo Poslednju stražu, četvrti i konačni deo Lukjanenkove tetralogije (koja je sada dostupna kao komplet u kutiji) i nešto što bi verovatno moglo da se klasifikuje kao urban fantasy/romansa Debora Harknes - Otkriće veštica .

A red je i da istaknem i novog Peljevina u izdanju Platoa. Sok od Ananasa za divnu damu.

Na galeriji hale 1 je i štand Skrobonjinog Paladina koji ima par zanimlijvih stvari. Imamo dva romana izmišljenih pisaca iz TV serija Bog nas sve mrzi, Henka Mudija i Talas vreline Ričarda Kasla. Reka bogova Iana Mekdonalda bi trebalo da se pojavi u toku sajma, ali je zato tu dugo očekivani reprint Skrobonjinog Nakota.

Ove godine sam kod više izdavača u prolazu primetio nova izdanja Šerloka Holmsa, a kako je godina Ive Andrića, mnogi su se i njemu posvetili, uključujući i Lagunu sa kolekcijom od šest tematskih zbirki priča, ali najveću pažnju privlači izdanje Štampara Makarija i do sada najpotpunija kolekcija Andrićevih dela u 20 tomova. Može da se pazari za 15000 dinara.

No, toliko za sada. Sigurno sam puno stvari propustio, neke nisam smatrao dovoljno zanimljivih da pomenem, a neke knjige će verovatno tek izaći u toku sajma, no o tome posle nightflierove ili moje sledeće posete sajmu.

Bulgarija do Tokija, preko Milvokija

2011-10-21T01:32:00.003+02:00

Braća Bugari su inače veoma agilni izdavači fantastike i u susednoj nam bratskoj državi, sa kojom smo ratovali nešto manje nego sa ostalim susednim bratskim državama, objavljeno je podosta naslova koji su nekim potpuno sumanutim logikama u potpunosti i u širokom luku zaobišli Srbiju.

Kao što se nekada srpska izdavačka scena ponosila svetskom premijerom Klarkove "3001.", tako sada Bugari mogu da se ponose svetskom premijerom novog Sandersonovog romana MISTBORN: THE ALLOY OF LAW, koji je objavljen pre nekih pet dana.

Sem što me je ova naslovnica podsetila na to koliko sam pogrešio kada sam popustio bivšoj urednici i pustio da se Mistborn prevede kao "maglar", a ne "maglorodan", podsetila me je i na to da su Hrvati dobili tekst Martinovog "Plesa sa zmajevima" drastično pre nego što je knjiga objavljena u SAD, pa su i mogli da ga objave vrlo brzo, kao i na činjenicu da Laguna, kao srpski izdavač Brendona Sandersona i Roberta Džordana, nije mogla da dobije advance reading copy "Legure zakona" kada sam tražio, za potrebe prevoda poslednjeg nastavka izvorne trilogije.

Naravno, "Legura zakona" će biti dostupna u obliku e-knjige za nekih mesec dana, ili manje, tako da ću moći da unesem odgovarajuće izmene u prevod, ako ih bude - ali ovo je, bojim se, pokazatelj tužne činjenica da naši agenti koji zastupaju velika svetska imena jednostavno nisu ni izbliza ažurni i agilni kao njihove kolege iz susednih zemalja, sa kojima jesmo ili nismo ratovali.

Nažalost, stanje u našem društvu takvo je da se knjigama posvećuje tek površna pažnja, sem možda tokom poslednje nedelje oktobra i Sajma knjiga u Beogradu, koji mahom služi da bi se političari pravili kulturnima. Našim izdavačima, takvi kakvi su, mora se odati priznanje na onome što rade. Pokazalo se da je onoliko hvaljeni duh privatnog preduzetništva i profesionalizma pustio dubok koren kod bar nekih izdavača u Srbiji - ali dok se država oko knjiga, izdavaštva, tržišta knjiga i koječega sličnog ne potrudi makar za promil više nego što to sada čini, imaćemo svetske premijere epske i ostale fantastike u Bugarskoj i Hrvatskoj, dok će naše čitalaštvo morati da čeka.

Epska fantastika i mač & magija - isto ili različito?

2011-10-20T14:53:00.000+02:00

U svom uvodu za antologiju Swords and Dark Magic (Pyr, 2010), njeni priređivači - Lu Enders i Džonatan Strejhen kažu:

Ako se visoka (epska) fantastika bavi ogromnim vojskama, razdvojenim linijom koja se proteže između očiglednog dobra i krajnjeg zla, kao i epskim borbama kako bi se porazio mračni gospodar koji se namerio da ovlada čitavim svetom - onda je mač i magija suprotnost njoj. Protagonisti mača i magije su manje značajni u svetskim razmerama i počesto su sumnjivog morala, dok se njihovo junaštvo najčešće ogleda u spasavanju sopstvene kože iz zamke u koju su upali tokom potrage za kakvim lakim plenom... Ako je epska fantastika potomak Ilijade, onda je mač i magija naslednik Odiseje.

Ovih nekoliko rečenica su možda najbolji sažetak sličnosti i razlika između ova dva podžanra onoga što se na engleskom jeziku zove fantasy. Međutim, videćemo da su epska fantastika i mač & magija dve kategorije koje su u velikoj meri slične, koje se prepliću, pa čak i stvaraju neke nove kategorije.

U poslednjih nekoliko godina, počevši od 2005. godine, recimo, zanimanje za mač & magiju među urednicima američkih izdavačkih kuća veoma raste. Svedoci smo sve većeg broja reprinta dela iz palp ere fantastike, kao i iz peridoda tzv. "zlatnog doba".

Razloga tome ima mnogo. Pre svega, na uredničkim položajima trenutno su ljudi koji su odrastali uz te romane i priče, ali ne može se zanemariti ni to da su trenutno najčitaniji pisci fentezija upravo oni na čije je pisanje mač & magija kao sistem žanrovskih orijentira ostavio presudan uticaj.

Kada je o našem izdavaštvu reč, pa i jeziku uopšte, stanje stvari je malo konfuznije. Naime, kod nas se fantastika već decenijama svodi na dva termina: naučna fantastika i epska fantastika. Jedno vreme horor je pokušavao da se izbori za mesto žanra, pre svega kroz pregalaštvo Gorana Skrobonje i Dejana Ognjanovića, ali sve i da mu je u tome pošlo za rukom, opet nije prihvaćen u širokom čitalaštvu - sa izuzetkom novijih romama koji uzimaju klasične motive horora i prilagođavaju ih potrebama jedne specifične čitalačke populacije, na taj način stvarajući nove žanrove fantastike.

U srpskohrvatskom jeziku, izraz "epska fantastika" skovan je pre svega da bi se opisalo nešto što nije "naučna fantastika". Prvi fantasy romani objavljeni su u ediciji "Plava ptica", na samom kraju osamdesetih godina prošlog veka, Naravno, reč je o Bruksovom "Maču od Šanare" i Murkokovom "Elriku od Melnibonea". Čuveno Nolitovo izdanje "Gospodara prstenova" svetlost knjižara ugledalo je 1981. i to je otprilike bilo to što se fentezija tiča. Tokom narednih dvadeset godina jugoslovensko izdavaštvo fantastike oblikovale su čitalačke i uredničke sklonosti dve osobe: Zorana Živkovića i Bobana Kneževića. Zoran je u svom Polarisu posvećivao veoma malo pažnje fenteziju, ali su čitaoci ipak dobili izvanredno "Zemljomorje" Ursule Legvin, dok je Boban u Znaku Sagite zaokružio prvih pet knjiga Zelaznijevih "Hronika Ambera". Međutim, sve do početka novog milenijuma, naučna fantastika u raznim oblicima i ukusima suvereno je vladala knjižarama i bibliotekama.

U drugoj polovini devedesetih, izdavaštvo fantastike skoro da je zamrlo. Tek pred kraj te decenije jedan one man show od izdavačke kuće upustio se u objavljivanje britanskog pisca Terija Pračeta i njegovih romana o Disksvetu. Taj one man show vremenom je prerastao u verovatno najvećeg izdavača u Srbiji, a svakako najznačajnijeg kada je o fantastici reč.

Kao i u slučaju Živkovića i Kneževića, i Dejan Papić je pokrenuo izdavaštvo da bi objavljivao ono što voli da čita. Tako je Laguna u prvoj deceniji novog veka i novog milenijuma počela da objavljuje tada vodeće pisce fentezija, nakon čega su tim putem pošle i druge izdavače kuće, dok je naučna fantastika pala u zapećak.

Vremenom je izdavaštvo fantastike i kod nas sustiglo svetske trendove, pa se i na našem tržištu pojavilo mnoštvo pisaca i romana koji baš i ne mogu da se svrstaju pod "epsku" fantastiku. Elementi magije i mitoloških bića su tu, ali pristup tim motivima jednostavno je drugačiji nego kod Tolkina, recimo.

Da li se romane o Hariju Poteru može reći da su epska fantastika? Pa, naučna svakako nisu. Fantastika jesu. Ali epska?

A šta je sa "Sumrakom"?

Dakle, sa razvojem izdavaštva i u našem jeziku se pojavil potreba za novim odrednicama i preispitivanjem starih.

Engleski jezik je ovu potrebu uočio odavno. Premda su danas žanrovske etikete pre svega u službi izdavača i knjižara, jer se u najvećoj meri koriste kako bi kupcu skratile put do knjige koju želi da kupi, ili bolje reći do knjige koju izdavač želi da kupcu proda, izvorno su nastale iz potrebe pisaca da objasne šta to pišu.

Izraz "epska fantastika", odnosno epic fantasy, skovao je britanski pisac Majl Murkok godine 1961, dok je termin sword & sorcery iste te godine tada čuveni i uticajni pisac Fric Lajber predložio kao rešenje kojim bi se opisalo stvaralaštvo Roberta E. Hauarda, tvorca čuvenog Konana.

Šezdesete godine bile su vreme oživljavanja zanimanja za fantastiku u svim oblicima. Tome je doprinela široka društvena revolucija koja je zahvatila Sjedinjene Države, ali i prelazak Tolkinovog stvaralaštva na drugu stranu Atlantika. U tom bujanju ideja, mnogi pisci okrenuli su se autorima uz čija dela su odrasli, baš kao što se sada dešava. U slučaju Amerikanaca, to su mahom bili Hauard i Lavkraft. U suštini, na tada mlade kovanice "epska fantastika" i "mač i magija" presudan uticaj imala su upravo dela Tolkina, sa jedne, i Hauarda sa druge strane, te se oni sasvim komotno mogu smatrati začetnicima ova dva podžanra.

Dalji razvoj fentezija uopšteno, a epske fantastike i mača & magije konkretno, tekao je krivudavo. Međutim, analizirajući najznačajnije predstavnike ova dva podžanra može se dođi do nekih osnovnih crta koje ih određuju i po kojima se međusobno razlikuju.

Epska fantastika:

Osnovna potka je od suštinske važnosti za svet u kojem se radnja odvija, a možda i za sve svetove.
Priča ima svoj kraj i obično se na kraju razrešava pitanje magije kao sile i osnovnog elementa sveta: Magija ili nestaje (ili se smanjuje, kao u slučaju "Gospodara prstenova"), ili biva pročišćena od pređašnjeg zagađenja i vraća se u svet ("Točak vremena").
Priča ima jedan narativni tok. Svi tomovi u nizu, bez obzira da li je reč o trilogiji ili obimnijem serijalu, zapravo su jedan roman, odnosno jedna priča.
Protagonisti su obično časni i herojskog kova.
Radnja se obično odigrava na velikom prostranstvu, širom nekog kontinenta ili pak čitavog sveta, koji je predstavljen tako da prirodne lepote dolaze do izražaja kod čitaoca.

Mač & magija:

Potka tesno prati protagonistu ili nekoliko njih i čvrsto je povezana sa njihovim ličnim sudbinama i najčešće samo njima bitnim stvarima. (Odmazda, osveta, otmica itd.)
Priča često počinje od sredine, odnosno - protagonista je već uključen u neka dešavanja, kada se događa nešto što ga odvlači u stranu, tako da i kada priči dođe kraj, ona se zapravo nastavlja tamo gde je roman i počeo.
I kada neki serijal ima više romana, oni su delimično nezavisni, to jest - predstavlju celine, tako da kroz njih čitalac prati razvoj i izgradnju ličnosti protagoniste, a ne sveta u kojem se radnja dešava.
Protagonisti su najčešće antiheroji, a počesto i neskriveni zlikovci. U najboljem slučaju, reč je o osobama koje su načinile kompromise zarad možda i opšteg dobra, ali kompromise koji na kraju njih iskvaruju.
Pozornica na kojoj se radnja odvija često je urbana, bez obzira da li je reč o živom ili uništenom gradu, ali i gotovo intimna - jedan ukleti zamak, nekoliko ulica, krčma: sve su to glavna poprišta radnje, umesto usputnih svratišta.

Naravno, ova podela je veoma uslovna. Doduše, za epsku fantastiku u najvećoj meri važi, ali u slučaju mača & magije ume da bude manje ili više netačna, pošto je ipak reč o podžanru koji nema toliku potrebu za jasno određenim smernicama.

Sem ovih osnovnih odlika, dva podžanra kojima se sada bavim mogu se i dalje razgraničiti:

Epska fantastika:

Izvornik: Tolkin - "Gospodar prstenova" (1954-55)
Dela nastala u prvom talasu i začetnici komericijalnog podžanra: Teri Bruks - Šanara (1977-85); Dejvid Edings - Belgarijada (1982-84).
Drugi talas i najveći popularizatori: Robert Džordan - Zenica sveta (1990); Teri Gudkajnd - Prvo pravilo čarobnjaka (1994) i Džordž Martin - Igra prestola (1996)

Mač & magija:

Izvornik: Hauard - Konan (1933-1935)
Dela nastala u prvom talasu i zameci podžanra: Lajber - Fafrd i Sivi Mišolovac (1939-1988); Anderson - Slomljeni mač (1954)
Drugi talas - dekonstrukcija podžanra: Murkog - Elrik (1965); Vagner - Kejn (1970)

Danas smo svedoci trećeg talasa i potpune komercijalizacije ovih podžanrova, ali i svojevrsnog spajanja ove dve fantazijske tradicije. Pre svega, danas dominantan serijal epske fantastike sve više zalazi u vode mača & magije - naravno, mislim na Martinovu "Pesmu leda i vatre". Takođe, mnogi pisci koji stvaraju u naizgled potpuno zasebnom žanru military fantasy-a uzimaju elemente i jednog i drugog podžanra i stvaraju nešto sebi svojstveno i novo. Tu pre svega mislim na Stivena Eriksona, ali taj trend postoji odranije, još od Kukove "Crne čete" ili Zelaznijevog "Ambera".

Na kraju, valja pomenuti da je sve ovo trenutno važeća teorija, kojom se bave pre svega američki izučavaoci žanra.

Što se mene tiče, sa većinom stvari se slažem, ali sa nekima se pak ne slažem. Tribina održana početkom ovog meseca u Domu omladine Beograda, na kojoj se o ovome pričalo, bila je povod da sažmem niz razgovora sa urednicima Pira, Bejn Buksa i Paizoa, kao i sa piscima koji se bave i stvaraju unutar ovih odrednica, ali i da pokušam da unesem izvesno razlikovanje termina u našu teoriju fantastike, koja je do sada potpuno zanemarivala fentezi.

Tokom tribine, jedna mlada dama iz publike postavila mi je pitanje koje se u suštini svodi na sledeće: "Ako je epska fantastika zapravo epic fantasy a sword & sorcery zapravo mač i magija, šta je onda pa fantasy? Kako ćemo to da prevedemo?"

Odgovor koji se nameće je - fantazija, a ako vam to zvuči glupo, onda samo fentezi.

Bar na još neku godinu, dok se svi podžanrovi i žanrovi ne pretope i stope u jednu nadmarketinšku kategoriju.

DISCLAIMER: Tokom tribine govorili smo ne samo o ovome što vam sada predstavljam, već i raznoraznim drugim stvarima. Pomnije smo pratili istoriju fentezija uopšte i mača & magije konkretno i bavili smo se pojedinostima kod nekih pisaca, kao što su Murkok, Zelazni, Džordan i Martin. Blog baš i nije medij koji omogućava preveliko meandriranje, pa stoga dođite na sledeće predavanje. :)

WISE MAN'S FEAR - Patrick Rothfuss

2011-10-17T16:17:00.003+02:00

by High Duke

Konačno stižem do prikaza drugog romana Rotfusove planirane trilogije Letopisa Kraljeubice (The Kingkiller Chronicle) , koji je možda bio jedan od najočekivanijih ove godine od strane žednih fanova koji su čini se vekovima čekali na nastavak serijala. O prvom romanu sam pisao ovde http://nightfliersbookspace.blogspot.com/2011/01/name-of-wind-patrick-rothfuss.html.
Nakon tog višegodišnjeg čekanja nastavka, Patrik je pokazao da je barem u nečemu sprema da krene stopama Džordža Martina.

Kritike su podeljene, neki su bili oduševljeni, neke je knjiga na smrt udavila, neki nisu sigurni šta da misle. Prvo što pada u oči je obim knjige. Gotovo da je postala stvar nezvaničnog takmičenja mlađe generacije pisaca fantastike ko će napisati duži roman, imamo skribomana Stivena Eriksona i čudovišta od poslednjih par knjiga, a Brandon Sanderson i Patrik su se i šalili na konto dužine. Kada je Rothfuss rekao na koliko stranica je stigla knjiga, Sanderson je napisao: It's on.
No, drugi problem je pauza od četiri godine između knjiga gde imamo simptom sličan Martinovom.
Ljudi imaju određena očekivanja od sledeće knjige, određenu ideju kuda bi trebalo da ide priča dalje, a čekanja sve frustriraju i teraju da misle: Ako sam godinama čekao knjigu, bolje bi joj bilo da bude fantastična (što mnogima znači da bi trebalo barem u dobroj meri da ispuni njihova očekivanja.) Od te boljke pati i Wise Man's Fear. Prvi deo su mnogi shvatili kao prolog, uvod u akciju koja će da usledi (između ostalih i ja), i od drugog dela su prirodno očekivali da ubrza radnju i da konkretizuje glavni tok i glavnu potragu Kvota. No, Patrik Rotfus nije tako zamislio svoju trilogiju. Čitaoci su očekivali da Kvot u drugoj knjizi dobrano uhvati trag Čandrijanima i da se polako priča vodi ka završnici. Ali to nije ono što su dobili, tako da su mnogi bili razočarani sa tih hiljadu novih strana davljenja i sporednih Kvotovih avantura, kako su to mnogi nazvali.

Wise Man's Fear je nastavak priče o Kvotu. To je ono što je Patrik želeo da napiše, priču o Kvotu, čoveku koji iako još mlad, postaje živa legenda. I to nije tajna, neka skrivena namera autora, već je samo delo tako koncipirano. Kvot priča priču svog života od početka pa do kraja, ne samo priču o Čandrijanima i kako je stekao nadimak Kraljeubica. Tako da dobijamo skoro sve što sam Kvot smatra bitnim za samu priču i razvoj njegove ličnosti, a toga nikako ne nedostaje u ovom romanu. Kao što sam rekao i ranije, ovo je fantazi bildugsroman. Iako nemam neku posebnu želju da guram u kalupe, mislim da je to najbliža odrednica. Imamo odrastanje i razvoj jednog lika koji će postati heroj, ali na daleko drugačiji način od većine heroja iz standardnih epskih fantastika koji će jednog dana spasiti svet, njegovo odrastanje je toliko detaljno i sjajno napisano da Rotfus nagoni čitaoca da se saživi sa Kvotom, da deli njegove patnje, nadanja, grcanja u novčanim problemima dok se bori da preživi, radi ono što voli i ostane na stazi svog sna.
Kvot je kao lik izašao iz tradicija mača i magije više nego epske fantatike. On možda jeste plemenit na svoj način, hrabar, pametan i hitrog uma, hipersposoban za skoro sve, ali kao osoba je mnogo opipljiviji i stvarniji, sa svim svojim manama: burnom naravi, ne baš uvek najpoštenijim ponašanjem i raznim drugi sitnijim odlikama koje dodaju meso njegovom karakteru.
Knjiga počinje odmah nakon završetka prve, drugog dana pripovedanja priče Hroničaru, koja se pak nastavlja na njegov život na Univerzitetu. Ja sam iskreno očekivao da već pri samom početku, možda u prvoj četvrtini Kvot bude izbačen sa svojih studija da postane arkanist, no to se ne dešava. Ovaj prikaz će sadržati možda koji spojler više nego što to inače stavljam, budući da radnja teče poput lagane spore reke, bez nekih brzaka i obrta koje bih pomenom par stvari mogao da pokvarim čitaocu, već pre da podstaknem radoznalost.

Dok se nastavljaju Kvotove studije, nastavlja se i njegov društveni život i ljubavne igre ili želje sa odabranicom njegovog srca, Denom. I to je možda najslabiji i najneuverljiviji deo romana, ta njegova ljubav koja se oteže, i koliko god moram da se složim da je zapravo sjajno predstavljena nesigurnost jednog zaljubljenog tinejdžera, ume da pretera i bude malko naporna, naročito sa razvojem događaja u kojima sudbina izgleda stalno navodi Kvota na Denu i obrnuto, u kom god delu sveta se nalazili. No, čak i to je prelepo napisano, bez preterane patetike koja bi mogla da ogadi doživljaj i umanji užitak čitanja.
Dok je u prvom delu Kvot tražio samog sebe, on ovde traži mesto u svetu. Ranije je poznavao samo dva grada i neke fragmente kojih se sećao, ali sada Kvot konačno ide van Univerziteta i tog ograničenog prostora širinom sveta u kojem živi. Sa njim prirodno idemo i mi i Kvotovim saznavanjem, konačno saznajemo ponešto više o samom svetu, veri i mitosu. No, za razliku od Eriksonovog sveta Malazana gde čitalac takođe skoro sve saznaje kroz same likove i često otkriva neke istine tako što i protagonisti saznaju, tamo preovlađuje osećaj da ta istorija i univerzum već postoje na tom mestu, dok ovde zbog specifičnosti pripovedanja u prvom licu, kao da se istine i činjenice ispredaju oko samog Kvota.

Kako ovo nije roman koji će da se čita zbog nekog osećaja neizvesnosti ili sjajne akcije, obiluje digresijama na način koji ne mogu da ne uporedim sa Kamenom moći Hansa Bemana, gde većina poglavlja predstavljaju segment za sebe, priče unutar priča. Tako i Wise Man's Fear obiluje pričama, legendama i mitovima na koje Kvot nailazi u svojim putovanjima i pokušajima da sastavim slagalicu istine izgubljene prošlosti i često nastanka značajnih stvari i pojava.
Gde god da se pojavi, Kvot je stranac i autsajder, ali njegova prilagodljivost mu omogućava da se u gotovo svakoj situaciji snađe, i iako sam kao čitalac uživao često u njegovoj pronicljivosti i sposobnosti da izvuče najbolje iz situacije, ume pomalo da bude zamorno. Tako se Kvot snalazi savršeno na dvoru stranog visokog plemica kod kojeg dolazi u potrezi za mentorstvom, snalazi se u ulozi vođe male grupe plaćenika, pa i kao uljez u potpuno drugačijoj kulturi ljudi, čije se samo poimanje civilizacije razlikuje od onoga što Kvot poznaje (što je, naravno, primarno zasnovano na našoj sopstvenoj). Ademi su, siguran sam, kreacija na koju je autor posebno ponosan, sa sve ratničkom disciplinom Sparte i veštinama borbe koje mogu biti inspirisane samo dalekim istokom. No, za razliku od mnogih drugih autora kod kojih bi se između naroda u fiktivnom svetu i stvarnom svetu mogle povući paralele ili bar uvideti inspiracije autora, ovde su sve kulture prilično drugačije ili neodređene, osim Edema Ruha koji su gotovo lutajući motiv i čiji nomadsko-zabavljački način života vodi samo do jednog zaključka (iako su im fizičke odlike izmenjene).
No, kod Adema Kvot se uči da postane ratnik, ali Rotfus i to radi drugačije i teži nekoj realističnosti (koliko je to moguće) tako da njegove veštine iako drastično unapređene ne prevazilaze granice logike i ljudskih sposobnosti , kao što to ume u epskoj fantastici da bude slučaj. On je za uslove kulture koja ga naučila veštinama možda prosečan, ali ne više od toga i nadam se da će tako ostati.

Posebno mi se dopada Rotfusov pristup magiji i način na koji je u isto vreme objašnjava i čini mističnom. Magija arkanista se uglavnom svodi na osnove i principe magija koji zaista postoje, dok tu još uvek postoji ona magija koja po meni priče čini zanimljivim; onostrana, misteriozna i nedokučiva, neobjašnjiva, ali prirodna nekim stvorenjima. U ovom romanu Kvot će spoznati ljubav, ali i nova natprirodna bića, ceo novi svet. Feluriani su Rotfusovi vilovnjaci koji su zapravo bliži tradicionalnim poimanjima vilinskog soja od većine drugih interpretacija. Nisu zli, nisu ni dobri, moral je za njih drugačija kategorija nego ljudima, rasa gotovo potpuno strana, u isti mah i superiorna u odnosu na ljude, ali na druge načine infantilna, poput razmaženog deteta. Svet u kojem žive nije naš i vreme tamo drugačije protiče i samo pod određenim okolnostima se može preći iz jednog u drugi. No, ovakva depikcija je bliža britanskoj tradiciji i verovanjima nego čak i Tolkinova, a magija koju poseduju izmiče racionalnom objašnjenju, čineći je pravom suprotnošću arkanističke naukolike magije.

I pored svih digresija i otezanja, složiću se sa Brandonom Sandersonom i njegovom tvrdnjom da je knjiga divna za čitanje. Dokle god joj se pristupi otvoreno i prepusti Rofusovom peru, uživanje je neminovno.
Ali spori tempo može da nas dovde do još jednog problema. Gde je tu onaj zaista legendarni deo o Kvotu i hoće li uspeti sada da privede kraju to u jednoj knjizi i za jedan dan pripovedaja? Ja nisam tako siguran. Pored praktično glavnog dela priče koji tek treba da bude ispričan, tu je i priča u sadašnjosti sa Hroničarem i Bastom i svetom koji je u previranju. U 1000 strana može mnogo toga da se dogodi, ali će verovatno zahtevati bar deo promene ritma i možda preskakanja određenih sitnijih avantura (toga ima i u ovoj knjizi kada Kvot potpuno preskače niz, kako izgleda, strahovito zanimljivih avantura zato što su manje-više nebitne za njegovu priču i lika).

U svakom slučaju knjiga ima moju toplu preporuku, a mislim da će možda za koji mesec i Laguna izbaciti prevod na srpski, pa će biti dostupniji.

Predsajamska groznica u Laguni

2011-10-04T13:51:00.002+02:00

Laguna je naš konstantno najagilniji izdavač fantastike i već petnaestak godina - najznačajniji. Na kraju krajeva, ma šta Laguna danas objavljivala, ne smemo zaboraviti da je ova izdavačka kuća i nastala sa ciljem i namerom da objavljuje romane Terija Pračeta.

Tokom prethodne decenije bilo je i drugih izdavača koji su se petljali u objavljivanje fantastike, ali to je mahom bilo sporadično, bez vizije i bez razumevanja žanra. U poslednjih nekoliko godina izdvojili su se IPS i Čarobna knjiga - pre svega po odabiru naslova i fokusiranoj uredničkoj politici. Nažalost, IPS je neslavno propao, ali ostala nam je Čarobna knjiga, koja veoma dobro pokriva fantazijsku književnost namenjenu deci i mladima. Kako sam već predstavio nova naslove Čarobne knjige, red je da se detaljnije pozabavim sajamskom ponudom našeg najvećeg izdavača.

Tradicionalno, oktobarski sajam knjiga je vreme za predstavljanje novog romana Terija Pračeta. Ove godine reč je o romanu "Peti slon", po mom mišljenju najzabavnijem romanu koji prati Noćnu stražu i jednom od najboljih romana u serijalu o Disksvetu, zapravo je dvadeset četvrti roman o Disksvetu i šesti o Noćnoj straži. Već je činjenica da je jedna izdavačka kuća objavila dvadeset četiri romana u jednom ne tako komercijalnom serijalu u neprekinutom nizu za veoma veliku pohvalu.

Naravno, Laguna je pre svega poznata po svojoj nekomičnoj fantastici. Premda je pre nekoliko godina ovaj izdavač zapao u svojevrsno zatišje kada je o objavljivanju fantastike reč, u međuvremenu je to više nego nadoknadio. Poklonici epske fantastike će na predstojećem sajmu imati prilike da kupe popriličan broj vrhunskih dela ovog žanra. Pre svega, tu je novi roman u serijalu "Točak vremena" - poslednji koji je tvorac serijala, Robert Džordan, napisao od početka do kraja - "Bodež snova". Ovo je do sada najobimniji roman u serijalu, tako da će biti objavljen u dva toma. Na svu sreću, neće biti dugog čekanja između tomova, već će jedan za drugim izaći iz štamparije, verovatno tokom trajanja sajma.

Još jedna sajamska premijera je i drugi nastavak trilogije "Red magle", pod naslovom "Zdenac uspenja". Autor ove trilogije, Brendon Sanderson, ujedno je i nastavljač Džordanovog rada na "Točku vremena" i, premda mlad, sasvim je sigurno najveća zvezda među piscima epske fantastike - izuzevši "drugog R.R - a", naravno.

Sandersonovi romani pre svega se odlikuju svežim i originalnim pristupom žanru i kreaciji sveta koji je pozornica za protagoniste i antagoniste. To je samo po sebi veoma veliki uspeh, naročito ako se uzme u obzir to da je epska fantastika žanr u kojem je ispričano gotovo sve što ima da se ispriča.

U svakom slučaju, Sanderson je već drugi po značaju autor u žanru i sasvim je izvesno da će sve više i više dobijati na značaju, budući da je reč o mladom i nadarenom piscu.

Zanimljivo je da je Brendon Sanderson zapravo predstavnik čitave jedne generacije mladih pisaca, koji su upali u prazan prostor stvoren velikim razmacima između objavljivanja novih naslova u serijalima "Točak vremena" i "Pesma leda i vatre".

Naime, američki izdavači su nekoliko godina gotovo očajnički tragali za naslednicima pisaca kao što su Džordž Martin i Robert Džordan. To je dovelo do prevelikog isticanja određenih pisaca i pravog fabrikovanja spisateljskih zvezda & zvezdica, ali - srećom - iz te mase književnih poluproizvoda izdvojilo se nekoliko autora, za koje se mirne duše može tvrditi da ne predstavljaju samo budućnost epske fantastike, već i sadašnjost.

Najpoznatiji i najpopularniji pisac iz te nove garde fantasta - nakon Sandersona - jamačno je Džo Aberkrombi.

Aberkrombi je uvideo potrebu za određenom vrstom epske fantastike, za kakvu je čitalaštvo skovalo naziv grim & gritty - što će reći "turobno i prljavo" - i zadao sebi zadatak da ispuni tu nišu i zadovolji čitalačke tražnje.

To što su se čitaoci navadili na ovakvu vrstu književnosti može se staviti na dušu pre svega Džordžu Martinu, ali i Stivenu Eriksonu. Međutim, Aberkrombijevi protagonisti mahom nisu harizmatični kao Martinovi i Eriksonovi, već je doista reč o najgorim protuvama i šljamu zemaljskom. Njegovi romani nisu za svakoga, ali napisani su dovoljno dobro da se ne mogu zanemariti i zaobići. Aberkrombi je vrhunski pisac koji se oslanja na izuzetnu karakterizaciju i svoje pisanje zasniva na neverovatno životnim junacima. Potpuno je odvojeno pitanje to što se rešio da te junake prikaže čak ne ni kao antiheroje, već kao zlikovce.

Laguna je objavila prvi naslov u njegovoj izvornoj trilogiji The First Law, a pod naslovom "Oštrica" i u prevodu Nikole Pajvančića.

Nakon Sandersona i Aberkrombija, najveće novo ime epske fantastike je Patrik Rotfus.

Ovaj mladi pisac je stilski možda i najbolji u svojoj generaciji i svojim prvencem je silno zatalasao tada pomalo žabokrečinom pokrivene vode epske fantastike.

Nažalost, ubrzo nakon objavljivanja tog svog prvog romana, pod naslovom "Ime vetra", teško se razboleo - pa se sa objavljivanjem drugog nastavka u trilogiji silno odužilo.

Laguna je odabrala sjajan trenutak za to da srpskom čitalaštvu predstavi "Ime vetra", pošto je The Wise Man's Fear, drugi nastavak u trilogiji, objavljen veoma skoro nakon srpskog izdanja "Imena vetra".

Ukoliko ste prošle godine propustili da svoju kućnu biblioteku obradujete ovim naslovom, nemojte ga zaobići na ovom sajmu knjiga.

Pisac koji zaokružuje priču o mladim zvezdama epske fantastike zove se Skot Linč.

Linč se na spisateljskoj sceni pojavio sa Sandersonom i Rotfusom i takođe ostavio izvanredan utisak na čitaoce.

Kao i u slučaju prve dvojice, njegovi romani se bave ne baš klasičnim temama za žanr epske fantastike, a njegov protagonista je na samoj ivici toga da bude antiheroj.

"Crveno more pod crvenim nebom" nastavak je romana "Laži Loka Lamore". Između ostalog, meni je zanimljiv i po tome što počinje posvetom Metjuu Vudringu Stoveru, jednom od danas najnezapaženijih pisaca fantastike, koji to nikako ne zaslužuje - ali i po izvanrednom prevodu Nevene Andrić.

Lagunina posvećenost "prvoj klasi" fantasta nikako ne znači da je ovaj izdavač zapostavi B kategoriju. Naravno, uslovno rečeno.

Žanrovska fantastika je premalo polje da bi mogla da istrpi mnogo zvezda, ali je zato dovoljno široko da obuhvati čitav niz više nego solidnih autora, veoma obdarenih i maštovitošću i zanatskim umećem, ali možda ne dovoljno harizmatičnih ili sa preslabim prisustvom u fanovskoj zajednici da bi postali prave velike zvezde i dospeli na bestseler liste na kojima se nalaze i imena glavnotokovskih pisaca.

Jedan od takvih autora je i Piter Bret.

Bretov Prvenac - "Noć demona", izvorno objavljen kao The Warded Man - usledio je odmah nakon objavljivanja Sandersonovog "Zdenca uspenja", tako da je čini mi se najviše zbog toga slabije primećen van krugova posvećenika.

Laguna je imala dovoljno uredničkog sluha da prepozna pisca koji zaslužuje da bude preveden i objavljen više nego mnogi drugi, bez obzira na to što nema status zvezde kao njegove kolege Sanderson ili Aberkrombi.

"Noć demona" je još jedan u nizu romana epske fantastike koji odstupaju od prihvaćenog klišea world building-a i oslanjaju se pre svega na originalnost i odbijanje fantazijskih kišea obrazovanih tokom osamdesetih godina, koji se nažalost vraćaju na velika vrata.

Dakle, reč je o romanu svakako vrednom pažnje.

Na kraju, Laguna nije zaboravila ni poklonike drugih žanrova. Ova izdavačka kuća je svojim čitaocima predstavila dva remek-dela takozvane tvrde naučne fantastike - reč je o jednom premijernom i jednom ponovljenom izdanju.

"Oblast otkrovenja" Alastera Rejnoldsa smatra se jednim od najboljih "tvrdih" sf romana svih vremena, a svakako u poslednjih desetak godina.

"Obalst otkrovenja" je prvi u nizu roman i kratkih priča koje sačinjavaju ono što se sada naziva "univerzum Oblasti otkrovenja".

Veoma je zanimljivo i to što Rejnolds posvećuje mnogo pažnje naučnoj utemeljenosti tehnologije zastupljene u njegovim romanima,

Drugi nedavno objavljeni roman naučne fantastike verovatno je jedan od najznačajnijih sf romana svih vremena. Reč je o "Susretu sa Ramom" Artura Klarka.

O "Rami" nema šta mnogo da se kaže. Za velik broj nas taj roman je bio uvod u sf i veoma raduje to što Laguna nije zapostavila Klarka i što svojim čitaocima nudi i druge žanrove fantastike, a ne samo epsku.

Naravno, Laguna ima još naslova u ponudi koji spadaju pod krovni izraz "fantastika". Urbana fantastika, slipstrim, paranormalna romantika... Ovaj izdavač se veoma trudi da zadovolji široku lepezu potreba ljubitelja fantastike, te tako nimalo ne sumnjam da ćemo do sajma i nakon sajma imati prilike da budemo iznenađeni novim naslovima i novim piscima.

Vidimo se na sajmu.

Epska fantastika vs. Mač i magija - žanr ili marketing

2011-09-30T17:15:00.001+02:00

Da li je mač i magija legitiman podžanr epske fantastike, ili samo marketinška kategorija? Da li je možda reč o američkom odnosu prema fantastici i američkom fetišu prema usamljenom heroju koji neočekivano dolazi i rešava stvar, naspram evropske fantazijske tradicije, koja se zasniva na družini i potrazi? Na kraju, ko danas piše epsku fantastiku, a ko mač i magiju - i da li su žanrovi i podžanrovi uopšte bitni ili služe samo da bi izdavači lakše privukli čitaoce?

Ovo je tema kojom će se baviti predavanje zakazano za 10. oktobar, ove godine koje smo, u Domu omladine Beograda (ulaz iz Makedonske ulice), sa početkom u 19 h. Predavači će biti moja malenkost i cenjeni kolega High Duke.

Razgovaraćemo o tome da li Džordž Martin zaista piše epsku fantastiku, razgovaraćemo o Murkoku i Bruksu, pa i o rivajvalu mača & magije, koji trenutno sa one strane Atlantika predvode Pyr i Paizo.

Svi ste više nego dobrodošli i radujemo se što ćemo vas videti.

Nova TV sezona i Žena mačka

2011-09-29T01:32:00.012+02:00

by High Duke

Kako stigne septembar, tako kreće i sezona u Americi. Serija ima raznih, neke su povratničke, neke debitantske, ali može da se probere. Ja ću da pomenem nekoliko nama geekovski najzanimljivijih koje nas čekaju i par iz letnje sezone koja je upravo prošla, tako da će ovaj unos biti šaren od raznih fotografija i videa.

Ali prvo par vesti o najvećoj seriji prošle sezone, Igri Prestola. Već i vrapci na grani znaju da je Piter Dinklidž koji igra Tiriona dobio Emi za najbolju sporednu ulogu. Lično mislim da je to više iz dobre propagande, da se seriji da nešto osim nagrade za najbolju špicu, ali ne preveliko, dok je dobija glumac koji igra patuljka. Sjajan potez da se pokaže koliko nema diskriminacije. No, ne slažu se svi sa mnom, pošto je mnogima bio odličan u portretisanju Tiriona, no ostavljam vama da procenite.

Lista glumaca za drugu sezonu je skoro pa završena, o nekima smo već pričali, neki su novi, no dobri ljudi na internetu su napravili kompletnu listu novih lica koju možete pogledati ovde. Takođe se govorka da će Konan Stivens biti zamenjen u ulozi Gregora Kligejna „Planine koja jaše“, što nije nemoguće, budući da verovatno ima obaveza na snimanju Hobita gde igra orka Azoga. No, nadamo se da će ipak da se vrati, pošto je osim zamene glumca, što je uvek loše, čovek koji je predložen da ga zameni je možda visok, ali ne deluje toliko masivno kao Konan. Takođe, imamo i glumca za Emorija Lorča.

HBO je stavio tizer za novu sezonu koja će početi u aprilu 2012. http://hbo.com/video/video.html/?autoplay=true&vid=1208397&filter=game-of-thrones&view=null a Martin je najavio da će njegovu epizodu da režira Nil Maršal
I još jedna vest koja je letos mnoge uzbudila, Dubrovnik je odabran kao lokacija za snimanje dela Kraljeve luke, pretpostavljam baš samog lučkog dela grada. Evo i reportaže o početku snimanja:

True Blood po knjigama Šarlin Haris je završila četvrtu sezonu i to rekao bih najslabiju. Bilo je svetlih tačaka, no imao sam utisak kao da malo previše mlate praznu slamu ne baš najboljim zapletom. Veštica Marni mi ni na koji način nije prijala kao lik, bila je dosadna i nezanimljiva, a osim sto je otkrivena Tarina biseksualna strana i da su vile zle, ništa se posebno nije dogodilo. Bil Kompton je kralj vampira i kao takav je bio daleko bolji lik dok Erik i on nisu ponovo počeli da se prenemažu oko Suki. Suprotno očekivanju koje su fanovi imali na osnovu knjiga, Džejson se nije pretvorio u panterodlaka, ali mi i dalje ostaje jedan od najzanimljivijih likova zajedno sa Džesikom i Hesusom. Prva epizoda počinje sa Suki u vilinskom svetu i preti da postane previše ogavno, no do kraja sezone osim povremenih bljeskova njene moći i saznavanja istine o vilama nemamo baš neki razvoj priče u tom smeru, tako da mislim da se taj deo priče previše razvlači. Razrešenje glavnog zapleta ove sezone mi je bilo prilično nezanimljivo, ali sam kraj obećava bolju sledeću sezonu (ima povratnika iz ranijih sezona, par zanimljivih smrti, no neću ništa da konkretno govorim da ne bih slučajno spojlovao). Naravno, to ništa ne mora da znači, mada kao i većina serija koja prevale trecu sezonu previše stvari se sada ponavlja i potrebno je malo sveže krvi i ideja, no cenim da će serija biti tu još par godina, ako je sudeći po gledanosti sezone koja nikada nije bila veća.

Falling Skies je debitantska SF serija koja pokušava da napravi novi pristup staroj temi invazije vanzemaljaca na Zemlju, koje su poslednjih par godina postale baš popularne. No, Falling Skies pokušava da prikaže invaziju kao survival dramu, gde grupa preživelih ljudi pokušava da se suprotstavi napadačima organizovanim otporom. Glavnu ulogu igra Noa Vajli, poznat našoj publici kao Džon Karter iz serije E.R. Seriju producira Stiven Spilberg za kablovski kanal TNT tako da imaju veći budžet od serija kao što je recimo novi V (Visitors) gde je dobar deo serije sniman ispred zelenog platna i posle montirani efekti. No efekta ima manje u Falling Skies i urađeni su bolje, no ipak mora da se ima na umu da je to televizijski budžet, pa ništa neće izgledati tako uverljivo kao u holivudskim blokbasterima.

No, da se vratim onome što je bitnije u seriji. Protagonista je Tom Mejson, profesor istorije, koji je u napadu vanzemaljaca izgubio ženu, dok mu je srednji sin otet i spojen sa nekakvom vrstom parazita preko kojih šestonogi vanzemaljci kontrolišu decu. Sa najstarijim sinom, njegovom devojkom i najmlađim sinom, deo su grupe pokreta otpora koja nastoji da u isto vreme zaštiti preživele civile i porazi osvajače. Karakterizacija i gluma su solidni, zaplet zanimljiv i dosta se bavi ljudskim odnosom prema vanzemaljcima, mržnjom, besom, nemoći, strahom ali i pokušajima da se bolje upozna neprijatelj i njegovi motivi. U tom pogledu ima više SF elemenata i to često vuče priču, ali nalazim da iako mnogo bolje napravljena serija od nesretnog Visitors-a koji je brzo ukinut, ima manjkavosti u pisanju. Ne uspeva uvek da se dočara baš ta atmosfera napetosti i neizvesnosti, a gluma Vila Patona koji je zapovednik grupe preživelih mi je neuverljiva i monotona, tako da ne uspeva da me ubedi.

Pored toga se mogu naći i neke logičke manjkavosti (koje će možda nekako biti objašnjene u narednim sezonama) no, videćemo da li će se taj trend nastaviti i biti stalna boljka serije. No vanzemaljci umeju da budu prilično intrigantni i jezivi, i nisu baš humanoidni, što je nakon mnogih drugih depikcija plus. Za sada Falling Skies stavljam u kategoriju serija koje vredi pogledati i koje imaju potencijala, no taj potencijal nije ispunjen, tako da mislim da je moguće da se dogodi ista stvar kao i hronološkoj prethodnici Galaktike, Kaprici, koja je imala odličnu polaznu tačku, ali je previše rastegnuta i nije uspela da ispuni isčekivanja. Ali za sada se nakon prve sezone od deset epizoda Falling Skies vraća sa još deset epizoda sledećeg leta, pa ćemo da vidimo kojim putem će krenuti.

Red je da pomenem i nedavno završenu drugu polovinu povratničke sezone Futurame. Još jedna od nepravedno ukinutih kultnih serija sa Foxa, vratila se nakon par filmova i nekoliko godina pauze. Za neupućene, ovo je delo tvoraca Simpsonovih, ima sličan stil crteža (fotografija iznad je iz epizode koja parodira anime) ali je daleko svežija, zabavnija i smešnija od Simpsonovih koji su odavno prevalili granicu posle koje jedna serija treba da se emituje. Pride je prepuna raznih omaža iz geekovske kulture, kao što su druge serije, filmovi, knjige... Topla preporuka ako želite da se zabavite.

Kada smo već kod Foksa i nepravedno ukinutih kultnih serija, kapetan Serenitija, Malkom Renalds, aka Nejtan Filion se vratio u komično-kriminalističkoj seriji Castle u kojoj tumači naslovnog Ričarda Kasla pisca krimića koji u tandemu sa mladom detektivkom Kejt Beket rešava zločine. Jedna od serija koja mi je sjajna po tome što nije pretenciozna i ne puca na nešto više od onog što daje, a to je dobra zabava uz povremene geek reference, zanimljive priče i zapleti i više nego šarmantni likovi. No, pritom uspeva da bude i dovoljno mračna, morbidna i brutalna da sve lepo izbalansira, naročito posle onakvog završetka treće sezone. Počela je četvrta sezona i nadajmo se nikako i poslednja. No da ne kvarim doživljaje onima koji još nisu gledali, još jedna topla preporuka.

Od drugih povratničkih serija tu su: Big Bang Theory - geek sitkom, Sons of Anarchy, Boardwalk Empire, nova inkarnacija Nikite, Vampirski dnevnici, Breaking Bad, Uvod u anatomiju, Fringe i razne inkarnacije NCIS i CSI serijala, Supernatural, Mad Man, Star Wars: Clone Wars o kojima ćemo možda pisati nekom drugom prilikom.
Nestrpljivo se čeka drugog oktobra nastavak Spartaka sa novim glavnim glumcem, iako je na seriju pala senka zbog vesti o smrti Endija Fitfilda, prvog Spartaka koji je 11. septembra izgubio bitku sa rakom zbog kojeg je i bio prinuđen da napusti seriju.

Dexter ponovo ide od sledeće nedelje. Ovo je jedna od najmorbidnijih i mračnijih serija koja sam ikada gledao, a ove sezone je postavka pojačana za legendu Edvarda Džejmsa Olmosa. Iako priznajem da će posle Galaktike biti neobično gledati ga drugde, siguran sam da će nakon mirnije i dosadnije prethodne sezone doneti novog života u seriju.

Tu je nova i izgleda poslednja sezona Hausa koja će ići umanjena za lik Lise Kadi. No Haus je u većim problemima nego ikada, ako ste pratili njegovo parkiranje automobila na kraju prethodne sezone. Iako je bila zanimljiva primarno zbog Hju Lorijevog portretisanja Hausa, serija je počela da gubi na čari i mislim da bi i trebalo da se završi ove sezone. No, evo trejlera za novu sezonu:

Uskoro nam se vraća i još jedan od hitova prošle sezone The Walking Dead koji je imao velikih poteškoća budući da je producent Frenk Darabont hteo da otpusti sve scenariste, što se na kraju završilo otpuštanjem samog Darabont. Još uvek je nejasno šta se dogodilo, no izgleda da se poznati reditelj nije najbolje složio sa načinom rada na televiziji, a i izgleda drastično smanjenim budžetom za drugu sezonu. No, kako izgleda, serija će biti daleko inferiorna u odnosu na Kirkmanov strip (iako je sam Kirkman ostao jedan od producenata serije) a po svemu sudeći u drugoj sezoni će se još više odaljiti od izvornog materijala, tako da sam se već pomirio sa tom činjenicom. Ostaje samo da vidimo da li će i tako izmenjena biti gledljiva. Evo i dva promotivna videa:

Stižemo i do novih serija kao što su:
Ringer: triler sa Sarom Mišel Gelar, nekadašnjom Bafi, ubicom vampira.
Čarlijevi Anđeli: rimejk kultne serije
Person of Intrest:akciona drama iz kuhinje tvorca Losta, Džej Džej Abramsa.
Secret Circle: tinejdžerska drama o magiji i vešticama
Gifted Man: priča o pomalo bezosećajnom vrhunskom hirurgu kojeg prati duh bivše žene
Once Upon a Time: u gradiću Storibruk likovi iz bajki su zarobljeni u stvarnom svetu...
Grimm: poslednji potomak braće Grim otkriva da su skoro sva bica iz bajki stvarna i da može da ih prepozna.
Trejlere za nove serije možete pogledati ovde.

I na samom kraju imamo najpompeznije najavljivanu novu seriju, čiji je početak odlagan. Terra Nova je naučnofantastična serija o propasti ljudske civilizavicije i šansi za novi početak. Godine 2149. svet je prezagađen i prenaseljen. Prirodne hrane više skoro da nema, disanje vazduha bez maski izaziva bolesti, a planeta je prenaseljena pa su na snazi strogi zakoni o broju članova porodice. No nadu umirućoj planeti daje vremenski procep koji su naučnici otkrili i koji vodi do alternativnog vremenskog toka Zemlje, 85 miliona godina u prošlost. Glavni likovi pripadaju porodici koja je napravila grešku i dobila treće dete, malu ćerku, što je strogo zabranjeno. Kada bivaju otkriveni Džim Šenon, policajac pobesni i pretukavši drugog policajca završava u zatvoru. Njegova supruga Elizabet je lekar specijalizovan za razne oblasti i biva odabrana da sa preostala dva deteta, sinom i ćerkom, ode kao deo desetog kontigenta naseljenika u prošlost. Džim uz njenu pomoć beži iz zatvora, otima najmlađu ćerku koja im je bila oduzeta, i ilegalno prolazi kroz portal.
Sa druge strane zatiče ih praistorijski raj, neiskvarena čista planeta na kojoj ima svega par hiljada naseljenika koji su dolazili na svakih nekoliko godina. No, život u svetu punom ogromnih krvožednih dinosaurusa nimalo nije lak, naročito ako su u to umešani i ljudski neprijatelji.

Na prvi pogled serija lepo izgleda (iako se ograničenja budžeta odražavaju na realističnost kompjuterskih efekata), ali mi se za sada čini da joj nedostaje originalnosti, barem kada se pogleda postavka. Deluje kao skup pozajmljenih ideja i motiva, prilično lepo sklopljenih, no ipak već viđenih stvari. Prvo je tu porodica koja se sastoji od oca koji je prirodni policajac, inteligentne doktorke majke, odgovorne tinejdžerke ćerke, buntovnog tinejdžera sina i najmlađe radoznale ćerke. Džim Šenon bi prirodno učinio apsolutno sve za svoju porodicu, što nam je više nego jasno već stavljeno do znanja u samom pilotu, ali je pomalo grup kao otac i ne zna kako da priča sa decom, prvenstveno sinom. Cela ta formula mi za sada deluje kao reciklirani sablon za zanimljivu porodicu u američkoj seriji.

Planeta Zemlja iz budućnosti i po izgledu i po atmosferi neodoljivo podseća na Mars iz Totalnog opoziva, dok je nemoguće ne povući paralelu između naseobine Terra Nova u prošlosti i kampa na Pandori, iz Avatara. Čak je isti glumac Stiven Lang odabran da glumi zapovednika kampa (mada su likovi malko drugačiji po senzibilitetu, bar u pilotu). Sa druge strane, neizbežno je poređenje sa Parkom iz doba jure po tematici dinosaurusa (mada je serija izbegla upotrebu iste vrste dinosaurusa, budući da je u Terra Novi period krede, a ne jure). Kada se u obzir uzme i frakcija naseljenika koja se odvojila i praktično vodi rat sa Terra Novom, ne mogu ni da se otmem utisku atmosfere slične onom iz Izgubljenih (Lost), samo što je Lost u svom pilotu delovao mnogo bolje i zanimljivije nego Terra Nova. Čak i kada je radnja drastično usporena, karakterizacija je to što je seriju održalo na nivou, a to ovde još uvek nije vidljivo.
No, kako su originalne ideje i postavke već retkost, ovo nije neophodno ni toliko loša stvar, ali kako se radi o mreži Fox mislim da je serija u startu u ozbiljnim opasnostima. Za sada deluje kao nešto što bi se moglo gledati i nadati se da će likovi biti zanimljiviji, a zaplet dovoljno snažan da pokrije sve klišee. No, pošto sve što pričam jeste samo na osnovu dvočasovnog pilota, tako da ću sačekati da vidim bar veći deo sezone od planiranih 13 epizoda pre nego što donesem nekakav konkretniji zaključak, ali stav mi je da se uvek nadam sjajnoj fantastičnoj seriji.

I još na kraju samo par fotografija koje su procurele sa snimanja The Dark Knight Rises, trećeg i poslednjeg dela Nolanove sjajne vizije Betmena. Detalji o samom filmu, pa čak i nekim likovima su još uvek tajni i više od zvaničnih trejlera teško može da se nađe. Pre nekog vremena je objavljena fotografija En Hatavej kao Catwoman (Žene mačke)

Fotografija je izazvala mnoge negativne reakcije zbog toga što kostim nema uši, pošto je to svima prepoznatljiv motiv ovog lika. No, ljudi previše imaju na umu viziju Tima Bartona i Mišel Fajfer kao Catwoman. Činjenica je da je Barton uzeo mnogo više slobode i da je Nolan mnogo verniji stripu u praktično svakom pogledu. Tako da mnogi ni ne znaju da je Žena mačka u mnogim inkarnacijama kostima bila bez ušiju i samo sa domino maskom ili u novije vreme, naočarima.
Ali pre nekoliko dana se pojavio i novi set fotografija koji će da umiri i sve one koji su zahtevali uši.

Kao što se može videti uši su tu, a izgleda da kada se spuste preko maske stvaraju naočare sa prve fotografije. Kostim iako nije od sjajne kože, vuče inspiraciju od više kostima Catwoman, uključujući i kostim iz serije Betmen iz šezdesetih godina.

Kao što se može primetiti, blog malko širi delatnost i na druge geeky teme i stvari. Ali iako deluje da smo malo zapostavili književnost, to je samo privremeno budući da su nas razne obaveze privremeno okupirale. No, za manje od mesec dana počinje Beogradski sajam knjiga i kao i uvek, pre sajma ćemo najaviti neke nove naslove koji izlaze oko vremena sajma, kao i izveštaj sa sajma, naročito mali vodič posle prvog dana sajma, a do tada i prikazi par novijih naslova kojima nikako da posvetimo pažnju koju zavređuju.

Predsajamska groznica u Čarobnoj knjizi

2011-09-26T16:12:00.002+02:00

Predsajamska groznica u Čarobnoj knjizi se nastavlja. Još dva nova naslova urbane fantastike:

GRAD PEPELA - Kasandra Kler (INSTRUMENTI SMRTI II)

Kleri Frej bi najviše volela da joj se život vrati u normalu. Ali kako da vodi običan život kada je Senolovac koji ubija demone, kada joj je majka zatočena i u komi, a osim toga poseduje i moć da vidi bića podzemnog sveta? Magični, mračni i opasni univerzum u kojem se našla sve dublje je uvlači u svoju zamršenu mrežu. Pored svega, rastrzana je osećanjima koja gaji prema najboljem drugu Sajmonu, kao i prema Senolovcu, zgodnom i opasnom Džejsu. Sve bi možda bilo drugačije da se Sajmon ne preobražava u vampira i da Džejs nije njen novopronađeni brat! A Klerina jedina šansa da spase majku jeste da pronađe nitkova Senolovca Valentina, koji je, osim toga što je po svemu sudeći lud i zasigurno zao, istovremeno i njen otac!

Gotski detalji i klasični elementi tradicionalne horor-fantastike sjajno se uklapaju sa modernom, gradskom atmosferom Njujorka. Egzotično i misteriozno podzemlje ovog grada nikada ne spava, a kada se u njemu, pored ljudskih bića, nađu još i vukodlaci, vampiri, anđeli, vile i lovci na demone, nema vremena ni za predah.

Živeti mrtav u Dalasu - Šarlejn Haris (Drugi deo serijala Prava krv)

Nakon što je u prvom delu priče, romanu Mrtav do mraka, srela Bila, vampira svog života, i postala predmet obožavanja ostalih krvopija, Suki Stakhaus počinje da radi za vampire koji žele da iskoriste njen dar čitanja misli. Među njima je i Erik, zgodni vampirski šerif Petog okruga i Bilov šef, koji bi rado prigrabio Suki za sebe. Po starom dobrom običaju, gde god se lepa Suki pojavi, iskrsnu i nevolje, te će njen odlazak na zadatak u Dalasu pokrenuti čitav niz kobnih i dramatičnih dešavanja, uz opasne verske fanatike, prepredene zanosne vampire, bića koja menjaju oblik i raskalašne šumske vile. Da li će iz društva živih mrtvaca Dalasa Suki izaći živa, zavisi jedino od njene hrabrosti i spretnosti.

Šarlejn Haris ponovo među Srbima

2011-09-23T15:44:00.001+02:00

Mrtav do mraka, Šarlejn Haris - Prvi deo serijala Prava krv

Suki Stakhaus, konobarica iz gradića u Luizijani i devojka koja ume da čita tuđe misli, oduvek je maštala o tome da upozna nekog vampira. Svet se mnogo promenio u poslednje dve godine i vampiri su počeli neskriveno da žive među ljudima. Takvu koegzistenciju je omogućio nov proizvod, sintetička krv, zahvaljujući kojoj vampiri više ne moraju da love ljude.

Kada u kafanu u kojoj radi bude ušetao Bil, vampir iz njenih snova, Suki će dobiti možda i više nego što je tražila. Postaće predmet obožavanja nekoliko zanosnih i moćnih vampira i nekih drugih natprirodnih bića, ali će biti uvučena u čitav niz krvavih ubistava koja će zadesiti njen gradić. Utrkujući se s vremenom i natprirodnim silama u pokušaju da reši mnogobrojna ubistva, Suki će se i sama naći na meti opasnog zločinca i shvatiće da odabir vampira za momka možda i nije jedna od najpametnijih stvari koje je u životu uradila...

Izdavač Čarobna knjiga

THE DOCTRINE OF LABYRINTHS - Sarah Monette

2011-09-21T20:05:00.001+02:00

Danas imamo gosta na blogu. Cenjenu koleginicu Jevtropijevićku i njen osvrt na serijal Sare Monet.

Sara Monet –Doktrina o lavirintima (Melusine, Virtu, Mirador, Corambis)

by Jevtropijevićka

Kako bi bilo dapokušamo sa sažetkom od jedne rečenice, nečim podesnim za blurb?

U tom slučaju,ovaj niz od četiri romana mogao bi se opisati ovako: Avanture zlog gejčarobnjaka kome se sviđa njegov polubrat, čovečni lopov i bivši ubica.

...

Stanite! Vratitese! Nije sve tako crno!

Zašto, rećićete? Pa, samo zato što je Sara Monetizuzetno talentovana spisateljica i briljantan stilista, sa krajnje originalnimpristupom koji uspeva da spase čak i najoveštalije motive.

Ova tetralogijau stvari bi se bolje mogla opisati kao trilogija jer prve dve knjige – Melusine i Virtu – čine celinu koju treba čitati odjednom; treći i četvrtiroman, iako i dalje delovi istog niza, ipak pokazuju priličnu merunezavisnosti. Ako želite da proverite kvalitet pisanja ove autorke, a ne bojitese da počnete od nastavka, preporučila bih da krenete od Miradora, koji ne pati od prvenačkih mana donekle prisutnih u Melusine/Virtu celini, uglavnom na planustrukture.

Opšti podaci:

Elem, Doktrina je žanrovski čist fentezismešten u sekundarni svet, bez dodira sa našim; kulturno-istorijski, prve triknjige se odvijaju u nekom neodređenom ekvivalentu renesanse a bogme i baroka(štampa postoji, barut ne postoji) dok četvrta knjiga uz ozbiljan geografskipomak čini i kulturni skok ka nekom... ne znam ja šta je to... recimo, fentezistimpanku. Jedan od tri aduta koje Monetova može da ponudi čitaocima jesteupravo opsenjujuća i omamljujuća gustinai verodostojnost sveta koji stvara.

Bez obzira na to što ne zagušuje čitaoceinformacijama, i što ne postoji dosledno razrađena-pa-odjednom-izloženaistorija prikazanog sveta (Meduze), niti nekakvo koherentno učenje o magiji ičarobnjaštvu koje bismo mogli prepričati (ili književnosti, ili religiji, iligeografiji, ili flori i fauni), jasno je da je autorka ozbiljno osmislilakoncept ovog sekundarnog sveta i tokom pripovedanja njeni junaci često pominju– sa krajnje prirodnim podrazumevanjem – detalje iz kojih se može, u neophodnojmeri, naslutiti nadređena celina. E sad, činjenica je da ćemo saznati više o,recimo, ustrojstvu, funkcionisanju i legalnosti prostitucije u dva ili trirazličita društva u Meduzi, kao i o društvenim implikacijama iste, ili onepomirljivim teorijskim razlikama između dve škole čarobnjaštva, nego oagrikulturi Kekropije ili vojnoj strategiji Korambisa – ali ako preferiratevojnički orijentisan fentezi, verovatno niste ni stigli do ovog dela prikaza. Menije najdraža činjenica da saznajemo dosta o pozorišnoj tradiciji Maratata poštoje jedan od pripovedača uspešna glumica – ako se negde tokom knjiga razotkrivada je Sara Monet doktorirala na renesansnoj tragediji, to je ovde. ;) Samo, akomislite da će kvalifikacija „He would have been perfectly cast as Uriel Glabneyin The Siege of Kerchesten“ ikad biti objašnjena, grdno se varate.

Dobro, rećićete, a radnja? Ima li ovo radnju, ili se ta dva zlikovca samo šetkaju unaokoloi dive složenim detaljima norvenske mitologije i trojanske veštine lečenja,izloženim za našu razbibrigu?

Melusine/Virtu

Pa, zapravo,radnja postoji, ali tu počinju razlozi zbog kojih Sara Monet nije onolikopopularna koliko bih ja to volela. Prva dva romana su u suštini jedan romankoji pokazuje određene strukturne probleme karakteristične za prvence; odnosno,blagu nasumičnost radnje (ovo nije roman potrage, iako se skoro sve vreme negdeputuje). Idemo negde, pa se vratimo, pa onda opet idemo negde samo iz drugograzloga, pa onda opet kući. To funkcioniše dok roman(e) posmatramo kao usredsređenena razvoj i sazrevanje likova dva brata koji treba mentalno i emotivno dastignu od tačke A do tačke B, ali radnja je tu samo prilika da to i postignu, ipovremeno narativni mehanizmi prilično škripe da bi sve išlo u željenom pravcu.Uglavnom, zaplet je sledeći: čarobnjak Malkar Genadion je uništio Virtu,čarobni artefakt koji štiti grad Meluzinu, a u tu svrhu iskoristio Feliksa i nanjega prebacio svu krivicu. Feliks ne može da se brani jer je sišao s uma odsiline oslobođene magije. Igrom slučaja, otkriva da ima polubrata koji ga uzimapod svoje, i njih dvojica kreću u bekstvo, usput tražeći leka za Feliksovoludilo i način da dokažu njegovu nevinost i poprave Virtu.

Sara Monet je,da li svesno ili nesvesno, odabrala vrlo hrabro tj. rizično polazište – postojedva pripovedača, od kojih jedan ubrzo nakon početka Meluzine siđe s uma, tako da tokom dobrog dela romana zbivanjavidimo kroz dve različite prizme – ludog čarobnjaka koji je tek donekle svestanšta mu se dešava, tako da iz njegovih (raskalašno poetičnih) halucinacijamoramo da filtriramo ono što mu se zapravo događa, i vrlo trezvenog provalnikakoji bogatim uličarskim jezikom bez ustezanja priča o svom životu međupolusvetom Meluzine. To može biti veoma naporno za manje strpljive čitaoce,naročito dok se ta dva toka pripovedanja ne spoje, ali je isplativo – i bar zamene je bilo veliko uživanje da pratim kako Monetova bez muke prelazi sa jednogglasa na drugi.

Njen najvećidomet, zapravo, i treba tražiti u izgradnji likova: prilikom svakogprepričavanja neumitno dolazimo do zaključka da su u pitanju šabloni – zaboga,Mildmej je provalnik i ubica zlatnog srca, traumatizovan nesrećnim detinjstvom,pa još problemi sa devojkama, a ovamo voli decu i ume sa njima... hajte, molimvas... Ili, čarobnjak Feliks, Meri Sju kakve se nijedan fanfikšn ne bi postideo(različite oči! Egzotična boja kose! Neviđene magijske moći! Šarm pred kojimsvi padaju na kolena! Traumatično nesrećno detinjstvo, na kvadrat!) ALI,autorka to radi tako dobro, pripovedački glasovi su tako uverljivi, svaki časse poneki kliše podrije, iskoristi za nešto peto i originalno ili naprostozaobiđe uz lak udarac nogom... psihološka produbljenost likova samo piči. Itako, na kraju, vi poverujete u šablon: okrnjen je, ispresavijan, crtano jepreko ivica... jednom rečju, više nije šablon.

Mirador

Treći romanMonetove, Mirador, koji ima zaokruženi pristojno napet zaplet sa špijunsko-detektivskim natruhama, svakako jenajbolji u nizu već po tome. Takođe, u prvi plan ovde stupa fenomenalan ženskilik, glumica Mehitabel Par – pronicljiva, duhovita, oštrog jezika, proračunataali i čovekoljubiva, kad sebi to može da dozvoli. Iako se pojavila u drugojknjizi, ovde postaje i treći pripovedački glas, neophodan da bismo imalicelovitu sliku o zbivanjima, i vrlo osvežavajuć uz to.

U romanu ima idosta strejt seksa, za one koji to vole. Doduše, ako ste gadljivi na scene gejseksa, pa još u BDSM verziji, nećete se daleko probiti kroz ovu knjigu, ali sdruge strane – važi isto što i za vojnički fentezi, a sem toga, Monet u svimerotskim scenama drži dosta visok nivo neeksplicitnosti i nagoveštaja umestomehaničkih uputstava za upotrebu (meni je to plus) pa ako nemate živu maštu,možda će ovde za vas biti mnogo manje seksa nego za mene, šta ja znam.

Roman je odličanprimer kako treba pisati o dvorskim spletkama tako da bude i zanimljivo ipregledno i verodostojno: ukrštaju se političke intrige, lične omraze, problemopstanka pozorišta kad ode glavna zvezda, problemi sa upokojavanjem duhova,špijunaža i kontrašpijunaža na čarobnjački način, mračna prošlost glavnihjunaka, njihovi zanati i traume iz detinjstva... i na kraju se čvor pretvori umašnicu. Da tako kažem. Što ne znači da je kraj iole veseo, ali je uverljiv iupečatljiv.

Značajno je i tošto je odnos između dva brata u ovoj knjizi znatno napetiji nego u prve dve;naime, odnos moći je silno izmenjen u Feliksovu korist, a pošto je Feliks poprirodi skot, on to strahovito i nezahvalno zlorabi. Uopšte uzev, ako postojinešto što čitaoca može da odbije od ovog serijala, to je glavni lik.

Korambis

Eh, eto dokazakako se dobri pisci brzo umore kad treba razvlačiti istu priču u nedogled. Monetovaje u četvrtoj knjizi Doktrine napravila ozbiljan iskorak u stimpank – čarobnivozovi i čarobni mehanizmi u stilu onog sa Antikitere, ali za uništavanje polasveta, društvo mnogo srodnije viktorijanskim Englezima nego ona do sada viđena,i sve u tom stilu. To je donekle dovelo do čitalačkog padanja na nos, posebnojer je pokušala i da ponovi het trik sa traumiranim pripovedačem (ovog putaoslepljeni i zarobljeni vojskovođa Kej), ali opet, treba ceniti i hrabrost dase eksperimentiše. Nažalost, traumirani pripovedač je toliko traumiran da prvihpola knjige maltene samo kuka, što u kombinaciji sa samoubilačkim Feliksovimponašanjem može da natera manje otporne čitaoce da odustanu pre – znatno boljei svetlije – druge polovine knjige.

Korambis jepošten pokušaj da se razreše glavni problemi protagonista i priča dovede dokoliko-toliko smislenog, a opet ne klasično srećnog kraja. Meni nije tolikouspeo kao prethodne knjige – recimo, u njemu dolaze do izražaja mane Monetove,kao što je činjenica da joj scene akcije ne idu od ruke i da su stoga dveključne scene sa više aktera i dosta radnje – jedno grupno silovanje i napad džinovskogrobota-manijaka na voz – ispričane sa stanovišta slepe osobe, odnosno čovekavezanih očiju. (Da, džinovski robot-manijak. Što vas silovanje nijeiznenadilo?)

Zaključak: nijeovo štivo za svakoga, ali jeste za mene, definitivno; pa tako, ako i vi voliteknjige o knjigama, teoriji čarobnjaštva i tu-i-tamo seksu, pisane zahtevnim iraznovrsnim jezikom, i niste alergični na odstupanje od klišea i zaplete bezpotpune zaokruženosti – romani Sare Monet bi vam se možda, nekad, nekako, moglidopasti.

Konan is Back!

2011-09-20T17:57:00.005+02:00

Eh, dođe kraj i letnjoj pauzi.

Blog duže vremena nije radio. To jest, nije bilo novih tekstova - ali zato su saradnici na blogu bili više nego vredni.

Ne mogu a da se ne pohvalim uspešno završenim prevodom "Bodeža snova", inače 11. knjige "Točka vremena" pokojnog Roberta Džordana. Po broju autorskih kartica (u narodu poznatih kao "šlajfne") ovaj roman je za sada najobimniji u serijalu. Obično biva da prevod ima nekih deset odsto manje teksta nego original (to je zbog svih onih određenih i neodređenih članova), ali u slučaju "Bodeža snova" ispostavilo se da prevedenog teksta ima značajno više nego što ima stranica mekokoričenog američkog izdanja.

Tako smo dobili potvrdu podatka da izdavači smanjuju font i prored u mekim povezima, kako bi uštedeli na štampi. Zaista, meki povezi postali su gotovo nečitljivi.

"Bodež snova" će biti objavljen za predstojeći oktobarski sajam knjiga, kao i drugi nastavak trilogije "Red magle", pod naslovom "Zdenac uspenja".

U slučaju da ste pomislili kako ću na sajmu imati samo dva naslova, moram da se pohvalim povratkom u stripovske vode. Naime, izdavačka kuća i striparnica Darkvud nastavila je sa objavljivanjem stripova o Konanu tamo gde je Beli put nažalost stao. Tokom leta preveo sam podosta materijala za njih, tako da postoji više nego ozbiljna mogućnost da se tokom sajma knjiga pojavi i neki moj prevod "Konana".

Pre nego što sam seo da napišem ovaj unos, završio sam brušenje teksta sjajne epizode "Konana", objavljene u četvrtom broju magazina Strange tales. Reč je o epizodi "Noć tamnog boga", koja bi trebalo da se pojavi u trećem tomu Darkvudovog veličanstvenog izdanja "Hronika Konana".

Naravno, predstojeći sajam je sjajna prilika da se nakupuje raznorazna fantastika. Pored Džordana i Sandersona, Laguna će svoje čitaoce svakako obradovati prevodom romana Revelation Space, iz pera Alistera Rejnoldsa - jednog od najznačajnijih hard SF pisaca današnjice. Sajam je inače tradicionalno vreme za predstavljanje novog romana Terija Pračeta. Ove godine će to biti The Fifth Elephant, inače meni najdraži roman koji se bavi Noćnom stražom.

Što se ostalih izdavača tiče, stvari ne stoje najsrećnije. Jedina svetla tačka je Čarobna knjiga, koja nastavlja da posvećuje pažnju pre svega tinejdžerskim poklonicima fantazijske književnosti.

Najpre valja napomenuti romane Amande Hoking, "Podmetnuta" i "Rastrzana", a potom i roman "Darovita" iz pera Kristin Kešor. Svakako ne smemo zaboraviti već objavljene naslove: "Pandora" En Rajs - novi roman u njenim "Vampirskim hronikama", "Grad kostiju" Kasandre Kler, prvi roman u serijalu "Instrumenti smrti" - koji zaista preporučujem - kao i "Prvi zakon magije" Terija Gudkajnda, koji je podeljen u dva dela. Drugi deo ovog romana trebalo bi da se pojavi za sajam. Gudkajnd je poslednji veliki pisac epske fantastike iz vladajuće petorke devedesetih godina minulog stoleća koji nije objavljivan kod nas (ostali su Džordan, Martin, Fajst i Vilijams), tako da je veoma značajno što konačno imamo prilike da ga čitamo na srpskom.

Svakako valja spomenuti da je Čarobna knjiga preuzela prava na romane o Witcheru, to jest "Vešcu", te da će se prva dva romana - koja je ranije objavljivao IPS - pojaviti tokom sajma, a preostala dva do Nove godine.

Sjajno je videti da su popularno zvani "Čarobnjaci" otpočeli toliko serijala, pošto je reč o poprilično ažurnom i agilnom izdavaču.

Toliko za sada.

Sutra vas očekuje tekst o jednom od fenomena savremene "fem fantastike". Ali ne iz pera redovnih saradnika ovog bloga.

Povratak DnD-u

2011-08-17T13:35:00.003+02:00

Mislim da o ovome nikada ranije nisam pričao, ali Dungeons & Dragons su veoma bitan deo mog života.

Prve avanture vodio sam svojim vršnjacima još u četvrtom osnovne, premda ne koristeći D&D. Te prve avanture koje sam smišljao bile su napola board games zasnovane na "Gospodarima svemira".

Dungeons & Dragons počeo sam da igram '95. godine, u srednjoj školi - i od tada nisam prestajao. Od AD&D 2nd Edition, pa preko Skills & Powers, završio sam na Pathfinder-u - budući da sam sa prezirom odbacio D&D 4th Edition, baš kao većina pravih frpera.

Kao svi dobri masteri, imam svoj svet u kojem vodim igre i pričam priče, ali taj svet je tokom prethodnih tri-četiri godine bio u hibernaciji i tek sam ga skoro probudio, da bih ga prebacio u verziju 2.0.

Nadam se da ću za jedno dve nedelje završiti prevod na kojem radim i okupiti novu družinu koju ću upoznati sa Norgirom. Doduše, nedostaju mi igrači - ali navabiću ih.

Možda se pitate otkud sad ovo i zašto vam ovo pričam? Pa, iskren da budem, dosta dugo nisam ništa napisao za blog, a već imam neke crtice i opise grada u kojem će se avantura odvijati, tako da ću ga podeliti sa vama, kao potvrdu moje vrhunske geekavosti :)

Kaledun

Kaledun is a crumbling, sprawling, decadent, corrupt city, with history that stretches thousands of years - a city that outlived several empires which ruled it, and continues to exist in some kind of urban unlife. This is a dark place. Some of the city's most interesting locations are: Night Market, where you can haggle with Hags and deal with the Devils; Old Court, where vampires dance to the silent music and trade in blood and dreams; Slaveport, located at the confluence of two great rivers, where barges bearing fresh slave-meat from East and West unload their cargo; Nightingale Street, where you can find any and all pleasures known to man or dragon; Old Dungeon, located beneath ruins of Constabulary, filled with corpses when the Great Plague struck the city two hundred years ago; Troll Bridge, built by Trolls at the bequest of Lord Mayor hundred years ago, and in return they got the toll rights and land to build their slums across the Grat River; Lord's Castle, overlooking the rivers, but without any lord living in it for the last 90 years...

...The city is called Kaledun, and both legends and history claim that it has arisen from it's ashes 39 times. One of the city's nicknames is "Crossroads of Worlds". That is true both literally and metaphorically. At the streets of Kaledun you can encounter an Blood Elf from the far-away Crimson Empire, Dwarf from the fabled Orinor, devil-binder from the world of Golarion or Red Wizard from Toril. People come to Kaledun seeking all kinds of things: wealth, fame, drugs, sex, magic weapons, slaves, love potions... You can by anything and everything at one of the Kaledun's markets - if you're willing to pay the price. Empire after empire struggled to conquer the city, but all the empires which held it came to ruin in but few short centuries. Kaledun is now a free city, ruled by the Mayor and City Council...

...The large part of city's population is planetouched in some way. Half-fiends are numerous, as well as hagspawn. Half-vampires are less numerous away from the Vampire Court, but there are some, especially among halflings, who are favorite slave race for the city's upper class. Several dragons live in the city (in the human guise), so there are half-dragons as well...

...all of the five Elder Gods have their temples in the city, but Luna is most revered as the patron goddess of Kaledun... They are Elder Gods. They are tied to planet itself and they are not dependent on worshipers for power. They tend to appear in many guises and differently to different civilizations. There are many other distinct gods, but they are the gods of humanoids, Elves, Dwarfs etc. Some humans worship one of the myriad of "small gods". Those are gods of dell and glen, of forests and springs. For instance, there is a god of River Grath. He is known as Grath Wetbeard. On the surface of the river he is greater god, but his power is almost nonexistent at the distance of 5 miles from the river coast.

...there's a prominent Hag in the community, sort of unofficial leader of Hag Market, called Baba Svetlana. She's 900 years old and rather uninterested in good or evil. She trades equally with heaven and hell and nobility often buys from her. She sells, among other things, used wishes, one night stand frog princes, slightly rotten pumpkin coaches and awakened mice bodyguards...

...There are several "subraces" of Mice: Field Mice, they are mostly fighters; White Mice, mostly wizards; Forest Mice, rangers and Church Mice, clerics - obviously. In addition to awakened mice Svetlana awoke some hamsters as well, but it turned out that hamsters for some reason prefer to become paladins. The Hag forgot about her creations one time several hundreds of years ago, so there's a numerous community of small awakened animals in the city...

...Hag Market is one of five markets in the part of Kaledun called the Old City. The others are: Peasant Market, near the Sunrise Gate (which looks to the south, in fact, not east); Slave Market, near the port; Castle Market (defunct), near the Lord's Castle and Cattle Market, near the Sunset Gate (which looks to the north, obviously). If you need to buy flower, eggs or jam, you go to the Peasant Market; if you want to buy a broken dream, discarded wish, magic sword or slightly-used soul, you go to the Hag Market. Not every seller there is Hag; there are angels down on their luck, selling their feathers one by one and looking for a quick fix, dwarfs selling and buying weapons, members of Golem Syndicate looking for work... anyway, Svetlana is little above it all. She's old enough not to have to work and equally old to acquire a cynical view on both good and evil, so she drifted towards neutrality. If she's the owner of your character's contract, she would use him mostly as a messenger or a spy. These days Svetlana mostly trades in information, but she's always interested in some new magic item (or old and powerful), piece of property in the city or on some plane - and her not so secret passion is collecting (and reading) love novels.
There are other possibilities as well. Several elder fay have their stalls at the market or shops around the market square, as well as alu-fiend twins, Mayala and Nayala. These sorceresses mostly deal in poisons and potions...

In this campaign monks are found only in the East, in the subjugated nations of the Sultanate of Tamur. In the West, monks are cloistered clerics, specialized in different aspects of clerical life, so there are military orders, healing orders, fiend-fighting orders...

Languages: There are 27 human ethnic groups living in Kaledun District (territory controlled by the city; in earlier times it was called Kaledun Principality), and all of them speak their own language. In city itself almost everyone speak Trader's Tongue, my world's version of Common, as well as languages of Overduchy of Hohenbaurg and Sultanate of Tamur - most powerful neighbors, who in one time or the other controlled Kaledun. Before humans settled in what is now Kaledun District, local population consisted of tribes of Lizardfolk and Lupins, so their languages can be heard in the streets of Kaledun. Lizardfolk's language is most spoken near the harbor, where city's lizardfolk mostly dwell and work, and the language of lupin's is most spoken in the vicinity of Peasant and Cattle markets. Enslaved and abused Halflings of Kaledun speak their own language and some of them speak Old Tongue as well, the language of their vampiric masters.

Think of Hohenburg as Germany meets Netherlands and Sultanate as Turkey meets Persia meets Arabia.

There's a region in Hohenburg where Ghost Elves might live. Misty Forest, surrounding Black Mountains. Black Mountains are major dwarf stronghold in this part of the continent and they are autonomous from the Overduchy of Hohenburg, although they have longstanding business relationship with it. They provide mercenaries equipped with firearms, banking services and stonemasons for most of the countries in the region.

(house rules): spontaneous casters use spell points; warlocks must have a pact with a supernatural entity, much as sorcerers have bloodlines; wizards and some other arcane casters can take Ritual Caster feat and gain ability to participate in rituals and cast them (example of rituals: Extra Familiar, Improve Familiar I-IX, Obtain Familiar, Obtain Minion, Obtain Improved Familiar, Create Pact, Trade Soul...)

Nominacije za World Fantasy Award 2011

2011-08-01T11:39:00.002+02:00

Juče su objavljene nominacije za WFA. Ova nagrada nije ni izbliza značajna koliko Hugo ili Nebula, ali vremenom sve više dobija na uticaju.

Novel

Lauren Beukes, Zoo City [Jacana (South Africa)/Angry Robot]
N K Jemisin, The Hundred Thousand Kingdoms, [Orbit]
Graham Joyce, The Silent Land [Gollancz/Doubleday]
Guy Gavriel Kay, Under Heaven [Viking Canada/Roc/Harper Voyager UK]
Karen Lord, Redemption In Indigo [Small Beer Press]
Nnedi Okorafor, Who Fears Death [DAW]

Novella

Elizabeth Bear, Bone and Jewel Creatures [Subterranean Press]
Michael Byers, The Broken Man [PS Publishing]
Elizabeth Hand, “The Maiden Flight of McCauley's Bellerophon” [Stories: All-New Tales]
Tim Lebbon, “The Thief of Broken Toys” [ChiZine Publications]
GRR Martin, “The Mystery Knight” [Warriors]
Rachel Swirsky, “The Lady Who Plucked Red Flowers beneath the Queen's Window” [Subterranean, Summer 2010]

Short Fiction

Christopher Fowler, “Beautiful Men” [Visitants: Stories of Fallen Angels and Heavenly Hosts, edited by Stephen Jones, Ulysses Press]
Karen Joy Fowler, “Booth's Ghost” [What I Didn't See and Other Stories, Small Beer Press]
Kij Johnson, “Ponies” [Tor.com]
Joyce Carol Oates, “Fossil—Figures” [Stories: All-New Tales]
Mercurio D. Rivera, “Tu Sufrimiento Shall Protect Us” [Black Static #18, 08/09.10]

Anthology

John Joseph Adams, ed., The Way of the Wizard [Prime]
Kate Bernheimer, ed., My Mother She Killed Me, My Father He Ate Me [Penguin]
Ellen Datlow and Nick Mamatas, eds., Haunted Legends [Tor]
Neil Gaiman and Al Sarrantonio, eds., Stories: All-New Tales [Morrow/Headline Review]
S. T. Joshi, ed., Black Wings: New Tales of Lovecraftian Horror [PS Publishing]
Jonathan Strahan and Lou Anders, eds., Swords & Dark Magic [Eos]

Collection

Karen Joy Fowler, What I Didn't See and Other Stories [Small Beer Press]
Caitlin R. Kiernan, The Ammonite Violin & Others [Subterranean Press]
M. Rickert, Holiday [Golden Gryphon]
Angela Slatter, Sourdough and Other Stories [Tartarus Press]
Jeff VanderMeer, The Third Bear [Tachyon]

Artist

Vincent Chong
Kinuko Y. Craft
Richard A. Kirk
John Picacio
Shaun Tan

Special Award Professional

John Joseph Adams, for editing and anthologies
Lou Anders, for editing at Pyr
Marc Gascoigne, for Angry Robot
Stéphane Marsan and Alain Névant, for Bragelonne
Brett Alexander Savory and Sandra Kasturi, for ChiZine

Special Award Non-Professional

Stephen Jones, Michael Marshall Smith and Amanda Foubister, for Brighton Shock!: The Souvenir Book Of The World Horror Convention 2010
Alisa Krasnostein, for Twelfth Planet Press
Matthew Kressel, for Sibyl's Garage and Senses Five Press
Charles Tan, for Bibliophile Stalker
Lavie Tidhar, for The World SF blog

Award Judges

Andrew Hook
Sacha Mamczak
Mark Rich
Sean Wallace
Kim Wilkins

Zanimljivo je primetiti da su svi romani nominovani za nagradu prilično netradicionalni po temama kojima se bave i maniru na koji ih obrađuju.

A DANCE WITH DRAGONS / PLES SA ZMAJEVIMA - GRRM

2011-07-27T21:21:00.002+02:00

Tanka plava linija deli epsku fantastiku od mača i magije. Zove se Atlantik.

Serijal "Pesma leda i vatre" od svog začeća balansirao je duž ove linije, ponekad pretežući čas na jednu, čas na drugu stranu. Klatno je mahom bilo na evropskoj strani fantazijske tradicije - čitali smo o zmajevima i vitezovima, vukovima i čarobnjacima - ali vremenom, kako je priča odmicala, klatno se sve više primicalo američkoj tradiciji, očitovanoj u polugolim robovima, otrovima, egzotičnim volšebnicima, propalim dekadentnim civilizacijama i uopšte konanovskoj ikonografiji, dobro poznatoj svima koji su čitali Hauarda, ili njegovog stripovskog naslednika, Roja Tomasa.

Martin nikada nije krio da su Vens, Lajber - pa i Hauard - imali neizmernog uticaja na njegovo stvaralaštvo; a premda bi želeo da se nakon smrti probudi u Srednjoj zemlji, više je nego očigledno da mu je po pisanju Hauard bliži od Tolkina.

E, ova tri pasusa bila su istovremeno prekratak i predug uvod u prikaz "Plesa sa zmajevima", petog nastavka "Pesme leda i vatre". Ima poprilično kako sam završio ovaj roman. ARC sam dobio nekoliko dana pre datuma redovnog objavljivanja knjige, ali tih nekoliko dana nimalo mi nije bilo od pomoći da čitanje ove knjižurine završim pre ostatka Martinovih poklonika. Dapače, čitanje sam počeo tek dva dana NAKON redovnog objavljivanja.

Rešen da se natanane naslađujem, nisam žurio sa čitanjem, već sam odredio sebi kvotu od svega dvesta stranica dnevno - i krenuo.

Roman je počeo naizgled po mom ukusu, poglavljima o Džonu i njegovim mukama u ulozi zapovednika Noćne straže, ali priča je tekla nekako usporeno. Poučen čitanjem i prevođenjem ogromnih romana, govorio sam sebi da je to uobičajeno za obimna dela; potrebno je vreme da se uhvati brzina.

I jeste bilo potrebno. I vreme i stranice. Po mojoj slobodnoj proceni, Martin je hvatao brzinu tokom prvih osamdeset odsto "Plesa sa zmajevima". Možda i malkice više.

Roman sam na kraju pročitao za četiri dana. Moja odluka o umerenom čitanju je otišla u bestraga i pre deset dana bio sam u potpunosti spreman da napišem prikaz. Međutim, nacrt tog prikaza bio je toliko negativan da sam naterao sebe da ga se manem i pustim da mi se knjiga slegne u glavi.

Nije pomoglo.

Eh, pa da krenemo...

"Ples sa zmajevima" pati od mnogih problema. Najveći problem postaje očigledan tek kada se završi sa čitanjem celog dela, tako da ću mu se posvetiti na kraju ovog prikaza, ali manjih problema je tolika silesija da taj veliki donekle i ne dolazi do izražaja.

Pre svega, mada je Martinovo zanatsko iskustvo očevidno, poglavlja koja prate junake za koje se osnovnano sumnja da su okosninca serijala - Džona, Tiriona i Deneris - napisana su krajnje nenadahnuto i ravno. Gotovo kao da se pisac silio da ih piše. Svi elementi sjajne skaske su tu: intrige, nova prostranstva, novi detalji o svetu, magiji, istoriji... Međutim, ti elementi su spojeni mašinskom preciznošću, bez grama duha koji izvire iz svake rečenice Martinovih prethodnih romana u ovom serijalu.

Džonova poglavlja su posvećena spletkarenju i njegovom trapavom snalaženju u ulozi zapovednika Noćne straže, ali i laganom građenju jednog od dva vrhunca "Plesa sa zmajevima". Neću sada da pominjem o čemu se tačno radi - internet svejedno vrvi od tog spojlera - ali bezbroj puta ponovoljena rečenica You know nothing, Jon Snow na kraju postaje toliko iritantna da potpuno skreće pažnju sa novih proročanstava i mogućih razrešenja starih proročanstava, koje Martin nemilosrdno uvodi, kao da su na popustu.

Veći deo Tirionovih poglavlja sastoji se od kuvarskog putopisa, koji kao da je naglavačke ispao iz nekog romana o Konanu, dok nam poglavlja o Deneris komotno mogu da posluže kao manifest neke nevladine organizacije, koja se zalaže za ukidanje ropstva i zabranu okrutnog postupanja prema životinjama. Tu moram da primetim da ma koliko ti ciljevi bili hvale vredni, baš i ne bih da o njima čitam stotine i stotine stranica.

Najbolja poglavlja u knjizi su ona posvećena Brenu - gde se Martin vraća epskoj fantastici u svom najboljem maniru - kao i Džejmijeva, koja su lako moguće prebačena iz prethodne knjige.

U suštini, to je i najveća zamerka koju imam na "Ples sa zmajevima". Taj roman je toliko očigledno posvećen dešavanjima oko Deneris na južnom kontinentu da sva dešavanja na Severu deluju nakalamljeno, suvišno i nedovršeno. To je u tolikoj meri izraženo da čak i novi likovi koje Martin uvodi u priču, a koji su inače u manjoj ili većoj meri poznati čitaocima njegovih kratkih priča objavljenih u Silverbergovim "Legendama" i Martinovoj zbirci Warriors, jednostavno bivaju poklopljeni. Roman je do te mere neuravnotežen da sam imao utisak kao da čitam Blood of the Dragon - novelu za koju je Martin dobio beše Huga ili Nebulu, a koja se zapravo sastoji od Denerisinih poglavlja iz "Igre prestola". Ne znam da li je popustio pred urednicima, ili pred svojom grižom savesti, ali "severnjačka" poglavlja su upadljiv višak, koji u toj meri odudara od ostatka romana da mu čak umanjuje vrednost posmatrano u celini. Pri svemu tome, moram da naglasim da mene kao čitaoca upravo Sever najviše i zanima. Deneris i njeni zmajevi i robovi su mi uvek bili ili nezanimljivi, ili zanimljivi u onoj meri u kojoj se kroz poglavlja o njima otkriva istorija Valirije.

Elem, pokušaću da skratim, pošto ne mogu da idem u detalje kako ne bih pokvario užitak onima koji još nisu pročitali knjigu, a i mrsko mi je da dalje pišem u suštini loše stvari o mom vrlo verovatno omiljenom živom piscu...

Najveća mana "Plesa sa zmajevima" je kompozicija. Dodavanjem malobrojnih poglavlja koja prate dešavanja na Vesterosu, Martin je moguće sasvim solidan u suštini izbacio iz ravnoteže, a da pri tom nije čak ni zagolicao maštu čitaocima kojima Deneris nije toliko zanimljiva. Naravno, izuzetak je ono nekoliko poglavlja sa Brenom, ali već je čist bezobrazluk otkriti sve što je otkrio u njima, pa ostaviti čitaoce na cedilu na narednih Morana zna koliko godina.

Takođe, Martin je očigledno posvetio daleko više pažnje "južnjačkim" poglavljima i u smislu peglanja stila i jezika. Koliko su poglavlja sa Džonom nenadahnuta, toliko su Tirionova i Denerisina razrađena do pojedinosti - gotovo kao da ih je pisao Robert Džordan, koji je inače i napisao dva ili tri romana o Konanu.

Džordanova avet kao da je bila konsultant prilikom pisanja "Plesa sa zmajevima", pošto bi roman mogao komotno biti kraći za dobrih dvesta stranica, čak i kada bi se "severnjačka" poglavlja potpuno izbacila.

Eh.

Mogao bih da teram dalje, ali za tim zapravo nema potrebe. "Ples sa zmajevima" očigledno služi da postavi scenu za neke veće događaje, koji se tek naziru - ali u sebi jedva da ima koji gram izvanrednog zanatskog umeća i karakterizacije koji su odlikovali "Gozbu za vrane". Dapače, mesto da me natera da navijam za ranije mrske mi likove i da jedva čekam da vidim šta će biti sa njima (Džejmi, Aša), Martinu je pošlo za rukom da mi omiljene likove učini dosadnim i nezanimljivim (Džon, Tirion).

Moja konačna ocena je 7,5/10 - i to pre svega zbog snage koju "Pesma leda i vatre" ima kao serijal. Da ocenjujem samo ovaj roman, verovatno bi bila niža bar za pola broja.

2011 - prvo polugođe, pročitane knjige

2011-07-17T14:35:00.002+02:00

Jun je debelo za nama, a sa njim i prva polovina ove godine. Nažalost, već pre nekoliko meseci postalo mi je očigledno da neću uspeti u novogodišnjoj nakani da čitam deset knjiga fantastike mesečno, ali trudio sam se da ni ne zaostajem preterano u odnosu na taj zacrtani cilj. Svejedno, vreme je da svedem utiske i dam neke brojčane ocene tih knjiga koje sam čitao.

Pre nego što postavim spisak, pojasnio bih da konačna ocena neke knjige zavisi od mnoštva činilaca - valjanosti zapleta, kakvoće stila i jezika, karakterizacije - ali presudni element je to koliko mi je knjiga bila zabavna. Ako hoću da čitam vrhunsku književnost, dohvatim ruske pesnike. Ako hoću da se opustim i zabavim, dohvatim fantastiku. Kao što sam nekoliko puta spominjao, ovaj blog nema pretenziju da se bavi ozbiljnom ili neozbiljnom kritikom, već da služi za razmenu mišljenja i iskustava pre svega u vezi sa knjigama. Moji stavovi su samo moji - i premda volim da ih branim kada su osporeni - nisu ništa više važni od ma čijih drugih.

E, sada kada smo prebrinuli sa time, evo spiska:

januar

Winter's Heart, Robert Jordan 4/10
Crossroads of Twilight, Robert Jordan 4,5/10
Back in the USSA, Kim Newman 7/10
Final Empire, Brandon Sanderson 7,5/10
The Well of Ascension, Brandon Sanderson 7,5/10
The Hero of Ages, Brandon Sanderson 7,5/10
Whitechapel Gods, S.M. Peters 7,8/10
Corvus, Paul Kearney 7/10
March in Country, E. E. Knight 7,9/10
1632, Eric Flint 8/10
1633, Eric Flint and David Weber 8/10

februar

Zoo City, Lauren Beukes 8/10
A Game of Thrones, GRRM 9,5/10
A Clash of Kings, GRRM 9/10

mart

A Storm of Swords, GRRM 9,5/10
The Native Star, M. K. Hobson 5/10
Dragonfly Falling, Adrian Tchaikovsky 7/10
Blood of the Mantis, Adrian Tchaikovsky 7/10
Salute the Dark, Adrian Tchaikovsky 7/10
The Scarab Path, Adrian Tchaikovsky 6/10
The Sea Watch, Adrian Tchaikovsky 6,7/10
River Marked, Patricia Briggs 5/10

april

The Name of the Wind, Patrick Rothfuss 8/10
The Wise Man's Fear, Patrick Rothfuss 7,9/10
The Horns of Ruin, Tim Akers 6,6/10
The Dragon's Path, Daniel Abraham 5/10

maj

The Iron Thorn, Caitlin Kittredge 5/10
A Feast for Crows, GRRM 8,5/10
Suicide Kings, GRRM 8,5/10
Eon, Alison Goodman 6/10
The Half-Made World, Felix Gilman 6,5/10

jun

Pandemonium, Daryl Gregory 8,5/10
Devil's Alphabet, Daryl Gregory 8,3/10
Magic Slays, Ilona Andrews 7/10
Ghosts of Manhattan, George Mann 5/10
1635: The Eastern Front, Eric Flint 7,5/10
1636: The Saxon Uprising, Eric Flint 7,5/10
Kings of the North, Elizabeth Moon 3/10

Ukoliko nekoga zanima šta bi dobilo desetku, recimo "Gospodar prstenova", "Dina", "Noć u samotnom oktobru", "To"...

ADwD i neki novi naslovi

2011-07-15T23:10:00.002+02:00

Pretpostavljam da svi pretpostavljate da je zatišje na ovom blogu izazavano pre svega čitanjem "Plesa sa zmajevima". Možda su neki od vernih čitalaca ovog bloga pretpostavili da sam već završio knjigu? Pravo da vam kažem, pročitao bih je ja još juče, samo da ne moram da zarađujem za život. No, da ne jadikujem za studentskim danima, kada mi se moglo da čitam knjigu dnevno, već da vam ispripovedam šta imam...

Prvo ono što je najpreče - čitam "Ples sa zmajevima". Detaljan izveštaj ćete dobiti verovatno početkom naredne nedelje. Dobrano sam prešao polovinu knjige i usput pribiram utiske i u glavi već pišem pasuse tog budućeg bloga.

A potom - Čarobna knjiga ima veoma ambiciozne planove. U narednih nekoliko meseci, do oktobarskog sajma knjiga, pa i posle njega, planirano je da se objavljuju čak dva naslova sedmično. Dobar deo toga otpašće na fantastiku.

U narednih mesec dana očekuje se drugi tom romana Terija Gudkajnda - Wizard's First Rule, a za sajam će biti objavljena i prva dva dela serijala o Geraltu od Rivie, aka Witcher-u, koja je u skorijoj prošlosti objavio sada pokojni IPS. Treći nastavak će biti objavljen pred Novu godinu.

Narednih sedmica očekujte nove izveštaje o planovima Čarobne knjige.

I na kraju, jedan od poznatijih domaćih izdavača stripova prihvatio se da nastavi tamo gde je Beli put stao - bar kada je reč o stripovima o Konanu. Neke od nih prevodiće - i prevodi - jorz truli.

Javljam vam se čim pročitam "Ples".

Filmovi Hobit, vesti i zanimljivosti

2011-07-10T02:01:00.005+02:00

by High Duke

Iako je pravljenje filmova Hobit u punom jeku (Hobbit: An Unexpected Journey i Hobbit: There and Back Again), prvi segmenat snimanja je završen, a Piter Džekson nastavlja da golica publiku mrvicama kojim nas golica. Prvo su izasle tri fotografije sa Bilbom i Gandalfom:

Pre toga smo dobili fotografiju Belog saveta kao odgovor na prvo od 20 pitanja:
This was quite a popular topic, with JOHN LIDDLE, TOBY PHILLIPS and SETH DONALD, along with many others, asking variations of this same question.
I'm not going to say just what and when, but I will confirm that both the White Council and Dol Guldur will feature in the movies. And not just in one scene either. Just how to visualise it has been a challenge, but fortunately Alan Lee and John Howe went crazy with ideas, and it should look pretty cool.

In fact to celebrate the start of these 20 questions, I'll show you an exclusive photo of the White Council planning the attack on Dol Guldur! Even if you don't want to be hit with spoilers, you should still take a look. For the first image of Gandalf, Elrond and Galadriel brandishing an array of fearsome Elvish weapons,CLICK HERE!
U međuvremenu smo dobijali vesti kako su napredovali kastinzi za uloge: Luk Evans će igrati Barda, Stiven Fraj će biti gospodar Jezergrada, Evanđelina Lili iz Losta je lik kojeg nema u knjizi, vilovnjakinja Taurijela, Beri Hamfris je kralj goblina, Konan Stivens koji glumi Planinu u Igri prestola je Azog. A Martinu Frimanu koji igra Votsona u savremenoj BBC verziji Šerloka, pridružuje se i sam Šerlok, tj. Benedikt Kamberbeč koji dobija duplu ulogu i to kao oba glavna negativca, daje i glas Šmaugu i igra Nekromanta (Volšebnika).

A u poslednjih par dana smo videli malo bolje i patuljke.

Nori, Dori i Ori

Oin i Gloin

I na samom kraju, pre manje od dva dana dobili smo i drugi production vlog Pitera Džeksona u trajanju od desetak minuta. Za dva dana po koja reč o aktuelnim serijama i kastinzima za drugu sezonu Igre prestola, a onda od utorka odmor dok se ne pročita Ples sa zmajevima (potpisnih ovog unosa upravo završava rekapitulaciju celog serijala). Do tada, uživajte u video dnevniku Pitera Džeksona:

Crni vukovi, beli lavovi i kišni dani

2011-07-03T23:39:00.009+02:00

Ne znam koliko ste upućeni, ali najpoznatiji fantasy and sf bloger na svetu zove se Patrik SenDeni i link ka njegovom blogu imate levo od ovog teksta, među svim ostalim blogovima koje preporučujem svojim čitaocima.

Možda se pitate zašto je taj čovek bitan, sada kada nam se bliži A Dance with Dragons day? Možda se i ne pitate, ali valjda ste već naučili da ćete ovde pročitati odgovore i kada vas pitanja ne zanimaju.

Elem, Patrik je odličan prijatelj izvesnog pisca sa inicijalima GRRM, čak dovoljno dobar da se u izvesnoj knjizi koja će biti puštena u prodaju 12. dana meseca kojeg smo nađe i lik nazvan po njemu, koji negde u knjizi umire gnjusnom smrću. Možete zamisliti koliko je onda čovek blizak pomenutom piscu, kada je taj pisac poznat po tome što sve miljenike i sebe i drugih ubija pomenutom gnjusnom smrću.

I tako, Patrik je ove godine po drugi put svratio u Beograd, ponajviše da bi se video sa mnom - što mi veoma laska - ali i da bi mi lično uručio jednu knjigu, što mi laska još više.

Pošto u ovom, koji se lažno izdaje kao Beograd, nema gotovo ničeg vrednog pokazivanja uvaženom prijatelju iz inostranstva, čiji blog čita na desetine hiljada ljudi, počeo sam da se predajem očaju kada mi je u četvrtak uveče javio da će u petak podeliti geografsku širinu sa mnom.

Srećom, i Boginjinom naklonošću, znam ljude koji znaju ljude, pa sam tako bio u prilici da mu pokažem makar nešto belo u ovom gradu - beogradske bele lavove.

I ne samo da mu pokažem - bili smo u kavezu i igrali se sa njima. Verujte mi, čista fantastika.

Međutim, ma koliko lavići bili slatki - a pre njih i mladunčad vukova i kengura, koju smo takođe mazili - ovaj blog se ipak pre svega bavi knjigama.

Pomenuo sam da mi je Patrik poklonio jednu knjigu, ali o tome ću detaljnije nekom drugom prilikom, ali nisam pomenuo da smo nakon obilaska zoo vrta otišli na ručak u Skadarliju. Bila je to veoma dobra prilika da popričamo o sudbini fantastike, ali i izdavaštva uopšte.

Naime, kao i većina građana ove zemlje, svestan sam gde živim. U današnje vreme, ali i u neka prethodna, lepša vremena, većina SF&F naslova u Srbiji prodaće se u najviše 5-6 hiljada primeraka, a i to u rasponu od dve do tri godine. Ovo važi za uspešne i poznate autore, koje kod nas objavljuju izdavači sa razvijenom prodajnom mrežom i zastupljenošću u medijima. Naravno, ima pisaca za koje ovo ne važi. Tolkin, Roulingova - a možda sada i Martin, bar se tako nadam, prevazišli su taj broj desetostruko, a verovatnije i više.

Možete zamisliti koliko sam se iznenadio kada mi je Patrik ispričao da je izdavaštvo u ozbiljnoj krizi. Naime, pisci neke srednje kategorije, ne mogu da se nadaju da će prodati više od 10000 primeraka svog prvog romana, dok u slučaju uspešnijih pisaca, koji su već godinama zastupljeni na tržištu, brojka prodatih primeraka u mekom povezu ne prelaizi 30000. Dapače, "Elantris" Brendona Sandersona prodat je u 10k primeraka, i to je tada doživljeno kao neizmeran uspeh.

Dakle, džabe mi sanjamo o ogromnim tiražima, mega zvezdama i kilometarskim gužvama u knjižarama. Prema Patrikovim rečima, najprodavaniji naslov na ovonedeljnoj bestseler listi Njujork tajmsa prodao se ravno upola manje od najlošije prodavanog naslova na istoj listi pre deset godina.

Sve u svemu, Patrik nije mogao da pojede ni pola ćevapa na kajmaku, pa mi je obećao da će se jednog dana, možda za godinu ili dve, vratiti u Beograd da ih dokrajči. Videćemo da li će do tada u svetu (a i u Srbiji) čitanje knjiga postati zaboravljena umetnost.

U međuvremenu, uživajmo u knjigama (neki malo ranije, neki malo kasnije *evil grin* ) - ali nemojmo zaboraviti da je fantastika svuda oko nas.

Idite, ljudi, u zoološki vrt na Kalemegdanu i svojim se očima uverite da magija postoji. Posle ćete samo još više uživati u čitanju. :)

Game of Thrones - rekapitulacija, ili Ne znam samo zašto su štekali na sočivima

2011-06-23T01:41:00.004+02:00

Kako u kojem delu sveta, prva sezona HBO-ove serije "Igra prestola" završila se pre tri-četiri dana. Nakon što smo odgledali i poslednju epizodu, sačekali da se utisci donekle slegnu, došlo je i vreme da promislimo o svemu što smo tokom proteklih deset nedelja videli.

Pre nego što dam svoj osvrt na prvu sezonu GoT, međ' Srbljem poznatu kao "Igra prestola", voleo bih da se najpre pozabavim njenim gledalištem, u suštini dvojakim. GoT gledali su ljudi koji su a) čitali književni predložak i b) koji nisu čitali književni predložak. Naravno, imamo i podskupove, ali budući da sam danas prevodio, te da je u trenutku pisanja ovog bloga prošlo ravno 47 minuta iza prvog sata po ponoći, a i lenj sam - neću vam crtati podskupove. Dovoljno je reći da su GoT gledali i ljudi koji su fanatici i oni koji su... fanatici u manjoj meri. (Ima i drugih podskupova, na primer - kritičarke usahlih materica, koje pišu za Njujork Tajms, ali ti nam nisu zanimljivi.)

Naime, "Igra prestola" je prvi put nakon "Gospodara prstenova" podelila čitalaštvo fantastike. Bilo je onih koji su nadasve bili zadovoljni zbog toga što su konačno dočekali da se njihov san pretvori u televizijsku stvarnost, te su bili više nego voljni da pređu preko odstupanja u odnosu na knjigu - dok su se u drugom taboru, može biti većinskom, okupili tvrdokorni poklonici književnog serijala, ponekad veći Martini i od samog Martina, koji su seriju mahom gledali ne bili očajavali nad svim razlikama u odnosu na knjige.

Moram reći da su mi oba stanovišta bliska. Doduše, istini za volju, krivo sedi a pravo besedi, drugo pomenuto stanovište mi je malo bliskije hvornovskom srdašcu (Brzo! Gikovski kontrolni na blic! Šta mu dođe to "hvornovski"?) Pomni čitaoci mog bloga nisu mogli a da ne primete kako je moj cenjeni mladi saradnik Visoki Vojvoda takođe debelo zašao na tamnu stranu.

Međutim, gledanju GoT pristupio sam potpuno spreman na to da ću se razočarati. To mi je valjda pomoglo da se - ne razočaram.

U jednom od svojih prethodnih unosa bavio sam se svegikovskim značajem serije, kalibrom glumaca u njoj i tako dalje i tako bliže. Ne bih da se ponavljam (više nego što vi to možete da čitate), već ću samo opet naglasiti produkcijske vrednosti "Igre prestola".

Da, "Rim" je beskrajno bolje i bogatije urađen, bar kada je reč o statistima. Isto važi i za "Dedvud". Ne, to ne znači ama baš ništa. "Igra prestola" je i dalje prva fantazijska serija koja je dobila takav tretman i opet je prevazišla sve standarde produkcije, čak i one primenjene na BSG. HBO je veoma rizikovao uloživši novac u nešto što se na primarnom tržištu i dalje doživljava kao zabava niže vrednosti. Nakon uspeha prve sezone, razumno je očekivati da će za drugu angažovati više od dvadeset statista. Bar dvadeset pet, majku mu!

Gledajući reakcije mojih najbližih koji nisu čitali književni predložak (da, ima i takvih; ništa me ne pitajte), shvatio sam da ja baš i nisam primarna ciljna grupa kojoj je serija namenjena. Ova serija je trebalo da privuče širu publiku, a ne idiote koji gledaju "Ajkuloktopod protiv ultrapirane", ili kako se već zove trenutna glupost koja se emituje na Saj-Faj kanalu. Upravo zahvaljujući tome, Martinove knjige su se pojavile na listama najprodavanijih i postignut je značajan korak ka ozbiljnom vrednovanju fantastike kao žanra i društvene pojave.

Pripremivši se da seiju gledam kao samo još jedan šamar mojim snovima, zapravo sam omogućio sebi (gotovo) nepristrasno sagledavanje tih , koje sam čekao prethodnih deset ponedeljaka.

Šta da vam kažem - serija je uspela. Već od prve epizode, suptilno se udaljavala od knjiga težeći da uspostavi unutrašnju ravnotežu i da u svoj svet uvuče gledaoca neopterećenog predznanjem koje je stekao iz knjiga. U tome je, da ponovim, uspela.

Svi elementi koje knjige čine sjanim sadržani su u seriji - bar kada je reč o krupnim stvarima. Bezbroj sitnica je omašeno, ali režiseri i scenaristi su nam koliko u prologu prve epizode jasno stavili do znanja kako su više nego svesni da ne mogu da odgovore visokim gikovskim standardima, te da nemaju namere ni da pokušavaju. Upravo mi je taj prolog omogućio da seriju "Igra prestola" posmatram kao nezavisno umetničko delo.

Moram priznati da se nadam da će već druga sezona biti radikalnije različita od knjiga koje pokriva. Ako ništa drugo, to će mi samo još više omogućiti da seriju doživljavam kao dopunu knjigama, mesto kao jeres. Možda je HBO pogrešio što se odlučio za deset epizoda po sezoni, umesto uobičajenih trinaest, ali ostaje mi nada da će druga sezona pokrivati samo pola "Sudara kraljeva", inače druge knjige "Pesme leda i vatre".

Na kraju, utisak je više nego pozitivan. Uspeo sam da seriji oprostim gotovo sve mane. Jeste da je vukova bilo na kašičicu, ali nisu ispali loše; jeste da je valirijski čelik crn, ali razumem da to na prvi pogled izgleda kao sveprisutni jeftini fantazijski motiv; jeste da se zmajevi vide na sekundu i po, ali nisu loše urađeni.

Sve se to može više nego popraviti u potonjim sezonama.

Samo, nije mi jasno zašto Targarjeni nemaju ljubičaste oči, zašto Barateoni nemaju izrazito plave i zašto Tirion nema dvobojne?

Dadoše onolike pare na sisate statistkinje, a štekali su na sočivima?

Kako god, sex sells, right?

Na kraju krajeva, seriju je u proseku gledalu više nego dvostruko ljudi nego što ih ima koji su kupili knjige. That counts for something.

EDIT:
Jedna mala dopuna by High Duke koji opet davi o rejtingu. Koliko god da brojke bile nezanimljive, u televizijskom svetu su presudne jer označavaju novac, a samim tim i mogućnost protezanja serije na više sezona.
Finale Igre prestola je je premašilo brojku od 3 miliona, tako da bih rekao da se gledaocima dogodilo isto što i čitaocima. Nervirali su se oko Nedove smrti, besno vikali kako neće više gledati seriju, a onda su se svi naredne nedelje vratili da vide šta se dalje događa.
Kao poređenje ćemo navesti drugu nedavnu debitantsku hit seriju HBO-a, Boardwalk Empire, čije je finale sezone imalo tek nešto više gledalaca. Istina, sezona BE je kada se sve sabere gledanija od Igre prestola, ali gledanost je bila u padu posle prvih par epizoda, za razliku od Igre koja je konstatno rasla. Predviđam će popularnost sve više rasti i da će druga sezona biti još uspešnija.

Igra prestola: Vatra i krv

2011-06-20T17:00:00.005+02:00

by High Duke

Ovih deset nedelja je proletelo i ispratili smo prvu sezonu Igre prestola. Prethodna epizoda se održala na 2.7 miliona gledalaca, ali biće zanimljivo videti koliko i da li je broj opao nakon što je Šon Bin kao Ned ostao bez glave. Iako je deveta epizoda sa sjajnim uvodom osme po meni bio vrhunac sezone, deseta dovršava priču i postavlja temelje za zaplete iz Sudara kraljeva. Čak je par scena iz Sudara već pomereno na kraj prve sezone, i veoma se lepo uklopilo u završetak, osim jedne scene koju bih radije voleo da je ostala na svom mestu, ali je bila neophodna da bi se jedan lik pojavio u epizodi.

Epizoda se otvara par sekundi nakon dekapitacije Neda Starka. Vidimo Led sa kojeg se cedi krv, obezglavljeno telo koje biva odvučeno, Sansu kako pada u nesvest i Jorena koji odvlači Arju i seče joj kosu da bi mogao da je provuče kao dečaka. Sledeća scena je Brenov san koji prepričava Oši. Iako skraćena, scena leži, mada bih voleo da je ostala koja rečenica meštara Luvina. Takođe vidimo i vuka (samo jednog, verovatno nisu mogli da naprave uverljiv sukob između dvojice).
A onda imamo i dodatu scenu sa Kejtlininom i Robovom reakcijom na vesti o Nedovoj smrti. Kao što je i rečeno, iz prve sezone je izbačeno Brzorečje, tako da vojska koju je vodio Džejmi u seriji verovatno nije ni opsedala, niti je Rob uspesnom taktikom pobedio impulsivnog Kraljeubicu. Nikakvog daljeg pomena bitke, ishoda i strateške situacije nema, tako da možemo pretpostaviti da je sve to za potrebe serije drastično uprošćeno. Scena kao scena je sjajna, pošto je to nešto što je meni možda nedostajalo u knjigama, direktan prikaz reakcije na smrt, ali ne bih se baš složio sa Kejtlininim: onda ćemo ih sve ubiti, mada to ću pripisati trenutnom osećaju gneva, povređenosti i želje za osvetom.

Ep.10 - Recap

Sledeća je prestona dvorana u kojoj je Sansa prinuđena da prisustvuje sprovođenju kraljeve pravde. Lep detalj je cela pesma koju peva bard, mada bi bilo lepo da je nekako pomenuto ili ubačeno da je Džofri donosio slične monstruozne presude čitav dan. Nažalost, takođe ni jednom rečenicom nije pomenuto kako je Pseto postao član kraljeve garde, tako da mi je žao što u seriji uopšte nemamo taj osećaj legendarnosti belih plaštova, najboljih od najboljih, koji je prisutan i opipljiv. Konačno vidimo i prve začetke nekakvog odnosa između Pseta i Sanse i u svemu je scena sa glavama na šiljcima prilično slična kao u knjizi. Sansa u jednom trenutku razmišlja da gurne Džofrija, ali je Pseto sprečava, što je veoma lepo prikazano.

Budući da je Brzorečje izbačeno, proglašenje Roba za kralja Severa se odigrava u ruševinama i sve scene koje bi se ticale Tulijevih su izbaćene i time skraćen materijal koji je ostao iz knjige za ovu sezonu (taj prostor su nažalost popunili dodatim scenama). Ono što mi veoma smeta je to što su Kejtlinin razgovor sa Džejmijem pomerili u prvu sezonu (zapravo ga podelili) i jednu od najboljih Džemijevih replika uspeli da unište. „Ne postolje ljudi kao ja. Postojim samo ja“, treba da bude izgovoreno sa punom arogancijom i nadmenošću Džejmija Lanistera, a ovde deluje gotovo posramljeno. U želji da i njega učine ljudskijim i dopadljivijim izgleda da su njegove kasnije promene ubacili od samog početka, što u seriji kao seriji može odlično da funkcioniše, ali ipak mislim da je prerano. I Kejtlinin stav mi je previše ratoboran, tako da bih rekao da su odlučili da istaknu njenu impulsivnu stranu ličnosti, umesto smirene zabrinute majke.

Jedna stvar koja me je iznenadila je prikazivanje Sersej kako nastavlja da incestuoznim vezama, ovaj put koristeći mladog Robertovog štitonošu Lansela Lanistera umesto Džejmija, što vidimo tek u drugoj knjizi. Plašio sam se da će to biti izbačeno u cilju pozitivnijeg prikazivanja Sersej, tako da je ovo iako požureno zapravo prijatno iznenadilo.

Tajvin je odličan kao proračunati despot čak i kad dobija vesti da mu je sin zarobljen. Čarls Dens potvrđuje da je jedan od najbolje odabranih glumaca u seriji, pa nosi celu scenu u kojoj i Tirionov solidan perfomans deluje bledo. Izmučena Deni uspeva da ubedi gledaoce u svoj bol zbog gubitka deteta, mada mi tu scenu kvari Miri Maz Dur, tačnije njen izgovor Razumem da su želeli da prikažu kako je to za nju stran jezik, pa joj je pogrešna intonacija rečenice, što bi bio lep detalj, ali mislim da se ne uklapa sa njenim rečnikom i tečnošću govora, a ponajviše uništava dramatiku momenta koji bi ovde trebalo ipak da bude primaran.

Šae još jednom iritira svojim kučkastim nastupom jedne dominatrix, ali ću odmah da pređem dalje i pomenem verovatno najgoru scenu epizode, a u pitanju je naravno još jedna sekspozicija sa jednim od glavnih likova u seriji, kurvom Roz, čija je izgleda uloga da opsluži sve likove u seriji, pošto to ovde radi sa velemeštarom Piselijem. Ona šeta gola dok pomalo senilni starac trabunja o kraljevima, da bismo, nakon što ona ode, bili počašćeni i Piselijevim protezanjem u tankoj providnoj košulji. Cela scena traje bespotrebno dugo, kao i sledeća gde opet vidimo razgovor Maloprstića i Varisa koji za razliku od prvog nema nikakvu posebnu funkciju i rekao bih da je još jednom protraćeno vreme koje je moglo da bude upotrebljeno makar da se objasni kako je Pseto postao jedan od Belih plaštova i da se produže skraćeni dijalozi.

Ep.10 - Inside the Episode

Zatim se vraćamo na Arju prerušenu u dečaka u sceni koja je zapravo iz Sudara kraljeva, gde ona upoznaje ostatak regruta za Zid. Rordž izgleda da ima nos, samo ožiljak na njemu, Grizačevi zubi se ne vide baš najjasnije, dok je izgleda Džaken pokrivena prilika pošto glumac još nije odabran. Arja nema brutalnu scenu kojoj sam se radovao, kada premlati Pituljicu drvenim mačem koji ovde iz razumljivih razloga nije zadržala. Naime, zbog konstitucije glumice malo je teško zamisliti da nosi i drveni mač koji je debeo kao njena ruka i ne privlači pažnju apsolutno svih.
A onda stižemo i do sjajne završnice. Mormontov govor na zidu je sjajno izgovoren, montaža odlična i iako sam čitao knjige, povuklo me je da se zapitam šta će da nađu iza zida.
Sam kraj sezone se poklapa sa krajem knjige i Deneris koja ulazi na pogrebnu lomaču Kala Drogoa. U govoru koji je održala mi nije bila baš uverljiva, nedostajalo je nekog detalja.
Na samom kraju nešto što me je prijatno iznenadilo a oko čega su mnogi strepeli: zmajevi. Iako očekivano Denina kosa nije izgorela u vatri, zmajevi su fenomenalno urađeni kao i cela završna scena dok Deni gola stoji u pepelu sa tri zmajčeta na sebi.

Mislim da konačno mogu da dam i punu ocenu sezone. Bilo je sjajnih momenata, naročito u drugoj polovini, ali i mnogo gluposti. No, iako knjiga ostaje u mom umu nedodirljivo superiorna, mora se priznati da je ovo sjajna serija i da je HBO postigao pun pogodak. Još uvek mislim da su serije kao što su Rome, Deadwood i Band of Brothers bolje, ali Igra prestola od mene dobija visoku ocenu 8/10.
Za kraj, evo i par kratkih intervjua.
- sa producentima serije u kojoj nagoveste par stvari za sledeću sezonu:
http://insidetv.ew.com/2011/06/19/game-of-thrones-season-finale/
- sa Džejsonom Momoa, kalom Drogom:
http://insidetv.ew.com/2011/06/20/game-of-thrones-jason-momoa/
- sa Emiljom Klark, Deneris:
http://www.mtv.com/news/articles/1666003/game-of-thrones.jhtml

Budući da gledam aktuelne serije iz žanrova razih fantastika, odlučio sam da ubuduće komentarišem na blogu i njih. To ću početi sa novom visokobudžetnom serijom The Falling Skies o vanzemaljskoj invaziji, koju je napravio TNT kanal u produkciji Stivena Spilberga:

Možete očekivati to za koji dan, a već sledeće nedelje počinje i nova sezona druge HBO fantastične hit serije True Blood. Za ove serije možda neću tako redovno postavljati unose, osim ako me epizode baš ne navedu na to i neću biti opterećen knjigom (True Blood je odavno raskrstio sa praćenjem knjiga) kao izvornim materijalom za poređenja, tako da ću se koncentrisati samo na tv seriju.

PANDEMONIUM - Daryl Gregory

2011-06-18T15:20:00.005+02:00

Ukoliko niste primetili, poslednjih nekoliko nedelja, da ne kažem meseci, broj mojih unosa na blogu veoma je smanjen. Razlozi tome su trojaki. Najpre, High Duke veoma dobro prati seriju Game of Thrones, za koju smatram da je veoma bitna za sve nas gikove, te nisam hteo da skrećem pažnju sa njegovih prikaza. Potom, posao me je više nego pritisao; ispostavilo se da Knife of Dreams, jedanaesta knjiga "Točka vremena" ima mnogo više teksta nego što se to na prvi pogled činilo, što dovodi do toga da je potrebno daleko više vremena da je prevedem. Na kraju, tokom proteklih godinu i po dana, zapostavio sam čitanje u meri koja je nedopustiva. Rešen da stanem u kraj takvom ponašanju kod sebe, pre nego što svojoj krhokoj psihi nanesem nepopravljivu štetu i, ne dao Volos, postanem normalan, svaki slobodan trenutak posvetio sam čitanju, ostavivši blog u sigurnim rukama mog mladog saradnika.

Nakon što sam obnovio građu pred "Ples sa zmajevima", pročeprkao sam po polici i potpuno nenamerno spustio ruku na roman pod naslovom "Pandemonijum", meni manje-više nepoznatog pisca, Darila Gregorija. Otkud sad to "manje-više", možda se pitate. Sve i da se ne pitate, dobićete odgovor (bojim se da ćete kratke blogove morati da potražite na nekom drugom mestu).

Naime, "Pandemonijum" je Gregorijev prvi roman, ali pre nego što se upustio u njegovo pisanje, ispekao je zanat na kratkim pričama. Njegova "Second Person, Present Tense" bila je više nego dobro primljena kod čitalaca časopisa Asimov's i ušla je u najuži izbor za nekoliko nagrada, među njima i Lokusovu, nakon čega su se njegove priče našle u nekoliko godišnjih antologija najbolje fantastike, ovakve ili onakve. Dakle, čuo sam za Gregorija kao pisca, ali pošto najčešće ne čitam priče, nisam ga čitao. Kada je 2008. "Pandemonijum" objavljen, nabavio sam roman i odložio ga, ne razmišljajući preterano o njemu. Dve godine kasnije, nabavio sam i njegov drugi roman, The Devil's Alphabet, i odložio ga pored prvog. Pre mesec dana uzeo sam ih u ruke, čisto da bih ih skinuo sa spiska za čitanje, koji je u međuvremenu postao nemoguće dugačak.

Već nakon prvog poglavlja odložio sam knjigu i udahnuo duboko. Da pušim, zapalio bih cigaru. (Doduše, u mom slučaju, to bi verovatnije bila lula - tako da je dobro što ne pušim, je l' te...) Pročitao sam dovoljno knjiga - i dovoljno fantastike - da bih shvatio kako u rukama držim remek-delo ne samo žanra, već književnosti uopšte.

"Pandemonijum" je roman smešten u alternativnu stvarnost, premda u savremeno doba - što će biti slučaj i sa Gregorijevim narednim romanom. Ključna razlika između našeg sveta i sveta "Pandemonijuma" su demoni koji nasumice zaposedaju ljude i primoravaju ih na određene opsesivne obrasce ponašanja, na osnovu kojih su - inače - demoni i dobili svoja imena. Tako Slikar primorava svoje žrtve da iznova i iznova slikaju jednu te istu sliku; Kapetan zaposeda američke vojnike i primorava ih na "junačka dela" nakon kojih oni često završavaju bez različitih delova tela ili glave na ramenima.

Protagonista "Pandemonijuma" je mladić po imenu Del Pirs, kojeg je u detinjstvu zaposeo demon po imenu Vragolan, koji je u suštini epitom nestašnog deteta, hiperbolizovan do krajnjih granica. Del je uspešno izlečen i nastavio je sa svojim životom, ali u nakon saobraćajne nesreće počinje da gubi kontrolu nad sobom i sumnja da ga demon zapravo nikada nije napustio, već je tokom svih tih godina ostao zarobljen u njemu i da nakon nesreće pokušava da ga opet zaposedne.

Ovakav zaplet, mada zanimljiv, daleko je od originalnog. Tako se bar na prvi pogled čini. Međutim, ostaje pitanje - šta su zapravo demoni? Gregori ne pruža objašnjenje, niti to pokušava, istini za volju, čak ni u završnici romana kada se sve niti uredno upliću i čitaocu do kraja otkrivaju šaru piščeve vizije , bez konaca koji ostaju da štrče i vise. Tokom romana, Gregori nudi različite teorije naših pandana iz alternativne stvarnosti o kojoj piše. Može biti da su demoni zaista to, a može biti da je reč o vanzemaljcima, dok neke teorije uzroke "demonizmu" traže u biološkim činiocima - virusnim, gentestkim ili bakteriološkim uzročnicima. Ipak, najzastupljenija teorija jeste da je reč o specifičnom obliku duševne bolesti. Jungovci demone doživljavaju kao arhetipove koji dolaze iz koletkivnog nesvesnog.

Sve ove različite teorije - uključujući i one kojih se nisam dotakao - čitaocu ne da ne skreću pažnju, već ga usmeravaju na razmišljanje o ljudskoj psihi i percepciji stvarnosti sa jedne strane, kao i o elementima ličnosti i međuljudskim odnosima sa druge strane.

Protagonista na kraju romana uspeva da se otarasi svog "demona", mada ne baš onako kako je na početku romana mislio. Više od toga ne mogu da kažem, kako ne bih upropastio užitak potencijalnim čitaocima, ali dovoljno je reći da kraj "Pandemonijuma" nema nikakvih dodirnih tačaka sa naizgled opštim mestom od kojeg počinje.

To me dovodi do žanrovskog određivanja Gregorijevog prvenca. Naime, većina kritičara ga svrstava u "modern fantasy", što je čista glupost. "Pandemonijum" je pisan stilom i manirom pokojnog Filipa Dika, koji je čak i prisutan kao lik u romanu, pa ga pisac čak koristi da bi čitaocu uputio poruku da:

"Ne možeš da razlikuješ naučnu od epske fantastike... Epska fantastika se bavi onim što je po opštem mišljenju nemoguće; naučna fantastika se bavi onim što bi pod pravim okolnostima moglo biti moguće. U suštini, to se svodi na proizvoljni sud, budući da se ne može objektivno znati šta je nemoguće a šta je moguće, već je to u suštini čitaočevo subjektivno verovanje."

Gregori se na taj način izrugnuo savremenoj fragmentaciji žanra, nastaloj mahom iz komercijalnih potreba, koja u neku ruko onemogućava nastanak ovakvih romana.

"Pandemonijum" je po svemu ravan najznačajnijim delima Zelaznija i Dika, recimo i veoma žalim zbog toga što je malo verovatno, da ne kažem - gotovo nemoguće - da ga neko objavi u Srbiji.

Ovo je roman kojem je mesto u edicijama kakve su bile Kentaur ili Znak Sagite, u kojima su mogla da se nađu i ozbiljna dela. Premda sam i ja više nego učestvovao u kreiranju savremenog izdavaštva fantastike u Srbiji, moram reći da žalim zbog toga što je većina mlađih čitalaca nespremna da se upusti u čitanje jednog ovakvog romana.

S druge strane, to što "Pandemonijum" nije nosilac nijedne značajne nagrade koja se dodeljuje za stvaralaštvo u domenu književne fantastike možda govori o tome da ni globalno čitalaštvo više ne mari za romane koji postavljaju pitanja, već samo za one koji daju odgovore - i to lake i jeftine.

Od "Pandemonijuma" i Gregorija nemojte očekivati odgovore. A ako niste u stanju da sebi postavljate pitanja, ili to ne želite, nemojte ni počinjati da čitate ovaj roman.

This novel has the Nightflier's Seal of Approval. Verdict: 8/10

Igra prestola: Baelor i još po nešto

2011-06-13T03:08:00.007+02:00

by High Duke

Konačno stižemo do epizode po kojoj će da se vidi kako će ova serija zaista biti primljena i kakva je budućnost čeka. Posle dvonedeljnog pada gledanosti serije (možemo da pretpostavimo da je uzrok za to kraj televizijske sezone i poslednje epizode raznih rijaliti programa i slično) osma epizoda beleži rekord od 2.77 miliona gledalaca. Nadam se da to nije samo zbog toga što su ljudi gledali epizodu koju je sam Martin režirao i da će i deveta prikupiti i veću gledanost. Za one koje zanima, HBO je kao i uvek stavio komentar autora za osmu epizodu, mada njihovi Inside the episode najviše služe da se producenti eksponiraju, budući da niti imaju nekakvu posebnu analizu, i više se svode na prepričavanje situacije koja je gledaocu već jasna i možda ponekada pomenu nešto o motivaciji likova što ne vidimo seriji.

Ep.8 - Inside the Episode

Ono sto je meni zanimljivije jeste kratak intervju sa Mejsi Vilijams, devojcicom koja glumi Arju, jednim od najlepših iznenađenja u seriji, pošto deca glumci uglavnom imaju loše reputacije.

Deveta epizoda je prelomna naravno zbog onog šuta u nezgodno mesto (barem sam ga ja čitajući tako doživeo) na samom kraju, za koji je diskutabilno kako će biti prihvaćen, i moram priznati da mi će mi biti najzanimljivije da vidim recepciju koju će imati kod široke publike. Da li će mnogi biti zgroženi i oterani smrću lika koji se smatra „glavnim junakom“ nenaviknuti na takve obrte u serijama.? Čak i kada glavni likovi umiru, to je uglavnom zato što glumci odlaze iz serije i retko kada se to radi na takav način i tako neočekivano. Koliko sam pričao sa ljudima koji nisu čitali knjige, svi su uvereni da će Ned da završi na zidu sa Džonom (kao verovatno i većina čitalaca knjige), i da će tamo da nastavi borbu za Vesteros. Jedini način da se pretpostavi je da se uzme u obzir koliko često Šon Binovi likovi umiru (ako se ne varam našao sam neki članak sa statistikom da je to u 80% posto slučajeva).
Ja se naravno nadam da će gledaoci da prihvate to kao nešto neuobičajeno što će pomenutim šutom u testise da ih natera da gledaju dalje kada shvate da kod Martina važi pravilo da bilo ko može da umre i da niko nije bezbedan. Za sada nisam video negativne komentare na twitteru i na forumima, ljudi su još uvek ošamućeni i šlogirani i prva reakcija je uglavnom da mrze Džofrija i Lanistere više nego što su mislili da je moguće i nerviraju se što je deseta epizoda tek za nedelju dana.

Još samo par kratkih digresija pre nego što pređem na komentar same epizode. Gledaoci serije imaju priliku da otputuju u Sloveniju i upoznaju Martina kroz nagradnu igru: http://www.hbo.rs/article/zaigraj-game-of-thrones-i-upoznaj-dzordza-r-r-martina_17979

Najavljuju se veliki planovi za seriju Američki bogovi koja bi trebalo da se radi po romanu Nila Gejmana. U pitanju je opet HBO i po ovom tekstu to za sada meni zvuči malo previše ambiciozno (planirati šest sezona toliko unapred)i pomalo nalikuje priči za Mračnu kulu Stivena Kinga koja je bila planirana kao bioskopski film i serija koja bi ga nastavila, ali finansijski ima problema da krene sa radom. Pročitajte članak pa procenite sami , Tom Henksovo ime donosi mnogo ozbiljnosti i u svakom slučaju raduje što se razmišlja dalje o ekranizacijama fantastike, ali ovu seriju i do uspešne prve sezone još uvek deli veliki put.

Epizoda je najbolja do sada. To kažem i posle prošlonedeljne Martinove epizode, koja nažalost nije imala toliko akcije. Izmene su minimalne i uglavnom se tiču rata i prikaza rata, tj. nemogućnosti da se napravi uverljiva bitka velikih razmera, čak ni u seriji sa takvim budžetom, ali o bitkama kasnije.
Mislim da su svi glumci ovde dosegli vrhunac, svi su me uverili. Opet moram da pohvalim Ričarda Madena koji sjajno dočarava Roba, Piter Dinklidž me je konačno uverio da je Tirion, Mišel Ferli je takođe odlična, pa i Džon i veteran Piter Von kao Emon iako imaju kratko pojavljivanje. Pomenuću i odličnog Valdera Freja, koji bi mogao da deluje malo starije za moj ukus, ali sve ostalo stoji na mestu.
Sama epizoda počinje i završava se Nedovim pogledom, a i prisutan je samo na početku i kraju, i potpuno je preneta atmosfera iz knjige, u kojoj se vidi da je Ned završio na mariginama. On je završio svoju partiju Igre prestola i izgubio je, nebitan je osim za taj poslednji čin potpunog priznavanja poraza i povinovanja volji pobednika, odricanju svoje časti i imena zarad života svoje ćerke. Kao i mnogi drugi likovi u serijalu, Ned je na određeni način hendikepiran, bar za potrebe sveta i igre u kojima se našao. Starkovi su previše časni i pošteni, nimalo naviknuti na spletke i igre u kojima generacijama učestvuju svi južno od njihovog Severa. I kao potpuno nepripremljen za ono što ga čeka, Ned štrči zbog svoje časti i svog pristupa problemima i zato pada. U ovom kontekstu njegova čast i poštenje su njegova tragična krivica, i mislim da je serija sve to verno prenela.

Kao što rekoh, sve se odigrava gotovo preslikano kao iz knjige, mada mi fali par rečenica koje bi objasnile neke događaje. Jedina dodata/debelo modifikovana scena je igra koju igraju u šatoru Bron, Šae i Tirion. Kao i većina izmena, nepotrebna mi je i nekako mi se ne dopada kako je predstavljena Šae. Fizički zapravo odlično odgovara mojoj zamisli, ali nekakav francuski akcenat engleskog mi bode oči, a pomalo i ponašanje. No to je sitnija stvar koju možemo prenebegnuti, pošto nema nekakvog previše bitnog uticaja na priču, ali činjenica da je Bron bio severno od Zida i to poslom mi je veoma zanimljiva i ne mogu da se ne zapitam da li je to možda neki Martinov dodatak sa dobrim objašnjenjem iza toga, pošto bi mi sve ostalo zvučalo neuverljivo.
Najžalije mi je onih par sitnih likova koji su izostavljeni kao što je Tirionov dečak štitonoša Podrik Pejn i još jednom Brinden Tuli i Rus Bolton bez čijeg prisustva je Robova ratna strategija pomalo nejasna i izmenjena. Brinden je u knjizi jedan od glavnih vojnih savetnika Robovih i praktično čovek zaslužan za pobede severnjaka. I umesto da Rob razdvoji svoju vojsku i pošalje pešadiju pod Boltonom da napadne Tivina (Tajvina), Rob samo šalje 2000 vojnika u smrt, žrtvujući ih kao diverziju. Ne mogu da kažem da mi se sviđa izmena, ali se nadam da će u drugoj sezoni bezbolno inkorporirati te likove, budući da su bitni za kasniji razvoj raznih događaja.

Jedinu bitku zaista prikazanu u knjizi sam se nadao da ćemo videti iz Tirionove perspektive u ograničenom izdanju (kako je zapravo i sam Martin prikaza0) ali izgleda da mesta u budžetu stvarno nije bilo čak ni za to. Tirionov izlazak u oklopu iz šatora i pogled na vojni kamp iz njegove perspektive (ovaj put samo visinske) je odličan i veoma mi se svideo, ali uskraćeni smo za bilo kakav pogled na bitku time što Tiriona ovde pregaze sopstveni klanovci. Sa praktične strane, uklapa se, ali mi žao što nismo videli da Tirion nije kukavica i da može da stoji sa svojim ljudima u borbi, makar dovoljno dugo da ga neprijaljski udarac onesvesti, mada pretpostavljam da Piteru Dinklidžu nije lako ni da to odradi. Kao i za mnogo stvari, moglo je i bolje, ali elegantno rešenje je ne prikazati bitku uopšte umesto da izgleda bedno i jeftino kao što je to slučaj sa turnirom i Drogovim kalasarom.

Drugu bitku ne vidimo ni u knjizi, nego je Kejtlin samo sluša. Ovde bi mi bilo drago samo da su ubacili malo više zvuka bitke koji dopiru do nje, mada bilo bi nezgodno pokazati protok vremena, a da ne oduzme previše epizode koja je već nabijena dešavanjima. Takođe bi mi bilo drago da je Sivi Vetar barem pomenut, mada to možda vidimo u sledećoj epizodi. Lepo je prikazano Robovo sazrevanje i odlučnost, kao i Džejmijeva arogancija čak i kad je zarobljen i prepušten na milost i nemilost neprijatelja.

Sa druge strane mora, prostranstvo je upečatljivo, ali opet nedostaje veličina kalasara koji, kao što mi neko pre neki dan reče, izgledaju više kao čergari i putujući cirkus nego horda od 40 hiljada ljudi. Deneris mi se ovde dopala, iako je po mnogima imala neubedljive performanse u prethodnih par epizoda, ali sve je glatko teklo i praktično identično kao u knjizi, osim što će mnogi gledaoci steći pogrešan utisak o Drogovoj rani, zato što nijednom rečenicom nije objašnjeno zašto mu se rana inficirala. Ovako izgelda kao da je Miri Maz Dur ta koja ga nije dobro zalečila, dok je u knjizi Drogoa njen melem pekao i smetao mu, pa ga je skinuo i dao svojim isceliteljkama da mu pokriju ranu nekom mešavinom trava prekrivenih blatom. Tako da je to skoreno blato ono što Džora skida sa rane. Osim toga, nemam nikakvih zamerki, osim možda pomalo na borbu dva različita stila koja mi deluje pomalo apsurdno, no gledaoci žele spektakl, a ne istorijsku tačnost borbenih tehnika. Poslednja scena sa Deni, kako biva unošena u šator u kojem „plešu mrtvi“ u nameri da se pomogne u porođaju pogađa metu, ostavlja neizvesnu situaciju za sledeću epizodu i prenosi gledaocu utisak nekakve sudbonosne greške ili čina.

Na zidu konačno saznamo da je Emon Targarijen, i žao mi je zbog njegovog skraćenog dijaloga sa Džonom u kojem bi trebalo da pominje kako je tri puta njegov zavet bio iskušan, ali i ovako prenosi dovoljno jasno poruku.

Tako stižemo i do poslednje i najbitnije scene koja je zaista kruna epizode. Šon Bin u tako kratkom periodu uspeva da nam pokaže sve ono što nam je u knjizi bilo nedostupno pošto je pogled na dešavanja bio ograničen na ono što Arja uspeva da vidi, time uspevši da nam donese na određeni način još mučniju sliku. Meni koji sam u knjizi par puta pročitao poglavlje bilo je naporno da gledam, možda baš zbog toga što sam znao šta će da se dogodi. Reakcije onih koje je Nedova smrt iznenadila na velikom ekranu mogu samo da pretpostavim, tako da bih vas zamolio da ostavite komentare ispod posta.

Ep.9 - Recap

Blaga izmena scene je u tome što je u seriji Nedu dat barem jedan poslednji smisleni čin kojim Jorenu skreće pažnju na Arju, time je spasavajući. Nisam siguran još uvek šta da mislim o tome. Donekle mi je drago što je Nedovoj smrti dato neko značenje, ali me pomalo razočarava što je ovo jedan od teških udaraca one Martinove bede kojom nas često tako silovito mlatne, osećaja beznađa i ponekad besmisla. Reakcije svih na Džofrijevu naredbu su primerene i konfuzija koja vlada u svima, i pokušaji da se zaustavi su veoma verno i uverljivo preneti, kao i sekund pre pada Leda kada mislim da Šon Bin uspeva da dočara Nedovo pomirenje sa svojom sudbinom, ali u isti mah zabrinutost za sve njegove voljene koji će ostati bez njega u opasnosti ili bez odgovora, kao što je to slučaj sa Džonom. Ne mogu reći da sam ja tako zamišljao Neda, ali dopada mi se. Takođe aplaudiram na odluku da se ne napravi od toga krvava scena gde krv prsti na sve strane, nego je ograničeno kao u knjizi na ono što Arja čuje, pošto više ne može dobro da vidi šta se događa. Grafički prikaz smrti bi možda doprineo nekoj vizuelnoj šokantnosti, ali bi odvukao pažnju sa pravog šoka koji pogađa na mnogo dubljem nivou, možda baš zato što nam ostaje tik izvan domašaja vidnog polja, ali bolno prisutan. Za one kojima je taj detalj promakao, mač kojim ser Ilin Pejn odseca Nedovu glavu je Led, porodično nasledstvo Starkovih i isto sečivo koje sam Ned koristi da iseče glavu dezerteru na samom početku serije/serijala.
Neki su mislili da će poslednja scena biti još neizvesnija, da kao ni u knjizi nećemo znati da li je Arju uhvatio prijatelj ili neprijatelj, i da li će je izvađenim nožem ubiti, ali sada mislim da bi to možda u seriji u tom trenutku bilo i previše, pored činjenice da bi moralo da se sakrije Jorenovo lice da gledaoci koji znaju ko je on ne bi videli da opasnosti od njega najverovatnije nema. Ovako, scena ostaje potresna bez dodatka neizvesnosti koja bi na ekranu možda delovala pomalo usiljeno.
Arja je još jednom sjajna, samo bi bilo bolje da vidimo kako se svađa sa drugima i brani oca, odbijajući da poveruje da je on zaista izdajnik kao što svi pričaju. Nedovo priznanje bi onda njoj imalo dodatni udarac, jer, ne znajući istinu, njoj tu u trenutku biva skršena i plemenita, časna i poštena slika oca, da bi joj samo par sekundi kasnije on u potpunosti zauvek bio oduzet. Mejsi je još jednom pokazala da je najbolje dete glumac u seriji.

Dok pišem ovaj tekst, čitam sve više reakcija na internetu i mislim da su u priličnoj meri slične kao i prilikom čitanja. Ljudi su preneraženi, neki su u isti mah time i oduševljeni, a neki odbijaju dalje da gledaju seriju, što se nadam da će ih proći budući da sam mislim i pri prvom čitanju bacio knjigu o zid i sočno opsovao Martina, da bih nakon pola sata gunđanja i nerviranja uzeo da čitam dalje. Verujem da će tako biti i sa mnogim gledaocima i desetom epizodom.

Na samom kraju evo par intevjua sa Šonom Binom o smrti njegovog lika:
http://insidetv.ew.com/2011/06/12/sean-bean-game-of-thrones/

http://www.accesshollywood.com/sean-bean-details-ned-starks-self-betrayal-in-game-of-thrones-could-he-return-for-season-2_article_49209

I još jedan sa Mejsi Vilijams:
http://www.accesshollywood.com/game-of-thrones-star-maisie-williams-talks-shows-head-rolling-death-shocker_article_49207

I najave sledeće epizode za koju moram da napomenem da sadrži možda spojler za one koji nisu čitali knjige, tako da gledaju na sopstvenu odgovornost:

Ep.10 - Preview

Igra prestola: Ubodi ih šiljatim krajem

2011-06-06T14:52:00.007+02:00

by High Duke

I konačno smo stigli do epizode koju sam dugo čekao, ona za koju je scenario pisao Martin lično. Ocena je izuzetno pozitivna i Martin je ostao dosledan sam sebi, ali nažalost do osme epizode je nasledio brojne probleme koji su neispravljivi. Zbog sijaseta dodatih scena u prvih nekoliko epizoda, plašim se da će završnica serije biti previše zbrzana i da ćemo opet videti skraćene scene pošto više jednostavno nema dovoljno prostora da se nagura sve što bi trebalo i propušteni momenti serije su verovatno zauvek izgubljeni, kao što je odnos Sanse i Pseta. U najavi epizode se videlo da se njih dvoje konačno sreću nasamo, pa sam se ponadao da će Martin da pokuša da spase stvar, ali vremena prosto nije bilo, tako da se taj susret sveo na jedva nešto više od jezivog osmeha Pseta.

Dodatih scena ovde više baš i nema, samo je nekolicina dogadjaja modifikovana da traje kraće, rekao bih. Jedina scena koje mislim da nema u knjizi jeste u severnjačkom logoru, kada u komandni šator dovedu špijuna, ali budući da je izašla iz Martinovog pera, nije prazan dijalog, nego zaista deluje kao da je obrisan momenat iz knjige (što bi u ovom slučaju i moglo da bude tačno).

Jezovuci su konačno prisutni i konačno rade ono što treba da rade, iako se vidi da su psi nevešti, ali prisutni su i njihov značaj konačno dolazi do izražaja, i epizoda pruža prilično prostora Robu koji je odlično uradio posao i uspeo da me ubedi da je on Rob i uspeva da ispuni rupu koja je ostala od manjka screentime-a Šona Bina, pošto u ovoj epizodi Neda vidimo samo na kratko u tamnici. Zanimljiva je odluka da se izgleda izostavi Sansina izdaja oca. Koliko sam uspeo da primetim, ni u jednom trenutku nije pomenuto da je ona otišla do kraljice i rekla joj za očev plan, što bih rekao da je dobra odluka u ovom trenutku, zato što bi i onako već degradirani lik Sanse otišao u nepovrat. Sansu ovde konačno vidimo onako kako treba, kao poslušni ptičicu, koja uspeva da bude mlada dama, a ne buntovna razmažena tinejdžerka.

Sirio Forel je još jednom sjajan, scena odlična, i drago mi je što je njegova sudbina ostala jednako neizvesna kao u knjizi. Drogo je takođe konačno onakav kakav treba da bude, iako je njegovo zadobijanje rane malko izmenjeno, Martin je verovatno borbom želeo da ubaci malo više dinamike i akcije u epizodu, plus imamo divno brutalnu scenu čupanja grkljana i jezika golim šakama. Golotinje na svu sreću nema. I pored toga da često optužuju Martina da je matori perverznjak, serija je uspela da zatrpa priču bepostrebnom golotinjom, ali to ovde nije bio slučaj. Jedina golotinja koju vidimo pripada Hodoru, kao što je i u knjizi.
Klanovci su odlični, mada sam od Timeta sina Timetovog očekivao da bude jeziviji i mlađi, mada mada jos ima vremena da se pokaže, nažalost i broj klanovaca je redukovan, tako da pored njega imamo još samo Šaga, sin Dolfov i Čela. Među Robovim ljudima, Veledžon je odličan, ali nažalost samo za njega i imamo vremena, svi ostali su u pozadini, pretpostavićemo prisutni, kao recimo Bolton za kojeg se još nadamo da će biti tu u sledećoj epizodi.

A sada da pomenem i par stvari koje mi smetaju. To su ovde, kao što sam već rekao, bolno skraćene i izmenjene scene. Scena opraštanja Roba od Brena je izmenjena, ali nimalo ne škodi, naročito pošto je Martin iskoristio priliku da ubaci Rikona, jedno od njegovih retkih pojavljivanja, praktično da podseti publiku da on zapravo postoji i da Bren nije najmlađi Edardov sin, kao što sam video da mnogi ljudi koji su komentarisali seriju misle.

Najžalije mi je ipak što je isečena poslednja scena u prestonoj dvorani. Baristan Selmi je odličan, ali nedostaje Džofrijevo naređenje da za njim krenu ljudi i ubiju ga, kao i imenovanje Pseta za novog člana kraljeve garde, pošto je to trenutak koji najbolje pokazuje koliko će Džofri da degradira krunu i sve ono što je okružuje. I jedna od slabijih mesta je napad ustalih mrtvih rendžera kod Zida. To je u knjizi jeziva scena, gde se vidi Martinov dar da dočara pravu horor atmosferu, a ovde je scena slabašna, a bucmasta utvara em nije pocrnela, em nije mnogo zastrašujuća. Ali to ovde nije greška scenarija, već režije, loše šminke i pogrešnog odabira glumca.
Na kraju epizode sam očekivao bitku, pošto sam se nejasno sećao da je Martin dobio da režira baš bitke, kao što trenutno i radi na scenariju za devetu epizodu druge sezone, ali kako je odmicala, bilo mi je jasno da ne mogu nikako da je uglave, tako da nam ostaje deveta epizoda koja bi veoma moguće mogla i da počne bitkom, a verovatno se i završi, kao što se može videti iz najave sledeće epizode:

Ep.9 - Preview

Igra prestola: Pobednik ili pokojnik

2011-05-30T19:18:00.003+02:00

by High Duke

Za one koji su izdržali da na internetu ne pronađu snimak sedme epizode prikazane na HBOGO i koji su hteli da gledaju u visokoj definiciji ili na domaćem HBO kanalu, epizoda je stigla tek danas. Za početak, kao i uvek malo priče o recepciji. Gledanost je po prvi put bila u padu za šestu epizodu i vratila se na 2.44 miliona, ali to veoma verovatno bilo zbog poslednjih epizoda raznih tv programa. Većina ljudi koji pišu kritike po internetu (a koji uglavno nisu čitali knjige) su oduševljeni serijom, karakterizacijom i zapletom. Jedino što imaju pogrešne percepcije glavnih likova. Producenti su se naravno iz petnih žila potrudili da Sersej bude dopadljiva i viktimizirana tako da je mnogi gotovo pa opravdavaju i ne shvataju je kao zlikovca. Sa druge strane, za Neda i Džona većina ljudi misli da su glupaci i idioti koji zaslužuju praktično sve što im se dogodi.
To je došlo do toga da je Ned Stark postao novi internet meme za glupost: http://www.buzzfeed.com/donnad/introducing-stupid-ned-stark

Donekle je pisanje krivo za to jer ponekada u želji da se istakne nešto što možda nije 100% jasno gledaocima, dok čitaoci odavno znaju, kao što je Maloprstićev komentar u prestonoj dvorani kada izbegli lordovi istresu džak ribe. Ispada kao da Maloprstič mora da mu napomene da je riba grb porodice njegove žene, jer to glupavi Edard sam ne bi shvatio.

Sedma epizoda počinje dodatom scenom u kojoj prvi put vidimo Tivina (Tajvina) Lanistera kako simbolično dere jelena (da rizikujem da budem Maloprstić i napomenem da je to grb Barateona). Sama simbolika je možda preterana, i možda to Tivin iz knjiga ne bi radio, ali meni nije smetalo. A Čarls Dens je slika i prilika Tivina. Ni trunka izveštačenosti, neubedljivosti i grčenja da se izvuče lik, kao da je rođeni Tivin, dominira i komanduje, a Džejmi kraj njega deluje kao posramljeni klinac. Čarls Dens je, kako kažu, i veliki fan knjiga, tako da sigurno ulaže i ekstra truda u lika. Čista desetka za Tivina.

Sledeća scena je kada se Ned suočava sa Sersej i saopštava joj da zna istinu i da će je reći kralju. Tu su me opet iznervirale izmene koje idu Sersej u prilog. Kao prvo, u seriji Sersej definitivno nije abortirala sa Robertovim detetom zato što nije htela njegov porod, nego je rodila dečaka koji je umro, pa ona tu ispada kao brižna i ucveljena majka. Kao drugo, nedostaje trenutak kada Sersej gotovo da pokušava da zavede Neda i nudi mu da vlada sa njom kao kraljeva Desnica. Kako mi kažu ljudi koji nisu čitali knjige, većina se saoseća sa Sersej i gotovo staje na njenu stranu spram glupog i časnog Neda. Ako serija bude zaživela do Gozbe za vrane, pitam li se kako će uspeti da prikažu Sersej onako kako treba, kao arogantnu glupaču koja se uplete u sopstvene mreže.

Ep.7 - Inside the Episode

Onda ide najnepotrebinija scena do sada. Imamo petominutnu scenu lezbejskog seksa između dve kurve u Maloprstećevom bordelu, od kojih je jedna, slučajno, novopristigla crvenokosa Roz iz Zimovrela. Potpuno preterana scena, koja čak nema ni nekog posebnog erotskog ukusa, nego samo služi za jednu stvar koja je i više nego jasna. A tu je onda i Maloprstić, taj majstor spletki koji otvara svoju dušu i priča o svojim pogledima pred dve njemu još uvek nepoznate kurve. Koliko god da to pomaže shvatanju njegovog lika i motivacije, moglo je da se uradi daleko ukusnije, elegantnije i na kraju krajeva smislenije.

Ep. 7 Clip - Commander Mormont Speech

Onda još jedna dodata scena u kojoj Oša uspeva da posrami naduvenog mladog Teona. Ovo mi i nije toliko smetalo, jer ne menja ništa značajno, ali je moglo da prođe i bez te scene.
Dalje sve ide manje-više kao po knjizi, uz otvorenije špijunstvo Džore Mormonta prema Deni. Na Zidu je veoma lepo urađeno polaganje zakletve, i raspoređivanje po službama pre toga, gde konačno vidimo nešto prirodnijeg Emona a i Sema koji objašnjava Džonu zašto je završio kao posilni lorda zapovednika Noćne straže. Vidimo i Duha u funkciji u kojoj i treba, kako donosi ruku leša. Tu je i druga zakletva, kala Drogoa, da će svom sinu obezbediti Gvozdeni presto i napasti Vesteros, koja bi opet bila daleko bolja da imamo ceo kalasar koji to sluša i hiljade ljudi koji kliču njegovo ime, ali šta ćemo, ograničenja produkcije.

Ep. 8 - Preview

GOZBA ZA VRANE - Džordž R. R. Martin, ili kako sve izgleda drugačije kada udahnemo duboko i izbrojimo do deset

2011-05-29T10:40:00.003+02:00

"Gozbu za vrane" (Feast for Crows) pročitao sam 2005. godine, istog dana kada se pojavila. Naravno, skinuo sam piratski primerak sa interneta. I tada, pre šest godina, novi Martinov roman bio je toliko iščekivan da su ga skenirali i postavili na internet svega nekoliko sati nakon objavljivanja. Pre i posle toga to je važilo samo za romane o Hariju Poteru. Naravno, Martinove knjige su prodate u nekih 6 miliona primeraka, dok je Dž. K. Rouling svoje naprodavala u 116 miliona, te se baš i ne mogu porediti - ali u našoj maloj zajednici poklonika fantastike, "Pesma leda i vatre" je kudikamo značajnija nego pustolovine popularno zvanog dečaka čarobnjaka.

Elem, nekih desetak sati nakon objavljivanja knjige, proveo sam čini mi se osam sati sedeći za računarom - tada nisam imao laptop iz nekog razloga, biće da sam tadašnji službeni vratio izdavaču - i u dahu pročitao "Gozbu za vrane". Negde oko pet ujutro - osećao sam se izneverenim. Od knjige nisam dobio ništa što sam tražio. Poglavlja sa Džonom gotovo i da nije bilo; zapravo, poglavlja sa bilo kojim likom koji me zanima gotovo da nije bilo. Tiriona nije bilo uopšte.

Doduše, i tada se znalo da je "Gozba" zapravo nesvršeno delo - tek polovina jednog romana, čiji će drugi deo biti "Ples sa zmajevima". Tako formulisana najava ponukala me je da pretpostavim kako taj drugi deo samo što nije, da ga neću čekati duže od godinu dana... Sada svi znamo da je to bila više nego pogrešna pretpostavka.

Od dvehiljadite godine, kada sam otrkio Martina, sve romane u serijalu pročitao sam po nekoliko puta - do 2005. Tada sam poslednji put dohvatio te knjige, da se pripremim za naredni nastavak. Nakon "Gozbe za vrane" bio sam toliko razočaran da nisam želeo da stavljam sebi so na ranu čitajući ponovo "Igru prestola" ili "Sudar kraljeva".

A onda, kada je datum objavljivanja "Plesa sa zmajevima" konačno utvrđen, rešio sam da obnovim gradivo. Prve tri knjige pročitao sam u cugu, jednu za drugom, pa sam napravio pauzu od mesec dana, pripremajući se da budem ponovo razočaran, i krenuo da čitam "Gozbu za vrane".

Našao sam se iznenađenim - nisam se razočarao.

Kako su poglavlja odmicala, sve više sam se unosio u roman, saživljavajući se sa likovima, navikavajući se da posmatram svet iz Serseine ili Džejmijeve vizure, zaljubljujući se u likove koje sam nekada - pre samo mesec dana - prezirao.

Nevoljno sam shvatio da je "Gozba za vrane" zapravo najbolje napisan deo u serijalu. Da odmah pojasnim to što hoću da kažem - nije najbolji; to mesto svakako pripada neverovatnoj "Oluji mačeva". Međutim, po umešnosti pisanja i karakterizacije, načinu na koji opisuje Džejmijev prelazak od antagoniste u antiheroja, po tome kako otvara Sersein unutrašnji život čitaocu Martin je prevazišao sebe. Ovu knjigu bi trebalo izučavati kao školski primer kako naterati čitaoca da se saoseća sa likom kojeg zapravo mrzi.

Naravno, ništa ne može da popravi činjenicu da u knjizi gotovo i da nema Džona, a Deneris, Tiriona i Brena nema uopšte, ali "Gozba za vrane" nam ipak otkriva veoma mnogo novih stvari u vezi sa Vesterosom, pa čak i drugim krajevima Martinovog sveta. Čitalac prvi put dobija konkretne informacije o Valiriji, a i završno poglavlje knjige otkriva veliku zaveru koja traje vekovima i koja će se vrlo verovatno pokazati izuzetno značajnom na kraju serijala. Dapače, "Gozbu za vrane" više nego vredi čitati makar samo zbog tog završnog poglavlja.

Neću posebno isticati konačno razotkrivanje Maloprstića (ili kako je već preveden) kao zločinačkog uma koji se krije iza čitavog raspada sistema i građanskog rata, ili uvođenje proročanstva koje je Sersei dobila o svojoj deci, a koje vrlo verovatno opet nagoveštava neke stvari u vezi sa završnicom serijala.

Ukratko, uživao sam čitajući po drugi put "Gozbu za vrane". Potpuno rasterećen i lišen impulsa "A šta će sad biti?", koji obično tera čitaoca da guta stranice, pročitao sam knjigu za nekih nedelju dana, upijajući svaki zarez - i neizmerno uživao u njoj.

"Gozba za vrane" ne stoji kao roman za sebe. Doživljavam je kao ogroman prolog za ostatak serijala, svojevrstan intermeco koji je tu da razjasni stvari i omogući čitaocu da predahne. Naravno, potpuno je drugi problem to što smo toliko čekali na "Ples sa zmajevima".

Međutim, ne sme se zaboraviti koliko je "Ples" obiman. Za sada ima oko 1600 stranica teksta. Ako se uhvati prosek, svakih 800 stranica "Pesme leda i vatre" čekali smo po dve do dve i po godine, tako da se pet godina čekanja na "Ples" sasvim uklapa.

Nemam sumnje da će čekanje vredeti.

Dvanaestog jula u rukama će mi konačno biti peti nastavak "Pesme leda i vatre". Ne znam da li ću ga pročitati za osam sati - ne verujem, omatorilo se - ali znam da ću ga sasvim sigurno pročitati za manje od nedelju dana.

Stay tuned.

Igra Prestola: Zlatna kruna

2011-05-23T12:52:00.008+02:00

by High Duke

Brojka od prethodne epizode je 2.58 miliona u Americi. U Americi je svima koji su pretplatnici HBO kanala omogućeno da online gledaju odmah i sedmu epizodu preko HBO Go servisa. Možda o popularnost najbolje govori činjenica da je HBO server imao muke da opsluži sve posetioce sinoć i, kako se po komentarima sa twittera može zaključiti, pao je. Kasting za drugu sezonu je takođe otpočeo i čeka se samo da vidimo ko će biti Stanis, Melisandra, Davos i nadajmo se Brinden Tuli.

U međuvremenu prodaja knjiga Martinu ide nikad bolje, Amazon prodaje Igru prestola kao lud, a porast je primetan i kod nas gde se na Laguninoj listi najtraženijih knjiga Igra prestola popela na treće mesto. Za to vreme Martin na svom neblogu priča o višegodišnjem ponekad mučnom putu do završetka Plesa sa zmajevima.

A sada da pređem na komentar šeste epizode. Ovo je ono što sam sve vreme čekao da vidim, što je više moguće veran prenos knjige na ekran, a ova epizoda to konačno donosi. Nema više vremena za duge ekspozicije i tupave dijaloge, samo još pola serije do kraja i gomile stvari da se strpaju u pet epizoda. Ovaj komentar će za razliku od ostalih biti kraći, budući da nikada nisam imao manje zamerki (Mada sam prilično siguran da bih imao fanovskih zamerki čak i da sam ja napravio seriju onako kako sam ja zamislio).

Epizoda je u priličnoj meri preslikana iz knjige, sa svega par dodatih scena koje ne guše kao ranije, iako i ovaj put preskačemo Džona i Zid, ali bar vidimo bitne stvari u Vaes Dotraku sa Deni. Epizodu je pisala Džejn Espenson, veteran brojnih fantastika (Star Trek, Battlestar Galactica, Caprica) sa malih ekrana i dugogodišnja saradnica Josa Vidona, tvorca Bafi i Enjdžela, na praktično bilo kojoj seriji koju je radio.

Ep. 6 Clip - Ned Wakes UpÂ©ShareURL=http://www.hbo.com/video/video.html/?autoplay=true&vid=1182179&filter=game-of-thrones&view=null

Još uvek ne mogu reći da mi je najjasnije kako su to zamislili da Eyrie (Gnezdo sokolovo) funkcioniše ako je zaista podignuto na onakve stubove kao što se moglo na sekund videti u prethodnoj epizodi. Onda Mesečeva kapija valjda gleda na stenu ispod zamka. U svakom slučaju, kružna priroda prestone dvorane mi ne odgovara, kao ni Mesečeva vrata u podu. Jasno je da su tako napravili usled nedostatka prostora. Nisam siguran da bi bilo šta osim holivudskog blokbastera moglo da priušti veće scenografije.
Bron je odličan, kao i ćelije Gnezda sokolovog, a Lisa uspeva da me ubedi iako je mršava umesto punačka. Glumci skoro svi odlični, osim Džofrija koji mi je još uvek neubedljiv, dok me potenciranje Renlijeve homoseksualne prirode još uvek iritira. U epizodi je primetno i odsustvo seksualnih scena (ima samo par sekundi kurve Roz, ubačeno valjda tek da bi bilo neke golotinje).

Najveće mane nalazim u nepoštovanju detalja daju čar priči iz knjige, a koje su u seriji izostavljene:
Na samom početku, kada se Ned budi uskraćeni smo za njegov san o odlasku do Lijene i bilo kakav nagoveštaj da se nešto komplikovano i sumnjivo dogodilo uopšte u prošlosti. Zatim fali trenutak kada kralj upita Neda šta je radio u bordelu i Ned odgovori da je otišao da vidi njegovo najnovije kopile. Ono što me i ovaj put strahovito boli je nedostatak vukova. U šumi sa Robom i Brenom nema nijednog vuka, pa samim tim i ne učestvuju u borbi. Da su nekako ubacili vukove, oprostio bih promenu scene i dodatu raspravu Roba i Teona, ali ovako nisam baš voljan :D
Takođe, kada Ned šalje Berika Dondariona da izvrši pravdu nad Planinom, nije mi jasno zašto nisu mogli da ubace još 20 sekundi više da vidimo i Lorasa Tirela koji traži za čast da to uradi, da vidimo i Torosa od Mira, kao i gnevan odlazak Ilina Pejna, kraljeve pravde čiji bi zapravo posao trebalo da bude ono što je Ned naložio Beriku da učini.

Ep.6 - Recap

Denine scene su po običaju drastično umanjenih razmera, skraćene, ali to se u seriji može razumeti i prenebegnuti. Izbačeno je i Denino kupanje nakon što pojede srce, i moram priznati da me čudi odluka da se ne iskoristi prilika za još golotinje, ali najviše nedostaje Drogovo pitanje oko imena njihovog sina i Denino objašnjenje i pomen Regara. Scena krunisanja Viserisa osim što je trebalo sve na gozbi da bude grandioznije, odlično odrađena i prenosi odlično trenutak kada gledalac na trenutak možda i sažaljeva Viserisa, pre nego što shvati kakvu će krunu dobiti.
Tirion je odličan i scene su smešne i zabavne, mada su nabrajanje greha i izraza za masturbaciju mogli biti malo kraći, a Mord je previše komičan, a nimalo zastrašujuć i nedovoljno nasilan.
Uvek sam se mislio da nije moguće načiniti iritantnijeg lika od Sanse, ali serija je to uspela i nastavlja da je prikazuje praktično samo kao razmaženog idiota, bez trunke olakšavajućih okolnosti i pravog uvida u njenu ličnost. Za to krivim nedostatak njene prave prijateljice Džejn Pul u seriji, a i nepostojeći odnos sa Psetom. Sansa je u seriji jednostavno nezanimljiv i potpuno glup lik bez posebnih interakcija sa bilo kim.

Ep. 6 Clip - Arya Talks With Syrio

Od dodatih scena imamo Teona sa Roz, najboljom kurvom u Zimovrelu koja je simpatičan detalj, mada ne baš potreban osim kao opravdanje da je malo kasnije ubace u Kraljevu luku iz nekog razloga i ubace bar malo golotinje u epizodu.
Kraljev lov je patetičan. Četiri pešaka koji šetaju kroz šumu i Renli kuka protiv nasilja. Ni traga od velike hajke u kojoj je učestvovao dobar deo dvora. Fejl od scene, sa jednim plusem u obliku Lansela koji naliva kralja vinom.
Scena sa Sirijom i Arjom je odlična, uklapa se sjajno, ali još bolja je scena sa Džorom Mormontom i Viserisom koja u potpunosti deluje kao da je mogla da bude u knjizi. U njoj prvi put ima indikacija da Džora posmatra Deneris kao nešto više od osobe kojoj je zaklet na vernost.
Dodata scena sa bezobraznom Sansom i septom Mordejn i kasnije romantičnim Džofrijem je potpuni promašaj po meni, iako verovatno treba da pripremi tle za kasnije Sansine postupke.

Sve u svemu, najbolja epizoda do sada, sa najviše direktno preuzetih scena iz serije i najmanje nepotrebno dodatih.
Na kraju, preview sedme epizode:

Ep.7 - Preview

Igra prestola: Vuk i lav

2011-05-16T06:11:00.006+02:00

by High Duke

Gledanost serije i dalje polako raste i u Americi a i u drugim zemljama u kojima se prikazuje. Posle ove epizode će sigurno i još više. Slobodno mogu da kažem da je ovo najbolja epizoda do sada, i da ovaj put nikako ne može da se kaže da je dosadna. Izmene su još uvek tu, neke scene dodate, mnogo preskočeno, ali opet ne bodu oči kao ranije. Peta epizoda ima krvi, borbe i seksa više nego sve dosadasnje zajedno (a svi znamo da je to nerazdvojni deo Martinovih knjiga, ali i imidža HBO-a), ali ovaj put su uspeli da ubace i seksa i krvi više nego što ih ima u knjigama.

Glumci su dostigli vrhunac, pa čak i Tirion zvuči prirodnije i verovatno mu je ovo do sada najbolji performans, ali njegovo vreme tek dolazi u sledećih par epizoda. Dinamika je postignuta tako što ova epizoda ne širi mnogo radnju. Uglavnom se prate samo likovi iz Kraljeve luke, i Kejtlin i Tirion na putu do Kejtlinine sestre i imamo dve kratke scene u Zimovrelu. Džon i Targerijeni su potpuno preskočeni, sa čime se slažem. Oko njih događaji trenutno nisu toliko napeti, a ono sto ima da se dogodi bi u televizijskoj seriji razvodnilo pažnju i akciju oko Starkovih. Kao peta epizoda, polovina serije, morala je da razdrma publiku i pokaže da ovo nije samo priča o spletkarenju, kao što bi neko neupućen do sada mogao da misli.

Hvale za Šona Bina opet ne mogu da pronađem. U svim aspektima je sjajan i više nego uverljiv. Scena sa kraljevim malim savetom je skoro pa preslikana iz knjige, jedina stvar koja boli je nedostatak ser Baristana Selmija. Nikako mi nije jasno zašto uloga za koju je uzet gluma konstantno biva redukovana. Prvo ne upoznajemo Baristana na putu do Kraljeve luke kada se Ilin Pejn i Renli pridruže kraljevom karavanu. Ne vidimo njegovo učešće kao trezvene osobe u raspravi nakon što Nimerija napadne Džofrija. U potpunosti je izbačen iz kraljevog malog saveta ostavljajući Edarda bez ikakvog časnog saveznika tamo. Kada kralj pokušava da obuče oklop, opet nije prisutan i reči koje odgovore kralja od namere da se bori su u seriji prenete na Neda. Zapravo nisam siguran ni da li se igde i pominje da je on Lord zapovednik kraljeve garde. Ovako deluje samo kao jedan glorifikovani stražar koji ima isti oklop kao Džejmi, što me tera da se zapitam da li će kasniji događaji imati takvu težinu kakvu bi trebalo da imaju. Jedino što znamo o njemu jeste da je sjajan mačevalac, i to saznajemo samo na početku ove epizode. Inače Džordž Martin je pre dva dana na svom neblogu objavio da će u Plesu sa zmajevima Baristan biti jedan od novih likova koji dobijaju svoje poglavlje.

Nastavljajući sa pokudama (kao i uvek) jednog fana idemo od krupnijih stvari ka manjim. Drastična promena karaktera Sersej mi je još uvek jedan od najvećih trnova u oku. Ovde nema ni trunke zavodljive, prevrtljive kraljice iz knjiga. Mnogi koji nisu čitali knjige se možda ne bi složili, ali to što vidimo je tek senka onoga kakva Sersej treba da bude. Jedna od dodatih scena je njen razgovor sa Robertom koji ima za cilj da doda još malo dubine likovima. Roberta po prvi put vidimo kao kralja, koji iako donosi nečasne odluke ipak brine za kraljevstvo i nije samo kurvar i pijanica kao što je do sada prikazano (iako se ne bi protivio tome da se pobije sa nekim). To je plus, dok sa druge strane imamo Sersej, kojoj je ovde izgleda isto stalo do dobrobiti kraljevstva, koja smatra svog brata nedovoljno sposobnim da bude kraljeva desnica, i sva je osećajna. Pride je Lina Hedi glumi previše smireno i brižno, tako da nema ni varnice one njene vatrenosti. I još jednom su izbačene njene mahinacije protiv Roberta, kao što je njena „zabrana“ kralju da učestvuje na turniru, to jest, najsigurniji način da ga natera da baš to uradi i dovede se u opasnost. Siguran sam da će oni koji nisu čitali knjigu da tu dodatu scenu između njih dvoje da hvale i da će im biti fantastična za karakterizacije, ali bojim se da ću ja biti uskogrudi fanatik i reći da mi je ostavila gorak ukus.

Od turnira nismo videli ništa više nego u prethodnoj epizodi. Veliko razočarenje, pošto vidimo samo jednu jedinu borbu između Lorasa Tirela i Planine. Iako mi je jasno da bi ih verovatno skupo koštalo, i da bi morali da prave mnogo više oklopa, veoma žalim zbog nedostatka svega toga, jer taj turnir u knjigama daje duh viteštva (ili odsustva istog) koji i pored toga što je zapravo prljav, prikazan kroz Sansinu tačku gledišta čitaocu daje osećaj arturijanske legende ili nečega izašlog iz pera ser Valtera Skota. Tu vidimo i Sansinu opčinjenost bajkama i želju da ima svog princa, čega ovde nema. Koliko je Sersej opravdana u seriji, toliko je Sansa ocrnjena i pretvorena u potpunu praznoglavu glupaču koja za sada nema nijedan jedini argument na svojoj strani. Čak je lišena i interakcije sa Psetom, sa kojim nakon komentara o Ilinu Pejnu nema više nikakvog kontakta (a nećemo pominjati što njen odabrani princ ni najmanje ne liči na lepotana iz pesme).
Na turniru ne učestvuju ni Pseto, ni Renli, ni Džejmi, tako da imamo utisak da je to gotovo nebitan sporedni događaj, a ne centralni dvorski (a bogme i pučanski) događaj godine koji su hiljade došle da gledaju. Barem Planina i Pseto izgledaju prilično impozantno sada kada se vide da stoje pored Lorasa, mada ne mogu da prežalim što nema više nijednog viteza, kao što je recimo Berik Dondarion.

Polako stižemo do Renlija i Lorasa za koje je blago rečeno da su eksplicitni u seriji. U knjigama je njihova homoseksualna veza nagoveštena, ali može i da promakne. Ovde su se tvorci serije postarali da to nikako ne može da nam pobegne. Toliko da su ih gotovo iskarikirali do nekakvih gej stereotipa (mada naglašavanje odlika skoro svih karaktera je nešto što postoji na nivou cele serije, samo je ovde još izraženije). Renli umesto da i sam bude vitez, možda ne najbolji, ali dobar primer muževnog viteza (paravana iza kojeg se uspešno krije u knjigama) ovde je praktično pacifista koji ne zna ni da koristi mač baš najbolje i plaši se/gadi se krvi. Scena između njih dvojice osim eksplicitnosti i tsunamija homoerotičnosti, služi i da pokaže da bi i Renli u budućnosti mogao imati pretendencija na presto. Scena se završava offscreen zvucima felacija kojim Loras zadovoljava svog ljubavnika. Ali iako taj čin nije tako grafički, imamo drugi koji jeste i penisa ne manjka u punom frontalu. Još jedna od dodatih scena je između Teona i sada već čuvene prostutitke Roz (neko bi mogao pomisliti da drugačije poze od onih od pozadi nisu poznate u svetu Igre prestola), i ta scena takođe ima za cilj da nam da možda uvida u Teonovu ličnost i buđenje Grejdžoja u njemu.

U Zimovrelu vidimo Brenov čas sa meštarom koji služi da čujemo za grbove i porodične slogane plemića po Vesterosu, kao i Brenovo preispitivanje majčine odluke.
I da ne bude da završavam prikaz uvek samo kritikom, dodata scena verbalnog duela Varisa i Maloprstića je pun pogodak i izgleda kao da je mogla da potekne iz knjige. Sad, ako bismo cepidlačili (više nego što to ja već činim) verovatno bismo našli i tu zamerki u dijalogu, ali ostavićemo ga sa visoko pozitivnom ocenom.

Od promenjenih scena imamo razumljivo skraćene borbe na putu do Dola i Tiriona koji koristi samo štit umesto sekire, što je verovatno učinjeno zato što bi Piter Dinklidž verovatno izgledao loše u pravoj borbi. Takođe je Kejtlin oduzeta borbenost, pošto se ponaša kao stereotipna dama u opasnosti, krije se ječeći od straha dok je muškarci brane, naspram odlučne Kejtlin iz knjige koja bodežom lično ubija jedno od klanovaca. Sama borba je prilično brutalna, naročito smrti za koje je odgovoran Bron (koji mi se sve više dopada). Orlovo gnezdo (Eyrie) je kao i Crvena tvrđava u Kraljevoj luci urađena možda malo previše fantastično, pošto počiva na nekakvim stenovitim stubovima i do njega se pruža kameniti most preko provalije. Malo previše teatralnosti i puštanja mašti na volju. I uskraćeni smo za bilo kakvo objašnjenje odbrana zamka tokom ovde nepostojeceg uspona gore, kao i jednog od meni voljenih likova koji će se verovatno pojaviti tek u drugoj sezoni serije: Brindena Tulija, Crne Ribe.

U sceni u kojoj Arja završava u podrumu Crvene tvrđave, lobanje zmajeva su bele umesto da budu crne, ali to se da progutati. Ono što je narušeno u seriji je to da se gledaocima odmah da vide ko su dva čoveka koje Arja čuje da pričaju o njenom ocu, dok u knjigama ostajemo u neizvesnosti u pogledu identiteta bar jednog od njih.

I stižemo do završne scene i duela Neda i Džejmija. Ovo me nije iznenadilo i u potpunosti sam očekivao ovako nešto, što zbog par detalja iz trejlera za seriju, što iz pretpostavke da za seriju neke stvari treba da budu teatralnije. Dok u knjizi u borbi sa Džejmijevim ljudima Ned padne sa konjem i polomi nogu, ovde konja uopste nema (mada to i nije gubitak, shvatam poteškoće rada sa životinjama). Razmena udaraca između Džejmija i Neda je kao što sam rekao očekivana, potrebno je da vidimo junaka u akciji da može i sam da zamahne mačem, i Džejmi je odgovarajuće nadmen, mada možda za nijansu hladnokrvniji nego što bi trebalo. Ono što mi ovde smeta je to što je pak sada Džejmi unižen u svojoj definišućoj veštini: on je verovatno najbolji mačevalac u celom kraljevstvu, ali ovde Ned uspeva da se bori sa njim na ravnoj nozi. Naravno, Ned je daleko od lošeg borca, ali ne pije vodu da Džejmi ne može da ga pobedi (a ne izgleda u seriji kao da se poigrava sa njim), kao i Džorijeva smrt, pribegavanje bodežu, što teško da bi Džejmi morao da uradi. Stičemo utisak da može da pobedi protivnika samo ako pribegne prljavim trikovima. Koplje kroz Nedovu butinu na kraju mi je adekvatna zamena za pad sa konjem i lomljenje noge u ovoj situaciji.

Bilo kako bilo, Igra se zahuhtava, i svi koji nisu čitali knjige će nesumnjivo biti oduševljeni, iako seriji nedostaje štošta iz knjige, kao nebrojeni polovični dijalozi sa sjajnim završecima. Pozdravljam vas do sledeće nedelje uz preview za šestu epizodu:

Ep. 6 - Preview

Igra prestola:Bogalji, kopilad i slomljene stvari

2011-05-10T00:33:00.005+02:00

by High Duke

Prve dve epizode Igre prestola su imale gotovo istu gledanost, dok treća epizoda beleži porast sa 2.2 miliona gledalaca u Americi, na 2.4. Nažalost, za četvrtu epizodu još nema podataka, tako da ćemo morati da sačekamo koji dan dok ne dobijemo brojku.

Četvrta epizoda malko ubrzava stvari i nije tako spora kao treća. Glumci su sve bolji, i scene prenesene direktno iz knjige su odlične. Džonova ličnost napokon počinje da liči više na onu iz knjige, a Deneris tj. Emilija Klark je sve bolja i jedna od najboljih glumaca, a ni Viseris nije daleko iza nje. U sceni u šatoru su oboje odradili fantastičan posao. Neda i Arju više ne vredi hvaliti i komentarisati, pošto mi ponestaje reči hvale za njihove izvedbe, kao i za Kejtlin na čiji sam se izgled već navikao, pa vidim samo dobre strane. Tirion još uvek nekako čudno govori, kao da deklamuje, i to se izgleda neće mnogo promeniti. To je moguće posledica toga što je Piter Dinglidž američki glumac kome možda baš ne ide od ruke da emulira britanski izgovor.
Konačno imamo i Brenov san sa trookom vranom, iako drastično redukovan. Ali videćemo kako će to kasnije da se razvija, možda će iz epizode u epizodu ubacivati nove delove. I konačno vidimo bar nešto od vukova, bar su prisutni. Leto leži sa Brenom, dok se duh roguši. Nažalost, vidi se da je pas nedovoljno dresiran i da ne može da bude u sceni sa glumcima nego da je samo dodat. Takođe, moram da se ispravim i da kažem da se Duh vidi i u drugoj epizodi na delić sekunde u ovom kadru:

Uvedeno je i par novih likova, kao što su Sem i Gregor Kligejn, Planina koja jaše i zanimljive intervjue sa njima možete pročitati na westeros.org, ali bih ja istakao kao zanimljiv intervju sa Konanom Stivensom, glumcem koji igra Gregora i koji je u priličnoj meri geek, a čak mu ni oklopi i mačevanje nisu strani, što iz pravog života, što iz igranja frpa. Nažalost Planina bi trebalo da bude visok 240 cm, što je prilično nemoguće pronaći, ali i Konan je sa svojih 214 i brdima mišića prilično impresivan. Za sada se tek na kratko pojavio, ali u sledećoj epizodi ćemo ga videti više.

A sada deo sa zamerkama. Dodate scene mi još uvek izuzetno bodu oči budući da uglavnom prate šablon: Osoba A dođe iz nekog banalnog razloga (ako je razlog uopšte dat) i popriča o nečemu sa osobom B. Shvatam da su ti dijalozi ubačeni da bi gledaocima koji nisu čitali knjige objasnili neke istorijske detalje, ali mislim da je to moglo da bude rešeno mnogo elegantnije, sažetije, smislenije i da zauzima daleko manje prostora. Ova epizoda vrvi od takvih scena koje zapravo jedu dobar komad vremena koje je moglo da bude upotrebljeno bolje da se produže sve one isečene i skraćene scene iz knjige.
Sem mi se u principu sviđa, ali su ga možda malo prebrzo učinili slobodnijim, dok je ser Alister Torn ublažen, tako da zapravo više deluje kao strogi ali dobronamerni veteran, a ne kao sujetna i pakosna spodoba. Saznali smo i koja je najbolja prostitutka u Zimovrelu, da se zove Ro(u)z i da je prigodno crvenokosa.
Ali verovatno najgore scene u epizodi su Sansa i septa Mordejn koje valjda u turističkoj šetnji došetaju do prestone dvorane i vode glup razgovor:

Dok je potpuni promašaj Viseris u kadi sa robinjom koja voli priče o zmajevima. Jedna od najdosadnijih scena seksa ikada, verovatno. Od dodatih scena su tu: razgovor Tiriona sa Teonom, kroz koju saznajemo zašto je Teon tu i koja je dobra prostitutka; razgovor Sema i Džona koji je zapravo najbolji od svih dodatih; Džori koji donosi pismo kralju zauzetom u haremu, dok Džejmi čuva stražu i odbija da primi poruku od Edarda (uošte mu i ne pada na pamet da proviri u svitak), i Ned i Sersej koja je izgleda smišljena samo da bi se obavila razmena:
Ned: Ja sam obučen da ubijam svoje neprijatelje.
Sersej: Kao i ja.

Jedno od razočaranja mi je bio i turnir. Ovde se vidi kako ni HBO produkcija ne može da napravi seriju koja bi ispratila veličinu scena iz knjige. Od početne priče kako su hiljade ljudi nagrnule u grad da gledaju borbe vidimo možda stotinak ljudi koji posmatraju. Tako da po oskudnosti ovo podseća na venčanje Deni i Drogoa. I na turniru je zbog nekakvog objašnjenja uništen jedan sjajan momenat, budući da Sansa saznaje za Psetove ožiljke od Malopristića, a ne od samog Pseta, što me malko zabrinjava za kasnije scene između njih dvoje.

Na kraju ostaje nada da će drugi deo u sledećoj epizodi popraviti utisak i da će se ispostaviti da producenti čuvaju pare za kasnije veće masovne scene u seriji.

Igra prestola: Lord Snežni - Game of Thrones: Lord Snow

2011-05-02T13:38:00.004+02:00

by High Duke

Kao što su svi već verovatno čuli, Martin je konačno i završio knjigu. Kao dokaz završenog rukopisa, njegova urednica je postavila sledeći video na kojem nasumično bira strane i čita sa njih po rečenicu-dve:

Što se epizode tiče, koliko mi je druga bila bolja od prve i uspela da prenese deo duha Vesterosa, ova treća mi je isto toliko neuspešna. Scenaristi su odlučili da ubace dijaloge koji imaju za cilj da nadomeste nedostatak unutrašnjih monologa i delova istorije koje saznajemo prateći primarno Neda, kao što je način smrti njegovog oca i ubistvo ludog kralja Erisa. Jasna je svrha tih dijaloga i moguće da su neophodni, ali u ovoj konretnoj epizodi drastično usporavaju radnju, tako da se stiče utisak da se ništa posebno ne dešava, a opet nedostaju stvari koje meni deluju bitnije. To je za sada najveća zamerka epizode, a na gomile sitnih promena, kao što je metod dolaska Kejtlin u Kraljevu luku, više nisam ni obraćao pažnju.
Takođe bode oči nedostatak vukova. Duha, konkretno u ovom slučaju, gde smo još jednom uskraćeni za to da vidimo koliko su Starkovi za njih vezani, pošto ih nema ni u jednoj sceni, čak ni da Leto leži na Brenovom krevetu. Prosto mi je nezamislivo da nisu mogli da uspešno dresiraju pse da barem prate glumce.

Još jedna stvar koja mi bode oči su dva stara meštara: Piseli (Pajsel) i Emon. Dok je velemeštar predstavljen samo kao senilni starac, Emon na zidu izleda kao slepa proročka figura, hladna i turobna. Donekle je krivac za to nedostatak scene sa Tirionom u trpezariji gde se vidi da su i lord zapovednik i meštar Emon ljudi koji mogu da uživajuu društvu isto kao i bilo ko drugi i da je Emon zapravo za svoje godine prilično čio starac. Takođe veoma nedostaje ogroman deo razgovora Tiriona i Džona u kojem se vidi da su njih dvojica postali praktično prijatelji, a ne samo ljudi koji sticajem okolnosti borave na istom mestu. A Džon je prikazan kao još mračniji i namršteniji nego što je to slučaj u knjigama, pošto se izgleda nikada ne raduje i ne šali, što se takođe vidi iz njegovog razgovora sa Tirionom i šaljivih poruka koje preko Tiriona šalje svojoj braći. I za jednog fana knjige, vidan je nedostatak i Donalda Nojea, kovača Noćne straže.
I još jednom smo uskraćeni za bitan momenat u knjigama, a to je Brenov san. Da je na kraju prethodne epizode izbačeno Brenovo buđenje, a ova započeta njegovim snom, da gledalac nije siguran da li dečak umire ili ne, bio bi to pun pogodak, umesto vezivanja njegovog buđenja sa trenutkom ubistva Ladi.

Da se okrenem sada pozitivnim stvarima. Glumci zvuče sve prirodnije i sve manje deklamuju, što je veliko olakšanje, pošto sam se plašio te veštačke teatralnosti do kraja serije.
Scena između Neda i Arje je sjajna, i mala Mejsi Vilijams me sve više oduševljava, a dijalog sa standardno fantastičnim Šonom Binom je prava poslastica, iako opet moram da primetim da bi bilo efektnije da je u tom dijalogu ispričala kako su jedva oterali Nimeriju da ne bi bila ubijena, nego ona mlaka scena iz druge epizode.
Stara Nen nije razočarala, iako mi je malo smetala previše napadna muzika tokom njene priče. Da je bila suptilnija ili da se u pozadini čuo recimo sam huk vetra kroz zidine, rekao bih da bi izazvala mnogo više jeze. Veoma mi se svideo i Baristan Selmi, isto onoliko koliko mi se nije svidelo to što svi članovi Bele garde imaju potpuno istu opremu, ali mi je nedostajalo da se bar u jednom oslovljavanju kaže gledaocima ko je zapravo on.
Pošto sam već navikao na gubitak Deninih introspekcija i razmišljanja, i scena sa Dotracima i Targarijanima su bile odlične.
I na samom kraju imamo lepo prenesen Arjin prvi čas mačevanja sa Siriom Forelom. Tu možda malo smeta to što zvuči malo previše kao Italijan/Španac, očekivao sam da čujem It'sa me, Mario. Mada opet, on i jeste donekle tako zasnovan, pa možda najviše liči na Iniga Montoju iz Princess Bride filma http://www.youtube.com/watch?v=i3W5GDkgf2w

Ono što me plaši je to što do sada nije u seriji bilo zanimljive akcije, i što do sada vidimo uglavnom neku ekpoziciju, koja je verovatno mogla i malo bolje da se izvede, i da će to odbiti gledaoce od serije, pošto će je oceniti kao dosadnu. Naravno, radnja se uglavnom dosledno prati, ali nedostaje određena doza napetosti koje je prisutna praktično u svakoj situaciji u knjizi, opipljiva tenzija koja narasta kako se Starkovi uvlače dublje u igru prestola. Ali u sledećoj epizodi bi konačno trebalo da počnu uzbudljivije stvari i jedan od najzanimljivijih događaja u prvoj knjizi gde upoznajemo nove igrače (ili pre pione i skakače): ser Lorasa Tirela, Planinu druge. Tako da, za one koji ne dođu večeras u sedam u Dom omladine na tribinu o Martinu, vidimo se sledeće nedelje na turniru.

Winter Hath Cometh, Little Bitches - ili zašto je "Igra prestola" važna za nas

2011-04-27T19:41:00.003+02:00

Nameravao sam da se suzdržim od pisanja o seriji "Igra prestola" sve dok ne odgledam i treću epizodu. Racionalan razlog za tako nešto nisam imao; ta namera za izvorište ima potpuno iracionalan strah da ću izbaksuzirati nešto ako ih pohvalim pre reda i vremena.

Tokom prethodne dve nedelje, u glavi su mi se komešale bezoblične misli - više utisci i magloviti obrisi ideja, nego konkretne rečenice i konstrukcije. Moram priznati da su se ti nedovršeni koncepti manje bavili serijom i njenom vernošću književnom predlošku, a daleko više širem značaju koji ta serija ima, ali i reakcijom glavnotokovske kritike, kako televizijske tako i književne.

Naime, u jednom od svojih prvih postova na ovom blogu pisao sam o svojim iskustvima sa čitanjem "Gospodara prstenova". Te devedesete godine, kada sam iz biblioteke izneo tri toma Nolitovog izdanja "Gospodara", bibliotekarka je zabrinuto pozvala moju majku da je upozori na knjigu koju sam odabrao da čitam, nastavnik matematike mi je smesta dao nižu ocenu, a u školskom dvorištu sam popio batine.

Milenijum se završio, snimljen je "Matriks", ali - daleko važnije - snimljen je i film "Gospodar prstenova". Romani o Hariju Poteru vratili su decu u biblioteke i knjižare, pa su i ekranizovani. Novi milenijum je postao milenijum fantastike, internet je postao dominantan način komunikacije i razmene ideja - i odjednom više nisam bio sam. Glavnotokovsko društvo je fantastiku prigrlilo, makar kao nužno zlo, a njeni poklonici više nisu smatrani sektašima i satanistima.

Da li je tako?

Prva epizoda "Igre prestola" dočekana je na krv i na nož od strane glavnotokovske kritike, pri čemu se Njujork Tajms izdvojio po zatucanoj i agresivnoj kritici, uspevši da u istoj kolumni Martina proglasi ženomrscem, žene koje gledaju seriju promiskuitetnima, a čitav ženski rod plitkoumnim. Pri čemu je pisac prikaza upravo žensko. Eminentni televizijski kritičari po drugim novinama i medijima takođe su veoma surovo ocenili "Igru prestola".

Nasuprot ovome, žanrovska kritika u vidu novih medija - blogova i foruma - "Igru prestola" dočekala je mahom hvalospevima. Čak i najogrezliji idolopoklonici književnog serijala u najvećem broju slučajeva prešli su preko nedoslednosti u odnosu na književni predložak i počeli da željno iščekuju nedelju uveče kao promrzli sunce.

Što se mene tiče, našao sam se u veoma sličnoj situaciji kao pre desetak godina, kada je "Gospodar prstenova" dolazio u bioskope. Neko je ekranizovao jednu od knjiga koje su mi promenile život. Neko je prikazao svoju viziju moje svetinje. Zbog takvih stvari počinju se ratovi... Kao i pre desetak godina, našao sam se u iskušenju da sasečem ekranizaciju "Igre prestola", oslanjajući se na svoje pornografsko pamćenje, koje mi omogućava da neke dijaloge znam napamet - ali onda sam upravo zahvaljujući tome primetio da u prvoj epizodi Kejtlin govori Nedov tekst, a on njen. Dakle, režiser je s promišljenom namerom uneo izmene u Martinov tekst. Naravno, ne sme se smetnuti s uma i činjenica da je Martin u izvesnoj meri zadržao kreativnu kontrolu nad serijom (zbog čega je dobio znatno manje novca na ime autorskih prava, mora se reći), tako da je u tom slučaju veoma teško biti veći katolik od pape i veći poklonik "Pesme leda i vatre" od čoveka koji je taj roman napisao i koji prolazi kroz agoniju svaki put kada ubije nekog od svojih likova, a opet to tako često čini.

Da, nervira me što valirijski čelik nije taman, a zmajska kost nije mrka; nervira me što Targarjeni nemaju ljubičaste oči, a Barateoni plave. Nervira me što Lanisteri nemaju kosu boje žeženog zlata i što je Džon kose kovrdžave i masne kao italijanski dizelaš - ali sve to praštam i na koncu smatram ne(toliko)bitnim.

"Igra prestola" je najznačajnija stvar koja se žanrovskoj kinematografiji dogodila od "Gospodara prstenova". Dapače, televizijska fantastika nikada nije imala ovakvu produkciju. Na stranu svi Star Trekovi, koji se odigravaju u jednoj sobi; na stranu Farscape sa maskama i lutkama ili Andromeda sa odličnom šminkom - nivo produkcije viđen u "Igri prestola" potpuno je bez presedana. Možemo se sporiti oko realizacije ideje, ali ne možemo se sporiti oko toga da je reč o produkciji vrednoj 50 miliona dolara, koja je postavila potpuno nove standarde kada je reč o televizijskoj ekranizaciji fantastike, a naročito epske fantastike. "Rim" je svakako skuplji i veličanstveniji, ali nemojmo smetnuti s uma da velike bitke u romanima nastupaju tek od "Sudara kraljeva". Dakle, opravdano je pretpostaviti da će druga sezona "Igre prestola" u velikoj meri nadmašiti prvu. Ovo je serija koja je već sa dve epizode donela nove vrednosti kada je reč o televizijskoj fantastici i kao što je "Gospodar prstenova" na velikom platnu doveo do mogućnosti snimanja "Avatara", tako će i "Igra prestola" otvoriti vrata za snimanje fantazijskih i naučno-fantastičnih serijala na čiju će se produkciju trošiti milioni i za koje će se angažovati oskarovci. Na stranu to da li je Nikolaj Koste-Valdou odgovarajući glumac za ulogu Džejmija Lanistera, ali reč je o školovanom šekspirovskom glumcu. U čitavoj seriji, na čelu sa veličanstvenim Šonom Binom, nema nikoga ko ne zaslužuje da se nađe na daskama najprestižnijih svetskih pozorišta. I naravno, većina glumaca su upravo pozorišni glumci. Ponegde to ume da odskoči, naročito kada je o Tirionu reč, ali možda se to ipak može pripisati tužnoj činjenici da smo svi navikli da gledamo američke glumačke poluproizvode, bar kada je o fantastici reč. "Igra prestola" i u tom pogledu pomera granice.

Na kraju, nivo pažnje koji je HBO posvetio promovisanju serije, silni bilbordi i plakati kojima je čak i Srbija oblepljena, ažurnost prikazivanja serije diljem planete, čime se pokazala svesnost da je reč o globalno bitnoj stvari, a ne o Američkom posedu koji se na kašičicu poklanja ostatku čovečanstva - čitava ta kampanja nekako je sve nas ujedinila u jedno pleme i dala nam puno pravo da budemo ponosni na ono što volimo. Ovo više nije petparačka književnost, ovo više nisu mačevi od aluminijuma i krzno od poliestera. Ovo je velika stvar i imamo puno pravo da svim glavnotokašima koji nas gledaju sa prezirom kažemo:

Winter Hath Cometh, Little Bitches. Welcome to the Ice Age.

Ples sa zmajevima konačno završen

2011-04-27T18:48:00.006+02:00

Martin je pre par sati objavio na blogu da je konačno završio knjigu:

http://grrm.livejournal.com/212603.html

King Kong, kako je nazivao majmuna koji ga je godinama jahao, je konačno mrtav. Tako da sada i pored zvaničnog datuma izlaska knjige, 12. jula, najavljenog i ranije, imamo i potvrdu da će taj datum verovatno biti ispoštovan.

Takođe vas pozivamo da nam se pridružite na tribini o Martinu i njegovom stvaralaštvu, pa i seriji koja će biti održana sedmog maja u Klubu ljubitelja fantastike „Lazar Komarcic“ i Domu omladine u 19 časova.

http://www.facebook.com/#!/event.php?eid=168712979848576

Igra prestola:Kraljevski drum - Game of Thrones: King's Road

2011-04-25T15:13:00.007+02:00

by High Duke

Na samom početku za one koje zanima stavljam link do odgovora novinarke Njujork Tajmsa pomenutu prošle nedelje, čija je kritika izvazvala lavinu reakcija, primarno od strane žena po internetu. Evo i njenog odgovora: http://artsbeat.blogs.nytimes.com/2011/04/19/pull-up-a-throne-and-lets-talk/

Neću mnogo komentarisati, pošto verujem da je situacija i više nego jasna, zato ću odmah da pređem na komentar druge epizode i novosti. Već nakon prve epizode emitovanja koja je privukla solinu gledanost, HBO je odlučio da obnovi seriju i da joj drugu sezonu. Ne zna se koliko će druga sezona biti epizoda, ali najverovatnije isto 10, a ne 12 ili 13 kao sto bi svi voleli.

Druga epizoda mi se više nego prva, budući da su mnoge scene preslikane iz knjige i bilo je zadovoljstvo gledati ih. Performans gumaca je bolji nego u prvoj epizodi i iako bih rekao da još uvek ima malo preterivanja, manje bode oči i svi deluju prirodnije. Očigledno je da se glumci navikavaju na uloge i postaju opušteniji. Šon Bin kao Ned i Mišel Ferli kao Ket, a posebno mala Mejsi Vilijams kao Arja su me oduševili. Iako bih još uvek rekao da je Kejtlin previše stara u seriji, vidim da ipak nisu bezveze odabrali glumicu.

Ova epizoda donosi dodatan uvid u karaktere likova i to efikasnije nego prva, pošto mislim da ovaj put nema pogrešnih utisaka izvučenih od nepotpuno ispraćenih dijaloga iz knjige. Tirion je odličan, od prve scene kada disciplinuje Džofrija i potom odlazi na doručak sa svojom „voljenom“ porodicom do razgovora sa Džonom. Vidi se da Tirion nije samo ciničan prema Džonu, već i da se zaista saoseća sa momkom, i moram reći da mi je veoma žao što nije bila i neka scena više sa njima dvojicom.
Ketlinina reakcija prema Džonu kada on uđe da se pozdravi sa Brenom je i više nego jasna i bez dodatnih reči prenosi njena osećanja i mišljenje o Džonu, toliko da zapravo i ne smeta previše rečenica u kojoj ona destiluje svoju mržnju i kaže mu da je on trebalo da bude na samrti, a ne Bren.
Takođe, ubačene su i dve nove scene: Džonov razgovor sa Džejmijem i Sersein sa Kejtlin.
Scena sa Džonom i Džejmijem je mogla da se vidi na internetu već nedelju dana pošto je puštena kao preview scena druge epizode:

Neki su govorili da nije u Džejmijevom karakteru da se ponaša tako oholo prema jednom kopiletu, ali mislim da u kontekstu serije, gde će to ovoj dvojici likova za sada biti jedina prilika za interakciju, likova koji su na određeni način jedan drugom slicni po suprotnostima, i imajući u vidu opštu naglašenost nekih osobina likova, ova scena ne smeta.
Druga scena je između Kejtlin i Sersej, gde Sersej, odgovorna za Brenov pad, dolazi da vidi hoće li dečak da umre i pri tom izuzetno ubedljivo ispreda Kejtlin priču o sopstvenom preminulom sinu, vešto koristeći istinu kao podlogu za svoje laži (bar ako su stvari iste kao i u knjizi). Scena je toliko uspešna da mislim da u mojim očima počinju da se opravdavaju obe glumice koje su mi se od početka činile kao pogrešno odabrane.Ritam cele epizode je odgovarajuć, sa događajima koji ne idu ni prebrzo ni presporo i otkrivaju još svašta o likovima koji su bili ranije u zapećku. Recimo Pseto i Džofri.

Mnogi će reći da sitničarim, ali to je nešto na šta sam navikao kada je Martin u pitanju, tako da ću imati i par primedbi, mada daleko sitnijih nego za prvu epizodu. Mislim da bi deo priče sa Deni mogao biti malo nejasan gledaocima, ali to vuče korene iz prve epizode i izmenjene scene prve bračne noći. Prva scena seksa između Kala Drogoa i nje u drugoj epizodi deluje kao još gore i grublje silovanje pošto mislim da nije dovoljno naglašeno koliko je Deni bila namučena tokom putovanja u sedlu na koje nije navikla i od kojeg je dobila žuljeve i rane. Zato postoji mogućnost da ljudima deluje neopravdana njena želja da zadovolji svog muža (mada bi moglo da se primeti da bi to bio njen način da stekne određenu kontrolu nad svojim brakom i seksualnim životom).

Druga stvar na koje imam zamerke je sam završetak epizode. Iako nesumnjivo efektan i upečatljiv za one koji nisu čitali knjigu, mislim da je tu moglo da se izvuče još više. Prvo je scena u kojoj Arja tera Nimeriju trebalo da ostane off screen, pošto mislim da deluje previše banalno da vuk koji već brani svoju gospodaricu odjuri sam nakon jednog bačenog kamena na njega i više se ne vrati, dok u knjizi Arja tvrdi da su sa velikom mukom uspeli da je oteraju, vičući na nju i gađajući je kamenjem (dakle, više od jednog jedinog kamena). Zanemariću beznačajnu promenu oko toga ko je pronašao Arju (u knjizi Ned pita ko ju je pronašao: „Naši ljudi ili lanisterski?“ i dobije odgovor da je u pitanju bio Džori), i preći dalje na Neda koji ide da ubije Ledi. Prvo nailazi na Pseto koje nosi telo ubijenog Mike preko konja, ali tu nedostaje Pseto koji se kezi dok govori Nedu kako je dečak bežao, ali ne dovoljno brzo, budući da je to jedna od scena koja ga čini jezivim i u očima Neda, a ne samo Arje i Sanse. Ovako Pseto prilično hladnokrvno i nezainteresovano. Takođe nedostaje i Nedova nedoumica da li je u pitanju Arjin vuk ili mesarev sin, mada to možda ne bi imalo takvu težinu pošto je redosled događaja okrenut, pa Ned sretne Sendora (Pseta) pre nego što dođe do Ledi, kao i zbog činjenice da gledaoci nemaju vremena da se vežu za vukove kao što je to slučaj sa čitaocima.
I na kraju, najveća zamerka: Ned kao argument za to što će sam ubiti Ledi kaže da je ona sa severa i da zaslužuje bolje od kasapina, a onda je sam prekolje nožem. U knjizi se vidi koliko je to za Neda svečan trenutak, i da on vuka poštuje kao što bi poštovao i čoveka sa severa: ne prekolje je, već je pogubi kao i dezertera u prvoj epizodi, mačem svojih predaka, Ledom.
Na kraju ću samo izraziti svoje gikovsko žaljenje što nismo videli dolazak Ilina Pejna (koji je već tu), ser Baristana Selmija i Renlija Barateona. Sa generalno pozitivnim utiskom vas pozdravljam do sledeće nedelje, uz trejler za treću epizodu:

Igra prestola: Zima dolazi - Game of Thrones: The Winter is Coming

2011-04-18T13:21:00.015+02:00

by
High Duke

Dugo čekanje je konačno završeno i prva epizoda HBO serije po Martinovoj Pesmi leda i vatre je stigla. Seriju je pratila pompa i velika medijska pažnja, a kritike američkih novinara koji su unapred videli prvih nekoliko epizoda serije, bile su izmešane i išle su od sjajnih do katastrofalnih, od kojih se neke graniče sa razumom i uvredljivošću kao što su recimo ove:

http://www.slate.com/id/2291119/

http://tv.nytimes.com/2011/04/15/arts/television/game-of-thrones-begins-sunday-on-hbo-review.html

Kritika u Njujork Tajmsu je napisna od strane izvesne Đinije Belefante, koja je verovatno najgora osoba kojoj su mogli da povere izveštavanje o jednoj fantazi seriji. Žena je svojim izjavama kao što su:

Keeping track of the principals alone feels as though it requires the focused memory of someone who can play bridge at a Warren Buffett level of adeptness. In a sense the series, which will span 10 episodes, ought to come with a warning like, “If you can’t count cards, please return to reruns of Sex and the City.

i

The true perversion, though, is the sense you get that all of this illicitness has been tossed in as a little something for the ladies, out of a justifiable fear, perhaps, that no woman alive would watch otherwise. While I do not doubt that there are women in the world who read books like Mr. Martin’s, I can honestly say that I have never met a single woman who has stood up in indignation at her book club and refused to read the latest from Lorrie Moore unless everyone agreed to “The Hobbit” first. “Game of Thrones” is boy fiction patronizingly turned out to reach the population’s other half.

Velika je stvar kad jedna ovakva kritika fantazi serije izađe u ozbiljnim novinama, a autorka osim što pokazuje otvoreni prezir prema nekim tamo fantastičnim glupostima i izmišljenim jezicima, vređa i žensku publiku, prvo tvrdeći da bi serija bila previše komplikovana za njih, nastavljajući onda sa nizom gluposti kao što su seksualna eksplicitnost samo da bi se privukla ženska publika koju ovakva jedna serija ne bi ni najmanje interesovala. Ovaj prikaz je izazvao buru reakcija na internetu, prvenstveno žena fantazi fanova i blogera, koje su se našle uvređene takvom degradacijom i generalizacijom. Evo jednog od kraćih odgovora, ali na blogu ima linkova do još mnogo drugih reakcija.

http://www.geekgirldiva.com/2011/04/to-ginia-bellafante-regarding-your.html

A tu je i reakcija samog Martina:

http://grrm.livejournal.com/210874.html

Elem, da se mi vratimo samoj seriji i utiscima. Od ove tačke nadalje mogući spojleri za one koji su zgrešili i još uvek nisu čitali knjige. I dok čitate, imajte na umu da je ovo prikaz jednog zakletog fana knjiga i da ću na mnogo mesta upoređivati sa knjigom, ali ne samo iz potrebe da stvari budu identične, već i zbog efektnosti scena u knjizi naspram onih u seriji.

Na prvi pogled serija lepo izgleda, mada ništa manje se nije ni očekivalo od HBO produkcije. Špica sa mehanizovanom mapom sveta i gradovima koje pokreću i podižu točkići je sjajna i odlično osmišljena u najboljoj HBO tradiciji.

Uvodna scena nam pokazuje impresivni Zid i trojicu rendžera Noćne straže. Scena susreta sa Tuđinima, iako je malo izmenjena uspeva da bude dramatična i uzbudljiva sve do samog kraja, kada se vide Tuđini koji podsećaju više na Predatora i ispuštaju zvuke nalik na atove Nazgula iz Gospodara Prstenova. Tu su i tela ubijenih ljudi poređana ritualno u nekakav simbol (verovatno ubačeno da bi se novim gledaocima pojačao osećaj jeze) i pomalo klišeizirana upotreba mrtve devojčice da bi taj osećaj užasa i jezivosti pojačala. Onda nailazimo na prvu izmenu u odnosu na knjigu, po meni potpuno bespotrebnu. Naime, promenjen je stražar koji preživi, jer preživi mladi Vil umesto veterana Gareda, što je opet nejasno zašto, budući da mu Tuđin baca Garedovu glavu pred noge, implicirajući da ga puštaju da pobegne, dok u knjigama Gared preživi zato što je ostao u pozadini sa konjima. Kasnije u sceni pogubljenja, smisao se donekle gubi, budući da je namera Martina bila da pobegne i dezertira jedan stari veteran sa Zida koji je već svašta preživeo i video, ali da je od tog poslednjeg susreta izgubio razum i pobegao na jug, nesposoban čak i da kaže šta se dogodilo, dok u seriji Vil ne samo da upozorava Neda na Tuđine, već šalje pozdrave porodici. Čak i da uzmemo to kao pokušaj davanja više ekspozicije Tuđinima, nekako izgleda pogrešno.
Dalje idemo u upoznavanje Starkovih, što je veoma lepo uređeno, ali opet pada u oči Ketlin za koju mislim da je pogrešno odabrana, prvenstveno zbog godina. Ketlin i Ned oboje izgledaju malo starije nego što zaista jesu, ali ne ovoliko starije. No, na sva lica koja nam se ne sviđaju smo imali vremena da se naviknemo tokom reklamne kampanje za seriju, tako da mi tokom samog gledanja i nije previše smetalo.
Scena pronalaska vukova je izmenjena za toliko što nigde nema snega koji bi Duha učinio teško vidljivim i dijalog između Teona i Džona je skraćen, tako da bespotrebno nema sjajne razmene:

„Albino“, reče Teon Grejdžoj sa uzdržanim osmehom. „On će prvi da crkne.“
Džon Snežni uputi štićeniku svog oca dugačak, leden pogled. „Mislim da neće, Grejdžoju“, reče. „On pripada meni.“

Po dolasku kralja u Zimovrel, padaju u oči ružni šlemovi Lanistera, dok moram priznati da je Psetov šlem baš kakav treba da bude, dok je samo Pseto pomalo neupečatljiv. On i nema neku veću ulogu na početku, ali treba da ima određeno prisustvo, koje ovde nedostaje, pa pseto kasnije u priči sa Tirionom izgleda gotovo simpatično.
U epizodi imamo dve gozbe, i obe su pomalo izmenjene, što je u određenim momentima i opravdano, jer recimo u Zimovrelu daje priliku da upoznamo malo likove, kao Džona i Tiriona, budući da Džon u seriji uopšte nije pozvan na gozbu. Ono sto pada u oči je to što Tirion previše deklamuje tekst, ne vidi se njegova ličnost i u razgovoru sa Džonom nedostaje nekakva toplina i empatija koju Tirion oseća prema njemu i vidiljiv je samo cinizam. A na samoj gozbi su smatrali da je neophodno da prikažu Robertov karakter tako da on neskriveno pred svima, pa i svojom ženom Sersej, u veoma veseloj i toploj atmosferi spopada služavku.

Moram priznati da se kao gledalac smatram uvređeno izborom glumca za Džofrija. Nedostatak Duge plave kose i kod njega i kod Džejmija koja je trejdmark Lanistera se nekako i da progutati, ali ne i antipatičnosti koju Džofri poseduje. Džofri ipak treba da bude lep, kako Sansa kaže, poput princa iz bajke, jer je ipak dete svojih roditelja, ali u seriji i prvi pogled na njega viče gledaocima: Sansa je slepa, zato što je on očigledno sadistički zli manijak.

Dok je gozba u Zimovrelu možda i malo previše slobodna i vesela, svadba Deni i Kala Drogoa je pomalo sterilna i ne vidimo ni naznake od ogromnog kalasara kojim zapoveda Drogo niti išta od haosa osim nešto ritualih plesova i jedne eviseracije. Ne označavam to kao loše, jednostavno, nema se osećaj opšte euforije jedne temperamentne mase, deluje kao da nam je više saopšteno kako to treba da izgleda, nego što je dočarano. Sa druge strane, Džora Mormont, Drogo i Viseris su sjajno odabrani, iako je i Viseris možda malo prenaglašen, a ni Deni nije loša, mada za nju imam veća očekivanja. Lišena svojih unutrašnjih monologa, ne ostavlja joj puno prostora za bilo šta drugo osim da izgleda zbunjeno i uplašeno i u većini scena bude obnažena. Zamerka na kraju venčanja je to sto konzumacija braka izgleda previše prisilno, što u knjizi ipak nije bio slučaj, i prekinuta je previše naglo, ostavljajući nas sa utiskom da Deni biva silovana. No ostaje da vidimo da li je to namerno tako učinjeno da vi se naglasila promena kada Deni zapravo počne da voli Drogoa.

Da ne bih dalje drvio o izmenama i i sitnicama koje bodu oči, a verujte da će ovaj perfekcionistički fan pronaći puno, zaustaviću se i reći nešto opštije o utiscima.
Očekivano, vizuelno za sada odlično izgleda, ali videćemo kako je reklamna kampanja urodila plodom i da li će prva epizoda privući i zadržati dovoljan broj gledalaca, budući da je za one koji nisu čitali knjige radnja možda pomalo spora. Ali pošto od sledeće nedelje počinje da se zahuhtava, nadam se da će proći uspešno i da će u kasnijim epizodama glumci da se više užive u likove, pošto neki od najupečatljivijih izgledaju pomalo mlako, kao da im fali životnosti, ali to je za očekivati na samom početku produkcije, naročito kada se uzme u obzir da su u pitanju kompleksni likovi i da ih fanovi previše dobro poznaju i samim tim imaju i velika očekivanja.

Jedna od najpozitivnijih stvari koje bih izdvojio su lokacije, koje su fantastičko odrađene (i u slučaju Crvene tvrđave u Kraljevoj luci možda i previše fantastično), kao i odgovarajuća muzika i gluma Šona Bina, koja mi se čini kao najprirodnija naspram recimo teatralnosti Roberta i Ketlin. Brojne zamerke na izbore glumaca kao što je Sersej neću pojedinačno navoditi, previše sam naviknut na ideju da će tako izgledati , pa mi i nisu toliko smetali prilikom gledanja Od bilo kakvih konačnih sudova ću da se uzdržim dok ne vidimo kako stvari stoje što serija dalje odmiče, budući da mi je utisak možda slabiji pošto zbog raznih promotivnih klipova i petneastominutnog privjua imam utisak da sam pola epizode već odgledao, ali za sada ocena 3 i utisak malo slabiji od Dedvuda i Rima, uz nadu da će sledeće nedelje da skoči do četvorke. Sledeće nedelje, komentar druge epizode.

PROLAZ - Džastin Kronin

2011-04-15T12:18:00.003+02:00

Roman o kojem se prošle godine najviše pričalo u fantastičarskim krugovima svakako je "Prolaz" Džastina Kronina. Balantajn Buks ga je samo na osnovu sinopsisa otkupio za tri miliona dolara, a prava na film otkupljena su pre nego što je delo bilo završeno. Naravno, te dve stvari bile su sasvim dovoljne da se pronese glas o novom kralju fantastike, nasledniku Stivena Kinga i tako dalje i tako bliže. U zemlji Srbiji, Laguna je bila veoma ažurna i angažovala Gorana Skrobonju da u ekspresnom roku prevede ovu grdosiju od knjige, tako da su i naši čitaoci imali priliku da uhvate korak sa svetom.

Jedno vreme "Prolaz" je bio na svetskim top listama, mada se kod nas baš i nije pokazao, a onda su svi - kao po dogovoru - prestali da pričaju o njemu. Naravno, godina je 2011. i nikoga među ljubiteljima fantastike ne zanima ništa sem "Plesa sa zmajevima", ali možda je po sredi još nešto. Hajde da vidimo...

Premda je bilo pokušaja da se "Prolaz" etiketira kao horor, što je književno-marketinška kategorija koja odavno ne postoji u savremenoj fantastici, izdavač se opredelio da "Prolaz" gura kao "distopiju". Naravno, reč je o relativno novoj kovanici, naslednici dvadesetovekovne "antiutopije" i u nekom narednom unosu pozabaviću se ne toliko suptilnim razlikama između ta dva pojma, ali za sada nam je samo bitno da znamo kako "Prolaz" nipošto nije horor, već distopija, bar što se tiče izdavača i autora rečenog romana.

Čitalac ovog teksta s pravom se može zapitati o čemu ja to pričam, kad valjda pisac zna šta je napisao i na kojoj je polici u svetskim bibliotekama fantastike njegovom romanu mesto. Ali bojim se da pisac to ne zna, niti ga je za to briga. Možda je to objašnjenje kako mu je pošlo za rukom da da napiše bestseler (ali i više nego dobar roman), ali svakako jeste objašnjenje za kategorizaciju ovog dela kao "distopije". Najverovatnije ga nije bilo briga pod kojom će etiketom izdavač prodavati njegov roman, samo da ga prodaje - a nije ga bilo briga zato što Džastin Kronin zapravo nije žanrovski pisac. Ne kune se u Džeka Vensa ili Frica Lajbera i verovatno sa velikim iznenađenjem gleda na reklamiranje "Igre prestola" po autobuskim stajalištima i prodavnicama ženskog veša, pitajući se ko li je taj Džordž Martin. Štaviše, pre "Prolaza" napisao je dva glavnotokovska romana, veoma dobro primljena kod kritike, mada ne pretarano zapažena kod publike. Što će reći, sa njima nije namlatio pare. Međutim, Kronin je školovan pisac - tako da je čovek lepo seo, sabrao dva i dva, uvideo da se vampiri odlično prodaju, ali da im se svi rugaju zbog "Sumraka", dok su sa druge strane zombiji uvek u modi, a snimljen je i film po Makartijevom "Putu", tako da je mešavina svih tih elemenata verovatno recept za uspeh, samo ako kuvar zna šta radi.

Da vam kažem, bio je u pravu.

Istini za volju, "Prolaz" počinje kao distopija. Prve stranice romana uvode čitaoca u Sjedinjene Američke Države, godine 2018. Amerika je do grla ukopana u konstantni rat protiv terorista stranih i domaćih, koji takođe konstantno sprovode terorističke napade (a šta bi teroristi drugo radili, je l' te?), građanska prava su suludo ograničena, a cena goriva je otišla u vražju mater. Za to vreme vojska sponzoriše istraživanja po Latinskoj Americi, koja dovode do projekta stvaranja supervojnika. Taj će se projekat, naravno, otrgnuti kontroli i - instant apokalipsa.

Uslovno rečeno, "Prolaz" ima tri celine. Prva celina je već pomenuta distopija i odigrava se pre nego što zombi-vampiri preplave Ameriku (a možda i čitav svet). Tih prvih tristotinak stranica čitaju se skoro kao da ih je napisao Stiven King. Jezik je savršen, a pisac vešto prepliće različita vremena dešavanja radnje, igra se sa epistolarnom formom u vidu imejlova i ne dozvoljava čitaocu da prestane da čita, sve vreme ubeđujući tog čitaoca da je Džastin Kronin zapravo najnoviji pseudonim Stivena Kinga. Akcije ima, ali više psihološke nego telesne i prva trećina romana kulminira na takav način da se komotno može izdvojiti i štampati zasebno, a da stilski i zanatski opet bude jedan od najboljih žanrovskih romana objavljenih prošle godine.

Drugi deo "Prolaza" odigrava se devedeset i kusur godina nakon prvog. U prvih nekoliko stranica stiče se utisak diskontinuiteta sa prvim delom romana. Ovde već nije reč o distopiji, već o pravom postapokaliptičnom scenariju. Stilizacija je sasvim drugačija, a pisac se poigrava i sa jezikom, tako da čitalac nema nikakvih problema da poveruje da je zaista prošao skoro čitav vek. Kronin posvećuje silnu pažnju i najsitnijim detaljima života naizgled poslednje ljudske kolonije u svetu kojim vladaju vampiri, što svakako doprinosi osećaju realizma i autentičnosti, ali u izvesnoj meri usporava roman i iskušava čitaoca. Nakon dvestotinak stranica dugog opisa socijalnog eksperimenta, čitalac koji nije izgubio strpljenje zalazi u treći roman sadržan u "Prolazu" - roman potrage, koji se opet vraća na teren Stivena Kinga i u nekim aspektima neodoljivo podseća na putovanja opisana u "Mračnoj kuli". U iskušenju sam da taj poslednji deo okarakterišem kao omaž postapokaliptičnim romanima osamdesetih godina.

Uprkos relativnoj tematskoj razuđenosti i ne baš glatkom prelazu između tematskih celina, "Prolaz" je zantaski izvanredan roman, van domašaja ogromne većine trenutno aktivnih žanrovskih pisaca. "Prolaz" možda ne odiše ljubavlju i poletom koji su mahom odlike početničkih romana pisaca fantastike, ali je školski primer odlično promišljenog i ukomponovanog dela. Naravno, "Prolaz" obiluje biblijskim aluzijama, što je proveren recept za prodaju u SAD, ali velika većina naših (pri čemu ne mislim samo na srpske, već i na evropske čitaoce u celini) neće primetiti taj aspekt romana. Dapače, to je jedan od dva velika problema koja "Prolazu" smetaju da postane žanrovski klasik. (Dobro, tri - ali taj treći se zove "Ja sam legenda" i imaće ga svaki roman koji se bude bavio tom temom.) Kronin pokušava da se pozabavi tim velikim pitanjem Boga, prvobitnog greha i prirodno grešnog čoveka, sa naznakom da će se u potonjim romanima baviti iskupljenjem i oprostom grehova. To preispitivanje i prebiranje po duši je med i mleko za američke čitaoce i lukav način da se premosti jaz između čisto žanrovske i glavnotokovske publike, ali u slučaju neprosečnog Vlaha i njegovog sve samo ne standardnog poimanja religije, duhovnosti i odnosa prema Bogu kakav može da nastane samo na Balkanu i na Tahitiju, rečeno preispitivanje izaziva pozamašnu mericu sprdnje i dosade. Drugi problem je gotovo nemoguće da se "Prolaz" čita kao samostalan roman. Oćigledno je da je planiran kao početak trilogije, tako da se čak ne može reći ni da ima kraj. To je više pauza pred drugi čin. Bio sam u iskušenju da napišem neko seksualno poređenje, ali zadovoljiću se kulinarskim - prolaz je kao slatkiš bez trešnje na vrhu. Nedostaje mu onaj poslednji sladoslasni zalogaj koji se pamti bolje i duže o celog jelovnika koji mu je predhodio.

Da se vratim na početak ovog unosa: "Prolaz" je izvanredan roman, koji se pojavio u najboljem mogućem trenutku i iskoristio taj trenutak na najbolji mogući način. Ali upravo je roman trenutka. Spajajuči glavni tok sa fantastikom, Kronin je osigurao prođu kod izdavača, veću potencijalnu publiku i garantovani uspeh u Holivudu, koji više voli komunikativnije predloške za svoje filmove, pošto tradicionalno ima manje uspeha sa hermetičkim književnim svetovima, poput Herbertove "Dine" - ali je zbog tog oslanjanja na trenutak propustio da se približi fanovima koji jedu i piju fantastiku. Ma koliko dva preostala romana budu dobro napisana i uspešna, "Prolaz" neće postati nova "Mračna kula", and Winter is Coming...

Bodež snova - početak radova

2011-04-01T16:08:00.002+02:00

Dragi čitaoci,

Mesec dana prođe od poslednjeg unosa na blogu, ali moram vam reći da vreme nije bilo protraćeno. Dapače, od oktobra prošle godine Bukspejs mi nije bio prioritet - ali zato sam završio prevod pozamašnog "Zdenca uspenja" - drugog romana u serijalu "Red magle" Brandona Sandersona - i ponekog stripa pride.

"Zdenac uspenja" u ponedeljak ide u redakciju, a počinjem sa radom na jedanaestom tomu "Točka vremena". Roman će kod nas biti preveden kao "Bodež snova" - doduše, to je radni naziv i promene su još moguće.

Takođe, od ponedeljka krećem sa postavljanjem tekstova na kojima sam tokom proteklih meseci radio: Prikaz prva tri romana u serijalu o Bartimeju (prikazi prva dva već su na blogu, ali naša izdanja ovih romana osvežena su novim ilustracijama, pa je red podsetiti se na sva tri koja su kod nas objavljena, a uskoro će valjda i četvrti); poslednji deo moje liste najboljih pročitanih romana iz prethodne godine; teorijski tekstovi o trenutno popularnim podžanrovima - stimpanku, alternativnoj istoriji, ali i zašto su zombiji obavezan sastojak svake fantazijske čorbe. Da ne dužim, biće toga još.

A kao poslastica, evo naslovnice "Zdenca uspenja".

A Dance with Dragons!!

2011-03-04T04:33:00.001+01:00

Nakon silnih odlaganja, natezanja i nerviranja fanova, Džordž R. R. Martin je konačno objavio datum izlaska naredne knjige u serijalu "Pesma leda i vatre" (A Song of Ice and Fire). Knjiga će se pojaviti u prodaji 12. jula ove godine. Datum je definitivan, potvrđen od strane samog pisca. Čekanje je napokon gotovo. Evo i naslovne strane:

A evo i dodatne poslastice - pre nekoliko sati se pojavio i novi trailer za seriju Game of thrones. Zaista sa nestrpljenjem očekujem da počne emitovanje serije. Uživajte:

Ova godina će zaista biti posebna za sve fanove serijala - u aprilu počinje emitovanje serije, a na leto stiže i najnovija knjiga. Teško da može bolje od ovoga.

Jasper Kent - Twelve

2011-03-03T00:08:00.001+01:00

Prvo što sam pomislio kada sam završio sa čitanjem ovog romana bilo je: Kuku majko. Vampiri mi nikada nisu bili posebno zanimljivi, a u proteklih nekoliko godina objavljeno je više (desetina) naslova koji su doprineli da potpuno izgubim interesovanje za bilo šta što ima veze sa vampirima. Ali posle intervencije Jasper Kent-a, sa velikom sigurnošću mogu da kažem da vampirima nema spasa.

Pre nego što objasnim šta ne valja sa ovom knjigom, voleo bih da se osvrnem na aktuelnu društvenu pojavu - vampiromaniju. Odjednom, svi se lože na vampire. Imamo pravu malu lavinu filmova o vampirima, čak i nekoliko TV serija o vampirima. Izdavači samo štancuju naslove u kojima su ova stvorenja glavni protagonisti. Još bolje ako su u pitanju knjige o ljubavi između vampira i neke nesretne, otuđene i neshvaćene devojke - to će verovatno postati megahit. Ali ne smemo preskočiti i bisere poput autorke Keri Arthur i njenog serijala Guardian, koji govori o Riley Johnson, vampirici - vukodlaku koja je član posebne policijske organizacije iz Montreala. Tek u ovakvim, ekstremnim situacijama se zapravo vidi da je đavo odneo šalu - romani poput ovog poslednjeg spadaju u onu kategoriju knjiga koje ne morate čitati da bi znali da su loše.Veoma loše. Iz nekog razloga, žene širom sveta su se popalile na pisanje vampirskih ljubavnih priča, vampirskih detektivskih romana, priča o životu urbanih vampira/veštica ili svega toga istog, samo sa vukodlacima u glavnoj ulozi. Dalje, u ovakvim naslovima, vampiri i vukodlaci se prikazuju na način od kojeg mi se diže kosa na glavi - u redu je praviti mračnu romansu, ali erotizovati vampire (a i vukodlake) do besmisla i skoro ih poistovećivati sa modelima sa naslovnih strana je pokazatelj totalnog odsustva dobrog ukusa. Tipovi koji se noću smucaju po grobljima, pun mesec, žeđ za krvlju i ujed za vrat - ovo su stvari za kojima sada uzdišu stotine hiljada tinejdžerki, sa suzama u očima. Devojke bi da završe u zagrljaju misterioznog muškarca - ali ni manje, ni više, nego baš vampira. Koji svetli. Kao dijamant. I onako, zgodan je. I vegetarijanac.

Ovo jeste karikatura, ali je najtužnije od svega što u njoj zapravo ima istine. Vampiri i vukodlaci, zahvaljujući trendovima, su izgubili i poslednju trunku natprirodnog. Izgubili su svoju suštinu. Vampiri i vukodlaci uvek su imali oko sebe svojevrsnu auru mističnog, uspešno građenu kroz narodna predanja. Bili su deo folklora, nešto što niste potpuno razmeli, nešto što vreba u senkama i širi skoro opipljivu jezu. Nažalost, toga više nema - oni su sada postali tek neki tamo kul likovi, na koje se ljudi lože do imbecilnosti.

Dolazi Jasper Kent.

Twelve je prvi roman ovog pisca. Na prvi pogled, zaplet romana je delovao kao pun pogodak: 1812. godine, kada Napoleonove trupe nezadrživo napreduju ka Rusiji, grupa Ruskih oficira dolazi na ideju da unajmi dvanaest plaćenika o kojima kruže neverovatne glasine. Priča se da ti plaćenici u borbi čine stvari kakve obični ljudi ne mogu. Naravno, pogodite šta su dotični plaćenici.

Postavka i zaplet su obećavali mnogo. I zaista, tokom prvih 60ak strana ovog romana, imate utisak da sve funkcioniše vrlo dobro. A onda počinje sunovrat epskih razmera. Prvi u nizu problema od kojih pati ovaj roman je glavni junak, Aleksej Danilov, koji je iritantan preko svake mere. Kent je imao priliku da napravi sjajan lik, a umesto toga, dobili smo krajnje neiteresantnog, bezličnog heroja, prema kojem čitalac ne osća apsolutno ništa. Da stvari budu gore, taj heroj se u više navrata ponaša potpuno besmisleno - ne postoje razlozi za neke njegove postupke, a ako postoje, oni su u suprotnosti sa zdravim razumom. Posebno je neshvatljiv motiv glavnog junaka da se okrene protiv grupe plaćenika, na čemu se, inače, bazira zaplet čitavog romana. Aleksej nema ni jedan jedini razlog da se okrene protiv vampira koji prilično efikasno obavljaju svoj posao. On jednostavno odluči da oni moraju da umru, jer su oni natprirodna stvorenja koja piju krv, a on dobar i bogobojažljiv čovek. Odluku donosi tek tako: naprasno, bez ikakve najave. Ne postoji ništa u romanu što nagoveštava da bi Aleksej mogao da učini išta slično. Usput se seti priča koje mu je pričala njegova baba i postane još čvršće uveren da ovih 12 nesrećnika mora da bue večno upokojeno. Ne, ne pomaže to što oni desetkuju Francuze - njemu je baba pričala šta je to vampir i to je jedino važno (opet karikiram, ali ne mogu da se otmem ovom utisku).

Ovo nije jedina stvar koja je problematična u vezi sa glavnim junakom. Veza koju održava sa ljubavnicom je krajnje neuverljiva, posebno dijalozi koje vode. Alekseja pisac predstavlja kao nekog ko bi trebao da bude strastven - ali on sve vreme izgleda hladan kao kamen. Bez obzira na situaciju u kojoj se nalazi, Aleksej ne pokazuje strah, ljubav, radost - ništa. Istovremeno, sve mu polazi od ruke, svaka njegova akcija je bez greške, a vampire ubija skoro se i ne oznojivši. Tokom čitavog romana, Aleksej nije čovek - on je superheroj bez emocija. Blejd je, u odnosu na njega, lik iz Ane Karenjine.

Tu dolazimo do sledeće velike mane ovog romana - vampiri. Ovo NIJE roman o vampirima, iako se tako predstavlja. Vampiri su prisutni, to svakako - ali oni su ovde tek da budu pozadinski dekor. I da umru nasilnom smrću. Nema misterije, nema jeze, nema atmosfere. Sve je bledo, ravno i neuverljivo - kao i čitav roman, uostalom. Zaplet se vuče, scene se nižu jedna za drugom, ali se sve odvija bolno sporo. Za dobar deo scena nema pravog razloga, jednostavno su - tu; ovo roman čini zantno dužim nego što bi trebalo i napornim za čitanje - ritam na trenutke potpuno nestaje i nastupa opšte mrtvilo. Jasper Kent se zaista trudi da dočara okruženje - pisac jeste obavio svoj domaći vrlo dobro, ali je atmosfera, u najvećem broju slučajeva, izostala. Razrešenje je posebno bolna tačka - kada je konačno došlo do njega, zurio sam sa nevericom u knjigu nekoliko minuta. Ne verujem da će ijedan ozbiljan čitalac progutati onakav završetak. Dugo sam razmišljao o tome da li da otkrijem šta se dešava na kraju, ali sam ipak odustao od toga - ostaću dosledan sebi i neću iznositi detalje zapleta u prikazu, ma kakva knjiga bila. Ali ovde sam zaista bio na pragu da to učinim - toliko je bilo moje razočarenje. A najčudnije od svega je što Jasper Kent ima talenta - postoje mesta u romanu koja su zaista dobra. Sam početak, san glavnog junaka, kao i neke kasnije scene - su mesta gde Kent (na trenutak) zablista. Sporedni likovi su mnogo upečatljiviji nego sam Aleksej - iako se čitv roman odvija iz njegove perspektive, uz dosta introspekcije. Za razliku od njega, oni bar deluju kao ljudi od krvi i mesa - i samim tim, još više ističu njegovu neprirodnost. Kad smo već kod sporednih likova, rekao bih da se Kent trudio da ih učini autentičnim - ali nije uspeo. Oni možda jesu Rusi na papiru, ali o autentičnosti nema govora. Nema razlike između njih i odreda marinaca. Citiraću komentar na koji sam naišao na jednom blogu: Ostavite Rusiju ruskim piscima.

Twelve je loš roman o vampirima, loš istorijski horor i uopšte, loša knjiga. Kent planira nastavke - tačnije, ovo je prva od čak PET planiranih knjiga, u serijalu koji će se zvati Danilov Quintet. Drugi nastavak, Thirteen years later je izašao tokom prošle godine, ako ikoga zanima. Ja sam definitivno digao ruke od ovog autora i njegovih knjiga. Previše nedostataka se našlo na jednom mestu - problematičan zaplet, mnogo praznog hoda, loša atmosfera i glavni junak kojem nedostaju sreda i krajevi. Rekao bih da je ovo za Kent-a ipak bio preveliki zalogaj.

Ostaje nam da sedimo i da se nadamo da će neko konačno vampire učiniti - vampirima. Ali, ako se ovaj trend nastavi - sa vampirima je gotovo.

MISLITE RUŽIČASTO, RADITE GUZIČASTO

2011-02-15T23:17:00.005+01:00

“Pevačica Milena Ćeranić još uvek je u šoku zbog onoga što se desilo njenom najboljem drugu na Dvoru, i ne štedi uvrede na račun Miloša Bojanića i Maje Nikolić.” (Blic Online)

Kad vidim ovakvu vest, ja prosto od sreće hoću da razbijem ekran. Mnogo volim sve vesti ovog tipa. A najviše volim to što je u ovoj zemlji pristojno to da novinari budu jednako nepismeni kao i mnogi njihovi čitaoci (pogledajte komentare na online portalima dnevnih novina i sve će vam biti jasno). Neću upasti u zamku i svaliti krivicu na jednu instituciju, ali usudicu se da postavim pitanje dvama takvima: MINISTARSTVU NEKULTURE i MINISTARSTVU ZATUPLJIVANJA.
Tačno, pogodili ste o kojim vilenjacima se radi. Omniprezentni, da iskoristim tu divnu srpsku reč, na svim gala večerama, poselima i seoskim svetkovinama povodom dana ovoga ili onoga, ali ih ni od korova nema kada je potrebno raditi ono što u imenima tih institucija stoji: baviti se kulturom i prosvetom.

Hajde sad da malo razbijemo mitove. Šta je koji moj SRPSKA KULTURA? Zna li neko od vas? Ja evo godinama pokušavam da utvrdim i svaki put mi neko baca u lice zlatne viljuške kojima su Car Lazar i Carica Milica bockali pečenog vola. Da, tačno, nisu bili jedina vlastela sa kašikama i viljuškama u ta doba. A raja je govna uvek kusala na kante i prstima. Dakle, braćo, manite se toga.
Onda mi bace u facu ćirilicu. Nju izmisliše učenici Ćirila i Metodija, Kliment i Naum, dva monaha sa teritorije Ohrida. Čak i da su bili slovenskog porekla, pazi sad bomba, bili su Makedonci. A kako Makedonca, za razliku od Hrvata i Bošnjaka ne razumete lako kad govori na svom jeziku, ispade da su oni od malo drugačijeg plemena. Pa ko voli nek’ izvoli.

I sve nešto slično tome možemo da nađemo na hiljadu tema, od narodne nošnje do nacionalne kuhinje (nemojte me hvatati za sarmu, kao boga vas molim, neću da se svađam sa vama). Ako prihvatite istinu, ovo je prostor na kome nikad nije bilo mira dovoljno dugo da bi održali jasni i homogeni kulturni obrasci. Balkan je kuća na drumu, a kuće na drumu su obično bordeli. Pravio nas je ko je stigao i kako je stigao, drugim rečima. I zato je naša kultura, koliko god to smetalo SRBINIMA i ostalim dementnim jedinkama, sve ono što stvorimo sa svojih deset prstiju. I odlulka je samo naša da li ćemo stvarati sranja ili dobre stvari.

U Srbiji , kao i svugde na svetu, ima mnogo kreativnih ljudi koji svakog dana u svojim zapećcima stvaraju tu srpsku kulturu koju vazda povlače kojekakvi zalizani po trgovima pred izbore. Normalno da nemaju nikakvu podršku Ministarstva nekulture, jer njihovu podršku može da dobije samo onaj koji lepo odveže pertle i krene da planinari po debelom crevu nekog partijskog aparatčika. A pertle odveže da ga lakše izvuku sledeći pretendenti na budžetska sredstva. Neki su večno u guzici vlastima, kao Emir Kusturica (evo može i mene da tuži), a neki samo po potrebi (reditelji , muzičari, slikari, levi, desni, pravi i krivi). Neki(recimo drugovi Tijanić i Mitrović – ne radim na vašim medijskim prćijama, evo vam ga na što ćete mi dati otkaz) su bili u toliko guzica da su zaradili respekt državnog aparata. Toliko smrde na govna da ih se može na pet kilometara prepoznati, pa im se daju funkcije i sredstva i pre nego što zamole da izvrše eskploraciju nečijeg digestivnog trakta. Niko ne želi u svom organizmu nešto što se vuklo u toliko bulja, pa čak ni partijaši kojima je taj čin jedini vid seksualnog odnosa sa doživljavanjem orgazma u celom njihovom bednom životiću.

Da li bi trebalo da pominjem poreske stope na knjige, divljaštvo u izdavaštvu, školama stranih jezika i još gomilu sranja koja ovu bagru od naroda udaraju posred čelepenke dok ona gleda DVOR, FARMU, VELIKOG BRATA i jebeno dosadnog Jugoslava Pantelića na Studiu B (on možda može da uređuje onu emisiju,i to bi onda bilo sasvim u redu;ali to što je vodi je zločin protiv čovečnosti)?

Gde je NAUČNO-OBRAZOVNI PROGRAM na kome je Joca Rica ostavio svoj život? Gde su NEVEN, METLA BEZ DRŠKE, BABINO UNUČE? Da li je trebalo zilion godina da Bajford dobije nacionalnu penziju? 'Alo, stoko, taj Englez, neprijatelj naš narodni i prirodni, preveo je dela mnogih srpskih pisaca, kao i narodne bajke i priče na engleski jezik i odneo vašu kulturu i ono najlepše što je moglo da se rodi u u ovom narodu u taj neprijateljski svet. A šta ste vi odneli? Razbijanje Beograda milion puta zbog kojekakvih magaraca! Bože, daj mi još milijardu neprijatelja Srbije kakav je Timoti Džon Bajford!

O školstvu ne smem da govorim. Već sam se dovoljno ispsovala na temu kulture. Ne želim da zapišem ono što imam da kažem na temu prosvete. Ako to pustim u sajber svet, ostaće negde zauvek. I svedočiće više o meni, nego o temi. Samo ću reći da sam bila u tom zlom i perverznom svetu, tamo zaradila pošteno i mukotrpno svoju međunarodno priznatu licencu za predavanje engleskog jezika (Pogodite gde taj certifikat ne znači ama baš ništa?) i nigde profesori ne zarađuju dovoljno. Ali čik da deca trpe! I probaj da se iskališ na učeniku, pa ćeš videti kako se ostaje bez i ono malo plate što si imao. I probaj da budeš govedo cinično i besno i mrzovoljno kao što je većina naših profesora. Možda ćeš neko vreme moći da se provlačiš sa time, ali da nećeš biti upozoravan od kolega i učenika da to i nije u redu, umesto zdušno ohrabrivan, to neće moći.

I još samo nešto, drage prosvetne svinje. Imate fonetsko pismo. To znači da ova zemljica i njen jezičić imaju ono čemu je težila jedna Nemačka kad je onaj mučenik od Adelunga napisao PIŠI KAO ŠTO GOVORIŠ. Sava Mrkalj, koji je od gladi umro i ćopavi Vuk su za vas postigli ono što je evropskim jezicima i danas van domašaja. Srbin može da nauči da piše i čita za jedno prepodne, a Čeh, Švabo, Englez i onaj ostali mora najmanje 10 godina da se aka ne bi li se malo opismenio. I ZAŠTO KOG MOG ONDA IMA 37% NEPISMENIH U SRBIJI????? Nemojte mrtvom Vuku stalno prebijati onu jednu zdravu nogu. I SRAM NEKA VAS BUDE zbog takvih statistika. Dok god u Srbiji ima jedan nepismen stariji od 7 godina, radili bi meni i ministarstvo i prosvetari za džabe! I pod pretnjom smrtnom kaznom!

Mada, čemu sve ovo? Zašto ja to pričam...I ovako orem more. Jer će uvek biti neki novi Dvor ili neki Nata i Dača da se takvom paradom pijanstva i kiča zamaskira to koliko smo zapravo posrnuli. U to ime, srećan vam Dan republike uz pesmu Ramba Amadeusa Katodna i kanalizaciona, dvije bratske cijevi!

Towers of Midnight - ilustrativni intermeco

2011-01-22T22:33:00.002+01:00

Naslovnica za elektronsko izdanje Towers of Midnight, trinaeste knjige "Točka vremena".