Претражи овај блог

уторак, 30. јул 2013.

THE WOLVERINE (2013)

Na nedavno završenom Komik Konu u San Dijegu, Džos Vidon je - između ostalog, što bi rekli u "Dnevniku" - izjavio da (parafraziram) Holivudu preti opasnost od zamora franšiza. Odnosno, da će publici jednog dana dosaditi rebutovanje rebutovanog, te da će se uželeti novih ideja, pa bi zato Holivud mogao da uloži malo para u razvijanje novih franšiza.



Videli smo kako je prošao Pacific Rim. Toliko o novim franšizama. 

Tekst sam počeo prepričavanjem Vidonovog komentara zato što se u izvesnoj meri rečeni komentar odnosi i na "Vulverina". Dok će mnogi "Vulverina" smatrati nastavkom X-Men Origins: Wolverine (2009), ja sam pre sklon da ga vidim dvojako i to kao a) distanciranje od pomenutog filma i b) odskočnu dasku za Foxov pokušaj da sa franšizom X-Meni napravi isto čudo koje je Marvel stjudios napravio sa Avendžersima i pratećom ekipom.

U tom smislu, "Vulverin" je most-film, koji bi trebalo da spoji prvu trilogiju o X-Menima sa X-Men: First Class, ali i da izbriše relativno loš ukus koji je prethodni film o najpoznatijem Kanađaninu na svetu ostavio kod kritike, ako već ne i kod publike.

Ali, ne lezi Haže.

Iako je Vulverin mnogo zanimljiviji i višestraniji (i nastraniji) lik od Kapetana Amerike, scenaristi kao da su se potrudili da ga učine što je moguće više dvodimenzionalnijim. Nakon relativno zanimljivog početka, gde postoji nada da će Vulverin biti prikazan kao prvi na svetu eko-ratnik sa "harlijem" i tompusom, sledi relativno mlak triler sa imbecilnim nindžama i kilavim antagonistom.

Scenarista i režiser ovog filma nisu naučili da je junaku potreban jednako epski negativac kako bi on mogao da zablista. Film "Kapetan Amerika" može da se pohvali harizmatičnim Hjugom Vivingom, koji je singlhendedli (što bi se reklo u mom selu) uspeo da jednim potezom bude veličanstven antagonista čestitom Kapetanu, ali i da pokaže kako nacisti baš i nisu bili tako veliko zlo kako bi se dalo misliti na osnovu istorijskih udžbenika, te da nisu baš ni svi Nemci nacisti, jer su i ti jadni Nemci bili zavedeni i zabludeli. (Videćemo da li će se poštovati to načelu u Captain America: The Winter Soldier i da li će sve komunjare biti Rusi i obratno.) Taj trud Marvelu se isplatio i KA se namlatio para vorldvajd (još jedan izraz iz mog sela). Ali zato smo u "Vulverinu", koji se mahom odigrava u Japanu, saznali da Japanci pretežno voze "audije" i da tamošnje nindže imaju perverznu potrebu da rade salto svaki put kada vide kvaku. Aj frak ju not. Sa nevericom sam gledao kako nindža prilazi vratima, pravi salto u vazduhu ispred njih, pa ih tek onda otvara. Mislim, škk? A na stranu što je (ne baš toliko) tradicionalna japanska borilačka veština kendo prikazana tako da izgleda kao da su samuraji zapravo prerušene rumunske gimnastičarke. 



Bos fajt na kraju filma manje-više je otaljavanje. Vulverin nam je prikazan ne kao najsmrtonosniji ubica na planeti Zemlji, u nekoliko galaktičkih vanzemaljskih carstava i u Paklu, već kao idiot koji ne ume da promeni ulicu, već ide samo pravo. Poslednjih petnaestak minuta filma svodi se na čekanje da se celo mrcvarenje završi.

Ruku na srce, ima "Vulverin" i svojih svetlih strana. Bitka na vozu je najbolja tog tipa još od "Indijane Džonsa i poslednjeg Krstaškog pohoda" i da  je ostatak borilačkih scena u "Vulverinu" urađen tako dobro, film bi po kvalitetu šibanja nadmašio "Avendžerse". 

Međutim, skriveni dragulj je scena nakon špice - koja je bolja od celog vražjeg filma. Neću da spojlujem, ali reći ću da - po uzoru na Marvelove filmove - predstavlja sponu sa sledećim delom u (mega)franšizi, odnosno X-Men: Days of Future Past.

Sve u svemu, više sam se nagledao pravog Vulverina u njegovom pojavljivanju na dve sekunde u "Prvoj klasi" nego u dva i po sata "Vulverina". 

Ipak, mutanti su mutanti, na kraju filma video sam jednog od mojih omiljenih glumaca, a Hju Džekmen je glumčina i pored lošeg scenarija i još lošijeg režisera. 

Zato, The Wolverine 6/10.

уторак, 23. јул 2013.

Izveštaj o prevođenju

Pošto sam se nadobijao mejlova sa pitanjima u vezi sa napredovanjem (ili nazadovanjem) prevoda poslednje knjige "Točka vremena", shvatio sam da mi je bolje da odgovorim ovako, nego da svakome ponaosob sitnu knjigu pišem.

Dakle,  prevedeno je nekih 40% "Sećanja na Svetlost". Očekujem da će se roman pojaviti za Sajam knjiga u oktobru. To ako sve bude išlo po planu.

Pored toga, radim na još nekoliko projekata. "Propovednik 4" je odavno preveden - još za Beli put. Darkvud će ga u nekom trenutku objaviti, ali ne znam kada. Čini mi se - ali nemojte me držati za reč - da to dosta zavisi od Amera.

Kada smo već kod stripova, naredni mesec će za mene definitivno biti u znaku Konana, pošto me očekuje prevod šestotinak stranica Savage Sword of Conan. Opet, ne znam kada će to Darkvud objaviti, ali pretpostavljam da će nešto izaći iz štampe do kraja godine. Darkvud vrlo pametno ne daje zacementirane rokove, pošto u ovoj zemlji vrlo retko bilo šta ide po planu. 

Na kraju, "Morijarti" Kima Njumena predviđen je za objavljivanje tokom naredne godine. To znači da ću rad na tom prevodu nastaviti na jesen. 

Eto, kratak izveštaj o prevođenju za leto  2013.

петак, 12. јул 2013.

PACIFIC RIM - SF za prave SF fanove

Sve od prvog "Matriksa", a poslednjih nekoliko godina naročito, svedoci smo apsolutne dominacije SF&F filmova kako u bioskopima, tako i na malom ekranu (mada baš i nisam siguran šta mu dođe taj "mali ekran", kada im je prosečna veličina već preko metar). Fantazijskim filmovima je u izvesnoj meri lakše, pošto se od njih nikada ne očekuje ništa sem (infantilne) zabave. Poslednji film fantazijske tematike od kojeg se očekivala ikakva ozbiljnost bio je Del Torov "Helboj 2", dok je Džeksonov "Hobit" unapred otpisan kao glorifikovani film za decu, od kojeg niti nešto može očekivati, niti se isplati izaći na crtu pomahnitalim tolkinoljupcima.

SF filmovi dele sudbinu književne naučne fantastike - a to je ta očajnička potreba da budu shvaćeni ozbiljno i prihvaćeni od strane snobovskog glavnog toka i visoke kulture. Ovaj kompleks niže vrednosti često ume da dovede do sjajnih rezultata. Nedavno prikazani "Atlas oblaka" izuzetan je film, Inception (kako god da su ga preveli kod nas) postao je kultno delo, District 9 je jedan od najboljih žanrovskih filmova svih vremena, koji više nego zaslužuje da se posmatra kao remek-delo kinematografije bez obzira na žanrovske okvire. Takoreći, District 9 je "Šejn" među SF produkcijom. Nažalost, na svaki D9 dođe bar jedan Oblivion (poslednji film Toma Kruza, ako ste zaboravili) ili After Earth (poslednji film roditeljsko-potomačkog dvojca Smit, ako ste zaboravili). Reč je o filmovima koji i sebe i žanr u okviru kojeg operišu shvataju previše ozbiljno, zaboravljajući da je u korenu bilo koje žanrovski određene umetnosti - zabava. To dovodi do najčešće dosadnih epopeja, tokom kojih gledalac jedva čeka naravoučenije, kako bi što pre izašao iz bioskopske sale i utopio tugu u litrima gaziranog pića i veštački obojene hrane u najbližem fud kortu, a sve sa ciljem da mu se dan ne završi potpunim debaklom. 

Naravno, tu je i druga strana medalje - oličena u delima Majkla Beja, lišenih svakog smisla, u kojima je ideja zabave metastazirala u kvaziorgijastičnu hiperbolu američke posthladnoratovske civilizacije, na koju se odgovor nalazi jedino u stihovima vokalno-instrumentalnog sastava The Chemical Brothers: "World... The time has come to PUSH THE BUTTON."

E sad, kao što sa medaljama obično biva, između lica i naličja nalazi se deblji sloj - najčešće od prostijeg metala nego što je onaj upotrebljen za pozlatu (posrebrebrivanje, pobronziranje... whatever) - ali bez kojeg medalje ne bi ni bilo. Takoreći, taj sloj je pravo meso medalje, koji joj ne daje blistavost i ne privlači poglede, ali joj daje težinu i sportisti koji je nosi oko vrata daje osećaj zadovoljstva samo njemu znan. 


Del Toro i Pacific Rim su baš to meso SF filmova.

Ako vam poduži uvod u ekstremno subjektivni prikaz "Bitke za Pacifik" nije već dosadio, pa ste otišli da kuvate supu (na primer), verovatno već shvatate da se Pacific Rim (PR) veoma dopao. Ovaaaj... pa da, jeste. Ako vas mrzi da čitate dalje, moja ocena je 8/10, uz svaku preporuku da izdvojite bezobraznih 500+ jedinica ovdašnje kadbisezezali valute i pogledate ga u bioskopu. Obrazloženje sledi nakon reklamnih poruka...


Elem, Pacific Rim je odličan film zato što njegov režiser (Giljermo del Toro) NE VOLI naučnu fantastiku. Zapravo, možda bi se pre moglo reći da mu je dosadna. Njega čoveka više zanima pripovedanje - zanima ga bajka i suština bajke i mita, takoreći arhetipska poruka koja je u srži dobrog pripovedanja. Ovo ću potkrepiti odlomkom iz jednog intervjua koji je dao baš u vezi s ovim filmom:

"I'm not a scifi guy," del Toro said. "Big ships don't float my boats. Lasers don't float my boat. But robots, I have a huge boner for. I find them golem-like," he adds.

Dakle, Del Toro je ovom filmu u suštinu prišao kao bajci. Nisam siguran da li je svesno pošao stazama Džordža Lukasa, koji je snimio najuspešniji fantazijski film svih vremena, samo maskiran u SF oblandu (što je, zapravo, i Kameronov "Avatar"), ili se vodio osećajem - ali to i nije tako bitno za krajnji ishod. 

Baš kao kod svih bajki, karakterizacija je pomalo - da se ne lažemo, više nego pomalo - dvodimenzionalna. Likovi su gledaocu predstavljeni u grubim crtama, dovoljnim tek da se shvati njihova arhetipska uloga (očinska figura, razmaženi princ, razbaštinjeni vitez), ali više od toga nije ni potrebno, budući da su pravi junaci divovski "jegeri" (izraz koji se koristi kao zajednička imenica za mecha-style robote). Ovde treba primetiti da je "jeger" nemačka reč koja znači "lovac". Naravno, Del Toro je to vešto uklopio sa značenjem reći "kaiđu", koja se koristi za opis divovskih čudovišta. Naime, kako saznajemo već u uvodnoj špici, "kaiđu" znači "čudna zver", pa je sasvim logično da ih roboti love, je l' te. Međutim, ne mogu a da ne primetim da je ovo samo još jedan mali omaž centralnoevropskim bajkama, koje su Del Torovo stalno izvorište nadahnuća.


Elem, svi jegeri imaju svoja imena - Ciganska Opasnost, Grimizna Oluja, Černo Alfa... dakle, roboti su nešto više od oklopa koje vitezovi navlače na sebe. Oni su pravi junaci ovog filma,  dok je ljudska potreba iz koje su nastali, pa i ljudska drama koja se odvija van kokpita tek sporedna. Upravo stoga veća karakterizacija nije ni bila potrebna. Pravi dijalog u ovom filmu ne odvija se između ljudi, već između jegera i kaiđua. 

Kada smo već kod ljudi, mora se reći da je Idris Elba sa svojih 190 centimetara boje abonosa ukrao film. Iako je nominalna zvezda Čarli Hanam, koji je inače odlično odigrao naslovnu ulogu, Elba se opet pokazuje kao glumčina šekspirovske klase. Čak više nego u seriji koja ga je proslavila, "Luter", Elba odiše tragičnom snagom jednog Otela, tako da manje-više imbecilan govor koji mu je scenarista dodelio nije ni bitan. Sa druge strane, Hanam je takoreći doktorirao ulogu autentičnog američkog BAMF-a (Bad Ass Mother Fucker), s tim što je u ovom filmo uspešno okrenuo potenciometar na niži podeok u odnosu na Džeksa iz Sons of Anarchy, tako da je više nego uverljiv. (Na stranu što mi je beskrajno smešno što je čovek Englez iz Njukasla, sa britanskim naglaskom, a mora da govori kao Amer.) Veliki scenaristički propust učinjen je kod dodele redova za Mako, lika kojeg tumači Rinko Kikuči, pošto ona gotovo da ni nema teksta tokom scena bitke, ali je to obilno nadoknađeno comic relief likovima. Iskren da budem, nisam očekivao da Ron Perlman ima ovako marginalnu ulogu u Del Torovom filmu, ali to što je imao da odigra - odigrao je maestralno. 

Na kraju, mana filma je što se zapravo ne oslanja ni na jednu postojeću franšizu, tako da ne može da računa na postojeću posvećenost kod gledalaca. Zapravo, to je jedino što ga čini slabijim od raznih X-Mena, Ajron Menova - a naročito Avendžersa. U tom smislu, stavio bih ga iza Avatara, prva tri X-Mena, Avendžersa i drugog Ajron Mena, a ispred prvog i trećeg Ajron Mena, Tora, Kapetana Amerike i X-Mena: Prve klase.

Konačna ocena: 8/10, Nightflier's Seal of Approval

понедељак, 8. јул 2013.

Šta smo čitali 2013, prvo polugodište

Ova godina se - bar do sada - pokazala mršavom što se tiče broja pročitanih naslova. No, svejedno je vreme za polugodišnje svođenje računa. Dakle, evo šta sam ove godine pročitao kada je o fantastici reč:

januar

The Truth, Terry Pratchett 5/5
The Red Knight, Miles Cameron 5/5

februar

Deadhouse Gates, Steven Erikson 5/5
The Queen Is Dead, Kate Locke 5/5
The Six-Gun Tarot, R.S. Belcher 2/5 
Blood Skies, Steven Montano 4/5
Black Scars, Steven Montano 3/5
Soulrazor, Steven Montano 2/5
Crown of Ash, Steven Montano 2/5

mart

Frost Burned, Patricia Briggs 2/5
Written in Red, Anne Bishop 2/5
Towers of Midnight, Robert Jordan and Brandon Sanderson 5/5
The Killing Moon, N. K. Jemisin 3/5
Thraxas and the Ice Dragon, Martin Scott 5/5
Memories of Ice, Steven Erikson 5/5

april

Wolfhound Century, Peter Higgins 2/5
River of Stars, Guy Gavriel Kay 3/5
Vengeance, Ian Irvine 2/5
The Alchemist, Paolo Bacigalupi 3/5
The Heretic, David Drake and Tony Daniel 3/5
Blood Song, Anthony Ryan 5/5
Promise of Blood, Brian McClellan 4/5 

maj

Three Parts Dead by Max Gladstone 5/5
Equations of Life by Simon Morden 4/5
Destiny's Shield  by Eric Flint and David Drake 5/5
Fortune's Stroke by Eric Flint and David Drake 5/5
The Tide of Victory by Eric Flint and David Drake 5/5
The Dance of Time  by Eric Flint and David Drake 5/5

jun

Fade to Black by Francis Knight 2/5

Popriličan broj naslova čitao sam ranije - i to u više navrata. O nekima sam čak i pisao. U ovom unosu neću se baviti prikazivanjem pojedinih naslova, ali svakako možete računati da ćete imati prilike da čitate o svemu što je dobilo pet zvezdica, i o ponečemu što je dobilo četiri. Romanom The Red Knight već sam se bavio, tako da će prvi prikazi sa ovog spiska biti za romane Blood Song i Promise of Blood.

понедељак, 1. јул 2013.

Malazanijada 1: MESEČEVI VRTOVI - Stiven Erikson

Ovih nekoliko godina koliko pišem blog nisam tajio da su mi u vaskolikoj vaseljeni fantastike najdraži kanadski pisci, bar kada je reč o onome što se kod nas zove epska fantastika, a ja sve češće i sve više zovem – fantazija (premda ta reč zvuči infantilno). Ne znam da li bi trebalo da ulazim u razloge moje naklonosti prema Kanađanima, ali svejedno ću posvetiti nekoliko rečenica razlozima zašto su mi omiljeni, pre svega kroz poređenja sa Amerikancima i Britancima – a kroz prizmu Tolkinovog zaveštanja.

Naime, čitajući britanske autore – ili makar engleske – stiče se utisak da oni sve vreme beže od tolkinovštine, kao da su pomalo posramljeni tim delom svog književnog nasleđa. Naravno, taj beg od tradicije iznedrio je Gejmana, Barkera, Mjevila, Mura i Vudinga – da se zadržim na piscima pre svega fantazijske orijentacije (dobro, sa izuzetkom Alana Mura, premda je i njegov SF počesto ezoteričan) – ali je ujedno nametnuo potrebu za nadmetanjem sa visokom književnošću, koja ume da se iskaže kao dosadno pripovedanje i bavljenje stvarima koje ne zanimaju nikoga, sem  kvazielitista.
Sa druge strane, američka fantazijska književnost poglavito je generička, što se u današnje vreme kaže. Veoma veliki deo tog kolača otpada na podražavanje tolkinovštine, ali bez razumevanja porekla motiva kojima se Tolkin služi. To dovodi do besmislenih mutacija folklora, ali i do stvaranje novih fantazijskih kulturnih stereotipova – kao što su patuljci koje zanima jedino da se napijaju, kolju orke i da se ne kupaju, pa smo tako od Tolkinove tragične i dostojanstvene plemenite rase u izumiranju dobili sporedne likove, koji služe za sprdnju. Istini za volju, drugi medijumi – poput video-igre Dragon Age – dosta su učinili da se ta poluposprdna predstava popravi, ali patuljci su svejedno i dalje otelotvorenje metastaziranja tradicionalnih fantazijskih elemenata u svoju suprotnost, što je česta odlika velike većine američke produkcije epske i srodnih fantastika.

Fantastika koja dolazi iz Australije je... uvrnuta. Oni su toliko daleko od Evrope – ali i od Amerike – da su svoju fantazijsku tradiciju podigli na ledini i bogami sagradili nebodere. Njihov književni izraz ume da bude neobičan i naporan, a kreće se od solidno-osrednjeg (Trudi Kanavan), preko lošnjikavog pa do odličnog (Filipa Balentajn) i izvanrednog (Gart Nix).

Kanadska fantastika je uravnotežena. Istovremeno se oslanjaju na bogatu evropsku tradiciju, od koje uporno ne odustaju, ali se i neprestano obogaćuju najboljim elementima američke fantazijske književnosti, tako da su kanadski pisci stalno sveži, ali se čvrsto oslanjaju na postojeće – valjane – žanrovske temelje.

 

Danas mi je ubedljivo najdraži pisac Stiven Stirling. Veliki razlog tome je što sam se okrenuo postapokaliptičnoj fantastici, stimpanku i vojnoj fantaziji, a zanemario epsku i urbanu fantastiku, koje su mi  bile omiljene do tamo neke 2005. godine. Ali, u tom nekom periodu između „Oluje mačeva“ i „Gozbe za vrane“, zaklinjao sam se u Stivena Eriksona – čak toliko da sam kao urednik u jednoj izdavačkoj kući odabrao za objavljivanje njegov prvenac, „Mesečeve vrtove“, i preveo ga. Na sreću – pošto je ta izdavačka kuća odustala od fantastike nakon nekog vremena – došlo je do problema sa pravima (krivicom agenta), pa su prava na taj roman završila kod sadašnjeg srpskog izdavača, koji namerava da izgura serijal do kraja. Nažalost, moj prevod nikada nije ugledao svetlost knjižara, niti će – ali svejedno sam srećan što se moja nakana da se dela Stivena Eriksona pojave pred srpskim čitaocima u velikoj meri ostvarila.

Te dve hiljade pete ili šeste godine, Erikson je bio slabo poznat pisac sa šest objavljenih romana, ali stvari su se gotovo iznenada promenile objavljivanjem osmog nastavka „Malazana“ i sada se o Eriksonu sve zna. Ili gotovo sve. No, nije zgoreg ponoviti genezu „Malaške knjige palih“, pošto je priča iza priče zanimljiva i za čitaoce i za pisce u nastajanju.


Naime, „Malazan“ je proistekao iz fantasy role playinga, da ne kažem frpovanja, koji su dva tvorca ovog serijala upražnjavali tokom osamdesetih godina prošlog veka. Vremenom su nakupili dovoljno materijala da bi ga uobličili u scenario, koji su potom nudili raznim holivudskim producentima. Na sreću, bezuspešno. Kažem „na sreću“ jer mislim da bi od „Malazana“ kakav je tada bio ispao najverovatnije osrednji fantazijski film, koji bi samo upropastio književnu sudbinu ovog serijala. 

Godinama nakon toga, Erikson se odvažio da objavi svoj prvi roman, „Mesečeve vrtove“, ali opet nije naišao na razumevanje u SAD – ovoga puta u izdavačkoj industriji – tako da je njegov prvenac objavljen najpre u Ujedinjenom Kraljevstvu, i to sa pristojnim uspehom. Biće potrebno nekoliko godina da Eriksonov serijal pređe Atlantik, a mislim da čak ni sada nije među najprodavanijim fantazijskim delima u Americi, iako već uveliko uživa kultni status.

Erikson i Eslemont su zajedničkim snagama osmislili svet(ove) neslućene i dubine i širine. Većina pisaca tom građenju sveta i pozadinske priče ne posvećuje ni izbliza toliko pažnje. Naravno, Tolkin se nameće kao očigledan primer autora iza čije se priče krije bogata istorija i čitava mreža preklopljenih događaja. Drugi, savremeniji primer, mogao bi biti Robert Džordan – čije su beleške o svetu i likovima u njemu trostruko obimnije od celokupnog objavljenog serijala „Točak vremena“, ali većina pisaca ipak radi samo sa grubim crtama i okvirima te istorije, koju po potrebi popunjava i obogaćuje. Takođe, ne sme se smetnuti sa uma ni vremenski okvir u kojem se priče kreću. Kod Martina, Džordana – pa čak  i kod Tolkina – hiljadu godina je veoma dugačak period. Doba traju po dve ili tri hiljade godina. Čak je i besmrtnim vilovnjacima deset hiljada godina vremenski period sa kojim ne mogu da izađu na kraj. Kod Eriksona svet je mnogo stariji. Protagonisti su mnogo stariji. Erikson koristi svoje poznavanje antropologije i civilizacije da čitaoca ubedi da je Malaško carstvo tek poslednje u nizu propalih civilizacija koje se smenjuju na planeti, te da njegov eventualni raspad i kraj ne označava i smak sveta. Dapače, dvesta hiljada godina nije ništa i aveti drevnih civilizacija, poput neupokojenih kvazineandertalaca ili menjača oblika legitimni su igrači na šahovskoj tabli sadašnjosti. Posmatrano na taj način, savremeni pogled na kraj istorije i na propast civilizacije – koji se ogleda u raspadu Sovjetskog Saveza ili trenutnoj dekadenciji Sjedinjenih Država – potpuno je beznačajan. Erikson čitaoca već u prvim stranicama suočava sa porukom „Neko je bio pre nas i neko će biti posle nas. Sve je prolazno.“ Ta poruka je surova koliko je i značajna. 


Poređenje Eriksona sa Tolkinom neizbežno je koliko i poređenje bilo kog značajnog pisca sa pokojnim Profesorom, naravno. Međutim, Erikson je među retkima koji iz tog poređenja izlaze u boljem svetlu nego što su u njega ušli – između ostalog i stoga što je njegov način pripovedanja, a i svet koji je izgradio za potrebe svog pripovedanja, potpuno drugačiji od Tolkinovog (i bezbrojnih derivata Tolkinovih dela).

Ma koliko Tolkinova dela bila nadahnuće savremenim neopaganima, činjenica je da je Tolkinov svet – slično kao Luisova Narnija – u suštini jedna velika hrišćanska alegorija. U slučaju Srednje Zemlje, sva koketiranja sa nordijskom mitologijom data su kroz filter arturijanskog romantizma, pa i konzervativizma. Tolkinov svet je u suštini duboko hrišćanski i monoteistički, sa relativno jasnim podelama na dobro i zlo.




Nasuprot tome, Eriksonov svet je svet istinskog mnogoboštva, u kojem paganizam nije prividan i nakalemljen na hrišćansku ideologiju, već je sastavni deo sveta i razvijao se upravo s njim. Obilje bogova malih i velikih, sa vernicima i crkvama ili bez njih, otvoreno ukazuje da je Eriksonovo nadahnuće za Malaško carstvo i svet koji to carstvo osvaja bio stari Rim – sa debelim primesama Pax Americana, doduše. To se vidi i po ulozi koju bogovi imaju u svakodnevnom životu. Eriksonovi bogovi su hiroviti bogovi stare Grčke, koji se poigravaju smrtnicima zato što im je dosadno. Jedan od njih je iz inata zbrisao čitav kontinent. Bogovi i niži besmrtnici upuštaju se u ratove samo da bi osetili makar nešto. Za to vreme, smrtnici ispaštaju; ginu u brojevima koji se mere hiljadama i desetinama hiljada i gladuju ako prežive te sukobe epskih razmera. 

Sa druge strane, iako Eriksonova sadašnjost nije idealizovana on je ne prikazuje kao neumitni pad u dekadenciju i gubitak stare slave. Možda čak suprotno. Erikson drevnu magiju prikazuje kao sirovu i grubu. Nesumnjivo moćnu, to da. Možda čak i iskonski neiskvarenu – premda i on ima svoju verziju prvobitnog greha – ali ipak u nekim trenucima nedoraslu savremenom poimanju magije, baš kao što bogovi ponekad bivaju nedorasli smrtnicima.

            Čitavo to zamešateljstvo zna da bude previše naporno za čitaoca. U svom prvom romanu, „Mesečevim vrtovima“, Erikson čitaoca uvodi – čini se – na sam kraj priče. Car i njegov vezir su mrtvi; pobune i nemiri besne; vlast se menja – i to sve u prologu. Već na početku romana čitalac biva strmoglavo ubačen posred ratnih dejstava, biva primoran da se nosi sa izdajstvima, da hvata konce bezbrojnih spletki unutar spletaka i zapravo da na silu otkriva ko je uopšte i protagonista romana. S moje tačke gledišta, Erikson to čini vanredno uspešno. Prisiljavajući me da se borim sa pričom, da od priče otimam saznanja o svetu, o pozadini događaja kojima sam svedok, pisac je učinio da se osećam kao da je svako zrnce razumevanja onoga što se dešava zapravo s mukom izvojevana nagrada, a ne puko objašnjenje posluženo na tacni. U neku ruku, Erikson se sa čitaocem ponaša kao strogi srednjoškolski profesor sa učenikom. Po pravilu, ti strogi profesori su oni kojih se rado sećamo na godišnjicama mature.

            Dakle, „Mesečevi vrtovi“ počinju ratom. Druga armija Malaškog carstva nalazi se u završnici dugog pohoda protiv saveza slobodnih gradova na kontinentu Genabakisu. Na samom početku romana, jedan od preostala dva grada pada pred malaškom vojskom, ali sa padom tog grada dolazi i do izdajstva neverovatnih razmera, koje upućuje na zaključak da je na delu čistka uperena protiv „stare garde“ – odnosno protiv nekadašnjih najbližih saradnika i miljenika starog cara, kojeg je sadašnja carica ubila kako bi se dokopala prestola.


            Kako se radnja razvija, čitalac saznaje da je to tek površina onoga što se odista dešava. Suočen sa fantazijskim klišeima (esnafi ubica i lopova; mračni vilovnjaci; leteće tvrđave; zmajevi) nema drugog izbora nego da nastavi da se nosi sa tom bujicom dešavanja, ili da odustane. Ako nastavi, upoznaje se sa mnoštvom likova – koji su zapravno najveća draž „Malazana“. Najpre, već na početku se vidi u kojoj se meri Eriksonova karakterizacija oslanja na Glena Kuka i njegovu „Crnu četu“. Erikson to ni ne krije, već se time hvali. Međutim, Kukovi junaci sve vreme ostaju u suštini sitni ljudi u vrtlogu sudbine. Eriksonovi Mostopalitelji – ako ih uzmemo za kolektivne protagoniste „Mesečevih vrtova – nikako nisu sitni. Iako umorni od života, cinični i u neprestanoj opasnosti od pogibelji, oni su branik naspram vetrova istorije koji neumoljivo duvaju „Mesečevim vrtovima“ i u neku ruku zaštitnik običnih ljudi koji se redovno nose sa stvarima u suštini većim od sebe.
           
Ovo je manje-više tipično za Eriksonovu karakterizaciju. Njegovi likovi po pravilu nisu ono što na prvi pogled deluju. Viskidžek (odnosno, “Vran” u Laguninom prevodu) samo deluje kao istrošeni narednik; Brzi Ben je samo naizgled vašarski mađioničar; Paran (ni)je razmaženo plemićko derle. U najvećem broju slučajeva, pobude ovih (i drugih) likova da duge periode života žive u relativnoj anonimnosti zapravo su opravdane. Bolje reći, pisac ih uspešno opravdava čitaocu. Anonimnost je najbolja zaštita od pogleda moćnika, koji bi inače potencijalne pretnje možda sasekli u korenu, pre nego što se razbokore. U tom smislu, Malaška knjiga palih i njen prvi deo, Mesečevi vrtovi, surov je i realan prikaz politike i ratovanja. Na stranu Eriksonov modernistički prikaz ratovanja (volšebnici koji igraju ulogu teške artiljerije, leteći insekti kojima se prebacuju desantne trupe, žene koje se bore rame uz rame sa muškarcima i čak zauzimaju (niže) zapovedničke položaje), Malazan je nešto najsličnije Martinovoj Pesmi leda i vatre kada je reč o političkim odnosima. Naravno, ovo poređenje bilo je neumitno taman koliko i poređenje sa Tolkinom, pa ću – kada sam već tu – napomenuti da su ova dva serijala u neku ruku slična (sa izuzetkom Eriksonovog satiričnog smisla za humor, koji ne da provejava Malazanom, već duva orkanskom žestinom). Likovi su nosilac i PLIV-a i Malazana. Ti isti likovi najčešće su amoralni, premda dopadljivi, i najčešće su zahvaćeni vrtlogom dešavanja, koja uzrokuju da njihovi postupci imaju neslućene i počesto tragične posledice. Martin sve to čitaocu predstavlja kroz prizmu šekspirovske drame, dok Erikson to čini služeći se manirom starogrčke tragedije – ali učinak je na koncu sličan.


            Ako Mesečevi vrtovi imaju neku poruku, onda je to da je rat večan i da mali ljudi nemaju tu šta da traže. U neku ruku, čitalac koji nije živeo u burnim vremenima i koji se nije suočio sa ratom, makar gledajući ga preko plota, ne može da u potpunosti pojmi snagu Eriksonovog komentara na ljudsku (i svaku drugu) civilizaciju. Što bi rekao Ron Perlman, „Rat se nikada ne menja“,  a što bi rekla Galadrijela u filmu Gospodar prstenova – „Svet se promenio“. Erikson, kao da je slušao Balaševića, svojim Mesečevim vrtovima kao da želi da kaže „Carevi se igraju rata, a obični ljudi stradaju i pate. I to se nikada ne menja. I nikome nije žao konja.“