Претражи овај блог

петак, 25. мај 2012.

KRV VILENJAKA - Аndžej Sapkovski

by High Duke



Podosta sam lenčario u poslednjih par meseci i praktično nijedan prikaz nisam napisao ali me je nova knjiga o Geraltu naterala da se opet latim tastature. Od kada je IPS na veliku žalost propao (moju naročito pošto su mi ostali dužni honorar) nestrpljivo se čekalo da izađe treća knjiga Witchera i mnogi su se veoma radovali kada je Čarobna knjiga preuzela serijal i nestrpljivo čekali nastavak i nervirali se zbog sitnih pomeranja datuma.

Nažalost, čekanje se nije baš isplatilo.

U pripremi za treću knjigu, obnovio sam malo gradivo i pročitao POSLEDNJU ŽELJU  i MAČ SUDBINE koje sam prokomentarisao ovde . Dok čitam sam sopstvene reči od pre par godina, čudi me kako nisam pomenuo da knjige nose i određenu dozu satire i kritike našeg sopstvenog sveta, verovatno više nego bilo koji drugi noviji naslov fantastike koji je objavljen kod nas. Skoro svuda se potura odnos gospodara sveta, ljudi, naspram prirode i starijih rasa, tako da izjedna imamo i ekolosku i rasističku notu koja prati ova dela.  I ceo duh sveta, stepen određenih grana nauke i rečnik koji koriste učeniji likovi više pripada početku XX ili čak savremenom dobu, više nego nekakvom srednjem veku ili renesansi, što je uglavnom slučaj kod fantastike.

KRV VILENJAKA me je veoma razočarala, naročito pošto sam očekivao da posle onolike uvodne priče prve dve knjige dobijemo jedan celoviti roman i jedna od stvari koje strahovito bodu oči je činjenica da Sapkovski ovde izgleda uopšte nije spreman da piše u formi romana. Ceo roman deluje kao skup ne baš najbolje povezanih epizoda i u priličnoj meri liči na prve dve knjige zbirki priča, ali ovde te epizode nemaju ni završetak ni poentu kao priče. Ništa ne posebno ne razrešava, imamo mlaki zaplet i praktično nikakvu kulminaciju iza koje rasplet uopšte i ne postoji. Knjiga je više priča o stasavanju Ciri i treningu da postane veštarica-čarobnica. Stil je i ovde prilično štur u pogledu nekih uvida u karakter likova, osim možda pomalo Ciri koja je unekoliko zrelija, a kroz dobar deo knjige Sapkovski ume da nas vodi samo dijalogom (što je meni veoma prijatna metoda, ali sa priličnim ograničenjima). Osim toga što je knjiga dobrim delom training montage za Ciri, jedan od glavnih nedostataka jeste što mi ne pratimo zaista Geralta. U prve dve knjige on je bio centar pažnje, kao što i treba budući da je nosilac serijala. U Krvi vilenjaka toga nema, Geralta pratimo samo kroz vizure drugih likova bez nekog uvida u njegovu ličnost osim iz par dijaloga. Potpuno je potisnut u drugi plan.


Takođe, nema ni onog bajkolikog osećaja koji smo imali u prvim knjigama, čudovišta skoro da uopšte i nema i radnja se sada odvija u jednom relativno definisanom fantazijskom svetu, gde se na kratko prati više likova i to čisto da bi se dalo neko obrazloženje i objašnjenje za događaje, bez ikakvog karakternog razloga. Tako u par kratkih scena pratimo razne moćnike Geraltovog sveta, o čijim ličnostima ne znamo mnogo, ali saznajemo dosta o njihovom spletkarenju i planovima, što pomalo ubija i onom malo neizvesnosti.

Kao što sam rekao, roman nema koherentnu radnju i tok, nego je sačinjen iz epizoda koje kao da idu nekom sličnom cilju, ali potpuno odvojenim putevima bez nekog bitnog ukrštanja. Umesto da dobijemo roman, ova knjiga deluje kao predugačak prolog nečega što bi tek trebalo da se dogodi u sledećoj knjizi, budući da je završetak ovde praktično nepostojeći, a kraj knjige je kao kraj nekog od poglavlja iz sredine priče.

Prevod bi sa tehničke strane bio prilično dobar, da nema strahovito iritantnih stvari. Da se razumemo, za razliku od nekih ja sam prevodilac koji nikad nije bežao od fusnota kada je potrebno da se nešto objasni, ali ovde knjiga vrvi od bespotrebnih fusnota. Prevodilac često objašnjava reči koje su čitaocima fantastike odavno poznate, kao što je jabuka mača, kojima po mom mišljenju nipošto ne treba pojašnjenje, a tome se pridodaje sijaset potpuno bespotrebnih navodnih arhaizama. Ja poljskog ne znam ni reči i nemam predstavu kakvim stilom je pisano u originalu, ali smatram da ubacivanje gomile arhaizama, koji uopšte nisu slovenskog porekla (kao recimo „špas“ navedem u fusnoti kao arhaični naziv za zadovoljstvo, ustvari je čisto nemačka reč koja ima to značenje)  koji se lako mogu zameniti savremenim rečima koje zapravo jesu slovenske. Ne shvatam koji je to efekat trebalo da ima, pošto takvih stvari u prve dve knjige ima možda u tragovima. Primer dobre upotrebe arhaizama koji imaju funkciju jeste prevod Vukodava, ovde su to uglavnom reči germanskog i latinskog porekla koje nikako ne leže.
Osim toga, promenjeni su prevodi nekih stvari, kao što je ime trubadura i Geraltovog prijatelja koji je u prve dve knjige Ljutomir, da bi ovde postao Neven, a Geraltovo univerzalno ime za konja „Crvenperka“ postalo je  „Ukljeva“. Po mom desetominutnom istraživanju na netu, u originalu se bard zove Jaskier, što bi značilo
Ljutić, dok je u engleskoj verziji Dandelion (Maslačak) ime koje je za engleski mnogo bolje, ali tu nema ni traga Nevenu koji je Marigold na engleskom, što je zanimljivo pošto je jedan od novih likova u romanu čarobnica Tris Merigold.
Nalazim da su promene prevoda iz dve prethodne knjige, koji je tačniji od nove verzije, neuputne. Jeste da su u pitanju dve izdavačke kuće, ali trebalo je da se vodi računa o tome kada se  već serijal nastavlja, a ne radi iz početka. Takođe rasa halflinga (Niziołki) ovde je od relativno neutralnih polušana, kako ih nazivaju svi koji žele da ne bude da su direktno ukrali Tolkinov naziv, i kako je i u prve dve knjige, otvoreno nazvana hobiti.


Sve u svemu, KRV VILENJAKA je pala daleko ispod nivoa očekivanja i navela me da pomislim da ni sledeća knjiga neće biti mnogo bolja, osim ako Sapkovski nije unapred osmislio kuda želi da vodi radnju, ko su mu glavni likovi i da utvrdi kako da piše roman. Ali uvek ću da dam piscu još jednu šansu pre nego što ga zakopam, dok mi optimistični glasovi u glavi šapuću:  i sam si rekao da ti knjiga izgleda kao prolog, možda će zato sledeća da bude konkretna... Naslov krv vilenjaka se nedvosmisleno odnosi na Ciri, pa je zato u ovom romanu fokus na njoj...

Ali dobra vest je što barem na četvrtu knjigu neće dugo da se čeka, pošto je na sajtu Čarobne knjige planirani datum objavljivanja zapravo danas.

Šta nam radi Martin...

Džordž Martin je najavio nekoliko novih naslova. Tu su pre svega tri nove antologije, pod naslovima Rogues, Old Mars i Old Venus. Rogues će biti rađena po uzoru na Warriors, što me čini poprilično zadovoljnim. Premda Warriors nisu baš remek-delo kao The Way of the Wizard by John Joseph Adams, ta antologija je sadržala više nego dovoljan broj odličnih priča da bi mogla da se okarakteriše kao dobra kupovina. Još ako u Rogues uđe neka novela o Danku i Egu, ihaj. Posebno sam uzbuđen zbog dueta Old Mars i Old Venus, pošto je očigledno da će ove dve antologije biti posvećene palpičnim predstavama o Veneri i Marsu, po uzoru na SF zlatnog doba i fantastiku koja mu je prethodila. Siguran sam da to znači da će se Stiv Stirling za potrebe ovih antologija vratiti svojoj duologiji Lords of Creation, što me neizmerno raduje, pošto mislim da je reč o izvanrednom pustolovnom SF-u, kakav danas nedostaje. Martin je ujedno najavio i da će antologija Dangerous Women kasniti, što verovatno povlači da će kasniti i antologija koja na jednom mestu okuplja novele o Danku i Egu.

Što se Wild Cards tiče, najavljeno je da se Lowball, nastavak odličnog Fort Freak-a, privodi kraju, te da je potpisan ugovor za još četiri reprinta i još jedan novi roman u ovom serijalu od sada već 22. knjige. Nadam se da će film, koji će biti sniman u produkciji SyFya, podići interesovanje za ovaj - po meni - zapostavljeni biser fantastike.

U pripremi su i The Lands of Ice and Fire, kao i The World of Ice and Fire - odnosno knjiga sa kartama i knjiga sa enciklopedijskim opisom Martinovog sveta. Nadam se da će ove dve izaći u tvrdom povezu.

Kao što vidite, Martin je poprilično zauzet ovih dana.

субота, 19. мај 2012.

THE ALCHEMIST OF SOULS - Anne Lyle

Angry Robot mi postaje sve zanimljiviji kao izdavač. Prethodne nedelje me je jebavala migrena, tako da se nisam ubio od posla, ali sam zato stigao da pročitam poprilično hajpovanu knjigu

The Alchemist of Souls (Night's Masque) by Anne Lyle

When Tudor explorers returned from the New World, they brought back a name out of half-forgotten Viking legend: skraylings. Red-sailed ships followed in the explorers’ wake, bringing Native American goods – and a skrayling ambassador – to London. But what do these seemingly magical beings really want in Elizabeth I’s capital?Mal Catlyn, a down-at-heel swordsman, is seconded to the ambassador’s bodyguard, but assassination attempts are the least of his problems. What he learns about the skraylings and their unholy powers could cost England her new ally – and Mal Catlyn his soul.

Romanu sam pristupio veoma kolebljivo. Autorka mi je nepoznanica - što nije čudno, s obzirom na to da je reč o prvom romanu - a izdavaču nisam posvetio previše pažnje tokom poslednje tri godine koliko postoji. Jeste da je Engri Robot izdavač odličnog Zoo City by Lauren Beukes, ali je takođe izdavač ne tako sjajnog Kell’s Legend by Andy Remic. U svakom slučaju, romanu sam pristupio sa predrasudom da je reč o limunadici koju ću relativno lako svariti, a bio sam raspoložen za nešto što ću kasnije da popljujem.

Bio sam razočaran. Naime, odmah mi je upalo u oči to da je The Alchemist of Souls napisan veoma verno periodu koji opisuje. Elizabetanski London je veoma lepo opisan kao prljava prčvarnica što je i bio, a autorka sa čak po maniru pisanja veoma verno približila recimo Aleksandru Dimi (kojem u jednom trenutku daje mali omaž), te sam tako smesta uronio u radnju.

Potka romana se odvija u alternativnom elizabetanskom Londonu, ali pred kraj Elizabetine vladavine, koja pak nije usedelica - već kraljica koja je nadživela svog princa supružnika i rodila mu dva sina, te je tako naslednik prestola osiguran. Autorka je veoma vešto u priču uplela tadašnje verske napetosti, ali se osvrnula i na polažaj homoseksualaca, koji igraju veoma važnu ulogu u priči - ali opet ne na ljigavo-sladunjavi način, što je poslednjih godina postao manir većini spisateljica raznoraznih podžanrova fantazije. Autorka veoma rano u priču uvodi "druge", odnosno neljudsku rasu iz Novog sveta, odnosno sa severnoameričkog kontinenta, koja poprilično podseća na mešavinu između Tolkinovih elfova i Na'vija iz "Avatara". Spisateljica postepeno zavodi čitaoca naznakama njihove kulture i običaja, ali ne opterećuje priču preteranim građenjem mizanscena, tako da protagonista - Maliveri Ketlin - ni u jednom trenutku ne biva zasenjen egzotičnim tuđinima, što nije bilo lako postići. Maliverijeve blagi anahronizam u manirima, iskazan kroz toleranciju prema drugim verama i seksualnim opredeljenjima, autorka veoma lako i gotovo neprimetno objašnjava, tako da čitalac nema poteškoća da ga prihvati kao uverljivog lika.

Mešavina žanrova i podžanrova, od istorijskog romana, preko whodunit detektivske priče pa do alternativne istorije i urbane fantastike, zapravo funkcioniše sasvim pitko - što je poprilična retkost. Moglo bi se reći da je to prevashodno stoga što je spisateljica čije je ovo delo veoma dobro istražila vremenski period u kojem je smestila radnju i potrudila se da odmah na počektu objasni čitaocu po čemu se sve njena alternativna verzija elizabetanske Engleske razlikuje od istorijske. To predupređuje pojavu nedoumica kod čitaoca i omogućava bezbolnije uranjanje u potku, te pospešuje buđenje radoznalosti i želje za traganjem za razlikama, što je možda najvažnija osobina jednog alt.istorijskog romana.

Najveća zamerka koju imam je pomalo sladunjavi stil koji mestimično izranja, kao da En Lajl nije mogla da se odluči kojem će se carstvu prikloniti - da li želi da piše surovi grim&gritty fantazijski krimić, začinjen mestimičnim dozama humora (po uzoru na Džima Bučera), ili pak melodramicu izmeštenu u šekspirovsku scenografiju. Srećom, Lajlova uspeva da sve do poslednjih stranica žonglira svim elementima koje je utkala u svoj prvenac, tako da je na kraju iskustvo čitanja The Alchemist of Souls poprilično prijatno.

Da se razumemo, En Lajl je daleko od veličanstvenog i osvežavajućeg glasa kakav je bila Lejn Robins. Međutim, čini mi se da se Robinsova pokazala prezahtevnim piscem za većinu čitalaca koji su ciljna grupa ovakvih melanža, koji se između ostalog bave i jednorodnom ljubavlju  i rodnim ulogama. Nasuprot tome, En Lajl piše ni najmanje hermetično, krajnje je pitka i prijatna, a opet sasvim pristojno barata stilom, potkom i mizanscenom.

Konačna ocena bi mogla biti nešto bolja, ali ovoga puta ću biti strožiji zato što mi se čini da od ovog pisca možemo očekivati bolje romane u budućnosti, kao što je svojevremeno bio slučaj sa Bučerom.

The Alchemist of Souls, premda smešten u uslovno rečeno naš svet, po atmosferi spada među romane kakvi su Among Thieves: A Tale of the Kin by Douglas Hulick  i Low Town by Daniel Polansky i raduje me što je takvih dela sve više.

Ocena: 7/10

субота, 05. мај 2012.

Najave za maj

U ponudi fantastike za mesec maj ove godine izdvojilo se nekoliko novih naslova. Na prvom mestu, valjda naglasiti da je svetlost knjižara ugledao (navodno) poslednji naslov iz serijala o telepatskoj konobarici Suki Stekhaus i njenim fengbeng pustolovinama. Ako sam se dobro sračunao, ovo je dvanaesti roman, a trinaesta knjiga u serijalu. Ako je zaista tačno da će ovo biti poslednji roman, Harisova je svega za dve knjige prešla preko granice mrcvarenja svog serijala. Naime, poslednja dva romana pročitao sam čisto reda radi i mahom uz zevanje. Gledajući Lorel Hamilton i Kim Haris, izgleda da je deset knjiga najveći mogući domet za jedan serijal, ako pisac hoće da taj serijal bude uspešan. Naravno, moglo bi se reći da je Džim Bučer izuzetak od tog pravila, ali Bučer je ipak u pretposlednjem romanu iz korena porušio sve što je gradio u prethodnim knjigama, te je praktično otpočeo novi serijal. No, o tome nekom drugom prilikom.

Deadlocked (Sookie Stackhouse, Book 12)It’s vampire politics as usual around the town of Bon Temps, but never before have they hit so close to Sookie’s heart…

Growing up with telepathic abilities, Sookie Stackhouse realized early on there were things she’d rather not know. And now that she’s an adult, she also realizes that some things she knows about, she’d rather not see—like Eric Northman feeding off another woman. A younger one.

There’s a thing or two she’d like to say about that, but she has to keep quiet—Felipe de Castro, the Vampire King of Louisiana (and Arkansas and Nevada), is in town. It’s the worst possible time for a human body to show up in Eric’s front yard—especially the body of the woman whose blood he just drank.

Now, it’s up to Sookie and Bill, the official Area Five investigator, to solve the murder. Sookie thinks that, at least this time, the dead girl’s fate has nothing to do with her. But she is wrong. She has an enemy, one far more devious than she would ever suspect, who’s set out to make Sookie’s world come crashing down.

Alchemist of Souls je roman koji sam na prvi mah preskočio. Čak mi se ni pogled nije zadržao na najavi. Međutim, knjiga je pokupila izvanredne kritike i odlično je primeljena kod publike. Spaja alternativnu istoriju sa fentezijem, što nije prvi put da se to dešava u istoriji fantastike - ali ne sećam se da je u skorije vreme neka knjiga tako spontano hajpovana. To jest, da pohvale stižu iz smera publike, a ne plaćenih kritičara.

The Alchemist of Souls: Night's Masque, Volume 1 by Anne Lyle



When Tudor explorers returned from the New World, they brought back a name out of half-forgotten Viking legend: skraylings. Red-sailed ships followed in the explorers’ wake, bringing Native American goods--and a skrayling ambassador--to London. But what do these seemingly magical beings really want in Elizabeth I’s capital?

Mal Catlyn, a down-at-heel swordsman, is seconded to the ambassador's bodyguard, but assassination attempts are the least of his problems. What he learns about the skraylings and their unholy powers could cost England her new ally--and Mal his soul.

Silence by Michelle Sagara je knjiga koja me je iznervirala. Zapravo, nakačio sam se na njen fentezi serijal Cast in... tako da sam se neprijatno iznenadio kada sam umesto novog Cast in... naslova dočekao nešto potpuno novo. Međutim, knjiga ima svega 256 stranica, tako da pretpostavljam da je pisana u nekim pauzama između ostalih knjiga - a pošto je roman urban fantasy, verovatno je reč o pokušaju autorke da opipa kako bi je to tržište prihvatilo. Reakcije čitalaca su više nego pristojne.

Silence by Michelle Sagara



It began in the graveyard…
Ever since her boyfriend Nathan had died in a tragic accident, Emma had been coming to the graveyard at night. During the day she went through the motions at her prep school, in class, with her friends, but that’s all it was. For Emma, life had stopped with Nathan’s death. But tonight was different. Tonight Emma and her dog were not alone in the cemetery. There were two others there--Eric, who had just started at her school, and an ancient woman who looked as though she were made of rags. And when they saw Emma there, the old woman reached out to her with a grip as chilling as death...
Emma was not quite like others teenagers. It was true that other girls had experienced grief. Other girls had also lost their fathers, or had their boyfriends die in a senseless accident. But though she hadn’t known it till that night in the graveyard, unlike those other girls, she could see, touch, and speak with the dead. In fact, Emma could draw upon the essence of the dead to work magic. That was what Necromancers did. But Emma had no desire to be a Necromancer. She just wanted to help the ghosts who walked the streets of Toronto, unable to escape from the land of the living. And that was just as well, because had she chosen the path of the Necromancer, Eric would have had to kill her.
Instead, Eric and his fellow Necromancer hunter Chase found themselves violating every rule they were sworn to follow, becoming part of Emma’s group, helping her to stand against those who preyed upon the dead. But whether Emma and her friends could survive such a battle was anyone’s guess. And whether Emma could learn to use the magic of the dead against her enemies without herself falling victim to the lure of such power remained to be seen. Eric seemed to think she could, and her living friends would never abandon her. But only time would tell what Emma’s true destiny was...