Претражи овај блог

недеља, 06. новембар 2011.

POSLEDNJA STRAŽA - Sergej Lukjanjenko

by High Duke

U poslednje tri godine posle sajma jedva čekam da dohvatim novi nastavak serijala o Noćnoj straži, pa ni sada nisam nista drugačije postupio. Poslednju stražu sam bukvalno progutao i opet ostao gladan želeći još. Ali koliko god voleo serijal, nekako nalazim da je teško da pišem prikaze za njega, iz straha da ne uništim spojlerima nekome čitanje. Sama forma romana je u mnogome kriva za to.
Kao i uvek i Poslednja straža se sastoji od odvojene, ali opet nerazdvojivo međusobno povezane priče. Mogu da pomenem kako počinje prva, što je u ovom slučaju odlazak Antona Gorodetskog da pomogne u rešavanju bizarnog slučaja napada vampira u Edinburgu. Ali drugu priču već ne mogu da pominjem tako, a naročito ne treću, budući da sama njihova postavka otkriva kraj prethodne priče. Zato ću knjigu da hvalim onako izokola, bez rizika od spojlera.

Kao što sam već rekao, zbog ubistva u Edinburgu Anton (sada viši mag) putuje u Škotsku da nezvanično pomogne tamošnjoj Noćnoj straži, tako da ovaj roman počinje misterijom ubistva praktično kao krimić, što nikako nije strano ni ovom serijalu, a ni contemporary/urban fantasy uopšte. U pitanju je roman brzog tempa, koji ni u jednom trenutku ne davi, niti pak ide prebrzo i ostavlja stvari previše nejasne, što mu uglavnom dozvoljava pogled iz prvog lica, što pak omogućava sjajnu karakterizaciju samog glavnog lika, a i mnogih drugih gledanih kroz njegove oči.



Jedna od stvari koje su me naročito oduševile ovde jesu reference na fantastiku uopšte raštrkane kroz ceo roman, uključujući i pomalo šaljive pomene događaja iz filmova o Noćnoj straži koji se poprilično razlikuju. Anton je neke od događaja iz filmova sanjao i smatra da je to možda bio njegov pogled u neku paralelnu stvarnost. Kontinuitet je jedna od veoma bitnih stvari u Lukjanjenkovom serijalu, pošto događaj iz prvog romana još uvek može da ima bitne posledice, a talasi koje je napravio se još uvek osećaju. Divno je videti da autor ceni svog vernog čitaoca i sopstvenu priču i ne pravi od nje svaki put novu priču, već sve deluje kao povezana celina više nego mnogi drugi serijali, a opet uspeva da održi temu jednog toma.

Tema je uglavnom ista, Antonovo preispitivanje pojmova morala i razlike između dobra i zla, što ne odgovara uvek podeli na svetle i tamne, kao i pitanje ljudskosti i da li ih zapravo posedovanje moći i dugovečnosti/besmrtnosti uopšte čini iole drugačijima od ljudi po bilo kom pitanju. A što se same priče tiče, recimo da se Lukjanjenko konačno dotiče nečega što sam čekao još od kada je počeo da se poigrava mitovima i legendama: Artur i Merlin. I mislim da više ništa ne smem da kažem o samo delu a da se ne ponavljam ili ne otkrijem previše.



Samo ću reći da Poslednja straža nije i poslednja straža. Iako je do sada smatran tetralogijom, serijal je u međuvremenu dobio jednu priču po imenu Mala straža, a uskoro bi trebalo da dobije i peti nastavak Nova straža, koji bi trebalo da izađe do kraja ove godine. A kako je ovo serijal koji mi je ostao svež i posle četiri knjige, a početni kvalitet mu nije opadao, radujem se i petom delu i iskreno se nadam da će Alnari i njega da izda.

четвртак, 03. новембар 2011.

OSTRVO PROKLETIH - Đorđe Bajić


Na ovom blogu retko se viđaju prikazi dela domaćih autora. Na tome mi mnogi zameraju, ali svejedno nisam imao namere da se preterano upuštam u pisanje o listovima naših gora.

Razloga za to imam u izobilju, pa ću pokušati da ih objasnim pre nego što nastavim da pišem o Đorđevom romanu.

Pre svega, vrlo mi je teško da odvojim delo od pisca - ako tog pisca poznajem. A sticajem raznoraznih prilika i neprilika, poznajem poprilično domaćih stvaralaca fantastike. Stoga je moj utisak o nekom romanu počesto obojen ne mišljenjem koje imam o nekom piscu, već pre poznavanjem njegovih manerizama ili jezičkih obrazaca, recimo.

Potom, potpuno prozaičan razlog, većina prikaza objavljenih na ovom blogu, a iz mog pera, prikazi su dobijenih knjiga. Premda su u poslednje vreme i strani izdavači prestali da budu velikodušni sa deljenjem knjiga za prikazivanje, domaći izdavači se nisu posebno isticali u tom pogledu, bar kada je o blogovima reč. A daleko od toga da mogu da priuštim da kupim sve što bih voleo. Stoga, sem u slučaju retkih pisaca koje izuzetno volim & cenim, poslednjih jedno dve godine čitam samo onu fantastiku do koje mogu da dođem besplatno - a toga svejedno ima više nego što mogu da pročitam. (Čisto ilustracije radi, na tabletu mi je trenutno negde oko 110 aktuelnih naslova iz raznoraznih žanrova fantastike.)

"Ostrvo prokletih" sam dobio iz ruku samog pisca, čime sam neizmerno počastvovan. Budući da ga poznajem, premda ne onoliko dobro koliko bih voleo, daću sebi za pravo da ovaj prikaz pišem u nešto intimnijem tonu nego što mi je običaj. Nažalost, iz raznoraznih razloga nije mi pošlo za rukom da prikaz objavim pre ovogodišnjeg Sajma knjiga, ali s obzirom na to da je prodaja "Ostrva prokletih" prevazišla prodaju romana nekih drugih - i to starijih i poznatijih - domaćih fantasta, očigledno da moja pomoć "Ostrvu" nije ni bila potrebna.

Premda je uvod i ovako predugačak, ne mogu a da ne počnem od izdavača.

Naime, izdavač "Ostrva prokletih" je izdavačka kuća Paladin, pod vlasničko-uredničkom palicom Gorana Skrobonje, našeg kultnog pisca, prevodioca, urednika - pa i strip-scenariste. Već to što je Goran odabrao "Ostrvo" za prvi domaći roman u svom izdanju mnogo toga govori i o delu i o njegovom tvorcu.

Iskren da budem, utisci o romanu o kojem je reč poprilično su mi izmešani.

Sa jedne strane, piščeva maštovitost i ono što se na engleskom vika "world-building" na razini su zadaće, što bi se ono reklo. Sa druge strane, roman pati od izvesnih boljki, od kojih doduše pate i neki drugi, znatno iskusniji pisci, te mu se na tome može oprostiti.

Žanrovski mi je veoma teško da "Ostrvo" smestim u određenu fioku. Pretpostavljam da po mnogo čemu spada među dela urbane fantastike, kakva je recimo "Mrtva si, veštice" Kim Harison ili "Grešna zadovoljstva" Lorel Hamilton. Međutim, roman je dosta filmičan (ma šta to značilo, ali ovaj izraz mi je nekako čučnuo) i jednostavno vapi da se po njemu snimi nekakav B horor, sa mnogo kečapa... ovaj, krvi. To nikako ne znači da je reč o lošem proizvodu. "Ostrvo prokletih" je krajnje zabavno i duhovito u svom bezmalo satiričnom prikazu žanra, pa i ljudi koji su konzumenti žanra, te bi se moglo reći da se pomalo i izruguje svojim čitaocima, što mi je bilo beskrajno simpatično. Međutim, stiče se utisak da je ovaj roman ipak posvećen relativno uskom krugu čitalaca, da ne kažem žanrovskih posvećenika, što mislim da je greška. No, čak i za umerenog poklonika žanrovske fantastike, "Ostrvo prokletih" je eskapistička pilula koja se veoma lako guta i nije nimalo gorka.

Primedbe koje imam na roman mahom se neposredno nadovezuju na uvod u ovaj prikaz.

Naime, Đorđa poznajem, pa znam i kako govori. Jezik kojim se pisac "Ostrva prokletih" zapravo je jezik Đorđa Bajića. Autor progovara iz usta svih likova i, premda je to meni možda očiglednije nego čitaocu koji nije upoznat sa piscem, nakon izvesnog broja stranica biva očigledno i čak ometa čitanje. Počesto se dešava da porno-glumica govori kao profesor književnosti koji pokušava da govori kao porno-glumica, ali mu to ipak ne polazi za rukom, zato što je predobro vaspitan. Ovo u velikoj meri kvari suspense of disbelief i meni je predstavljalo najveću prepreku u čitanju.

Takođe, moglo bi se reći da je urednik zakazao. Ima delova koji su stilski pomalo rogobatni. To se najviše ogleda u tendenciji likova da kažu više nego što bi trebalo, ali i u pomalo usiljenim dijalozima.

No, premda ove kritike zvuče preoštro, "Ostvo prokletih" je ipak za preporuku - uz izvestan disclaimer: Da biste u potpunosti uživali u ovom romanu, morate biti bar u izvesnoj meri posvećenik & zaluđenik za kinematografiju, fantastiku i (u manjoj meri) strip. "Ostrvo" je sjajna dvoslojna priča, koja funkcioniše kao eskapizam, ali i kao samokritika pisca prema sebi i žanru koji je odabrao za iskazivanje svog talenta.

U poređenju sa starim žanrovskim vukovima, Bajić uspeva da se održi poprilično dobro. Premda mu ne bi škodila disciplinovanost stila kakvu imaju Anđelković i Knežević, recimo, Đorđe to nadomešćuje odličnim palpičnim melanžom, koji je daleko prijemčiviji savremenom čitaocu fantastike.