Претражи овај блог

четвртак, 23. јун 2011.

Game of Thrones - rekapitulacija, ili Ne znam samo zašto su štekali na sočivima

Kako u kojem delu sveta, prva sezona HBO-ove serije "Igra prestola" završila se pre tri-četiri dana. Nakon što smo odgledali i poslednju epizodu, sačekali da se utisci donekle slegnu, došlo je i vreme da promislimo o svemu što smo tokom proteklih deset nedelja videli.

Pre nego što dam svoj osvrt na prvu sezonu GoT, međ' Srbljem poznatu kao "Igra prestola", voleo bih da se najpre pozabavim njenim gledalištem, u suštini dvojakim. GoT gledali su ljudi koji su a) čitali književni predložak i b) koji nisu čitali književni predložak. Naravno, imamo i podskupove, ali budući da sam danas prevodio, te da je u trenutku pisanja ovog bloga prošlo ravno 47 minuta iza prvog sata po ponoći, a i lenj sam - neću vam crtati podskupove. Dovoljno je reći da su GoT gledali i ljudi koji su fanatici i oni koji su... fanatici u manjoj meri. (Ima i drugih podskupova, na primer - kritičarke usahlih materica, koje pišu za Njujork Tajms, ali ti nam nisu zanimljivi.)

Naime, "Igra prestola" je prvi put nakon "Gospodara prstenova" podelila čitalaštvo fantastike. Bilo je onih koji su nadasve bili zadovoljni zbog toga što su konačno dočekali da se njihov san pretvori u televizijsku stvarnost, te su bili više nego voljni da pređu preko odstupanja u odnosu na knjigu - dok su se u drugom taboru, može biti većinskom, okupili tvrdokorni poklonici književnog serijala, ponekad veći Martini i od samog Martina, koji su seriju mahom gledali ne bili očajavali nad svim razlikama u odnosu na knjige.

Moram reći da su mi oba stanovišta bliska. Doduše, istini za volju, krivo sedi a pravo besedi, drugo pomenuto stanovište mi je malo bliskije hvornovskom srdašcu (Brzo! Gikovski kontrolni na blic! Šta mu dođe to "hvornovski"?) Pomni čitaoci mog bloga nisu mogli a da ne primete kako je moj cenjeni mladi saradnik Visoki Vojvoda takođe debelo zašao na tamnu stranu.

Međutim, gledanju GoT pristupio sam potpuno spreman na to da ću se razočarati. To mi je valjda pomoglo da se - ne razočaram.

U jednom od svojih prethodnih unosa bavio sam se svegikovskim značajem serije, kalibrom glumaca u njoj i tako dalje i tako bliže. Ne bih da se ponavljam (više nego što vi to možete da čitate), već ću samo opet naglasiti produkcijske vrednosti "Igre prestola".

Da, "Rim" je beskrajno bolje i bogatije urađen, bar kada je reč o statistima. Isto važi i za "Dedvud". Ne, to ne znači ama baš ništa. "Igra prestola" je i dalje prva fantazijska serija koja je dobila takav tretman i opet je prevazišla sve standarde produkcije, čak i one primenjene na BSG. HBO je veoma rizikovao uloživši novac u nešto što se na primarnom tržištu i dalje doživljava kao zabava niže vrednosti. Nakon uspeha prve sezone, razumno je očekivati da će za drugu angažovati više od dvadeset statista. Bar dvadeset pet, majku mu!

Gledajući reakcije mojih najbližih koji nisu čitali književni predložak (da, ima i takvih; ništa me ne pitajte), shvatio sam da ja baš i nisam primarna ciljna grupa kojoj je serija namenjena. Ova serija je trebalo da privuče širu publiku, a ne idiote koji gledaju "Ajkuloktopod protiv ultrapirane", ili kako se već zove trenutna glupost koja se emituje na Saj-Faj kanalu. Upravo zahvaljujući tome, Martinove knjige su se pojavile na listama najprodavanijih i postignut je značajan korak ka ozbiljnom vrednovanju fantastike kao žanra i društvene pojave.

Pripremivši se da seiju gledam kao samo još jedan šamar mojim snovima, zapravo sam omogućio sebi (gotovo) nepristrasno sagledavanje tih , koje sam čekao prethodnih deset ponedeljaka.

Šta da vam kažem - serija je uspela. Već od prve epizode, suptilno se udaljavala od knjiga težeći da uspostavi unutrašnju ravnotežu i da u svoj svet uvuče gledaoca neopterećenog predznanjem koje je stekao iz knjiga. U tome je, da ponovim, uspela.

Svi elementi koje knjige čine sjanim sadržani su u seriji - bar kada je reč o krupnim stvarima. Bezbroj sitnica je omašeno, ali režiseri i scenaristi su nam koliko u prologu prve epizode jasno stavili do znanja kako su više nego svesni da ne mogu da odgovore visokim gikovskim standardima, te da nemaju namere ni da pokušavaju. Upravo mi je taj prolog omogućio da seriju "Igra prestola" posmatram kao nezavisno umetničko delo.

Moram priznati da se nadam da će već druga sezona biti radikalnije različita od knjiga koje pokriva. Ako ništa drugo, to će mi samo još više omogućiti da seriju doživljavam kao dopunu knjigama, mesto kao jeres. Možda je HBO pogrešio što se odlučio za deset epizoda po sezoni, umesto uobičajenih trinaest, ali ostaje mi nada da će druga sezona pokrivati samo pola "Sudara kraljeva", inače druge knjige "Pesme leda i vatre".

Na kraju, utisak je više nego pozitivan. Uspeo sam da seriji oprostim gotovo sve mane. Jeste da je vukova bilo na kašičicu, ali nisu ispali loše; jeste da je valirijski čelik crn, ali razumem da to na prvi pogled izgleda kao sveprisutni jeftini fantazijski motiv; jeste da se zmajevi vide na sekundu i po, ali nisu loše urađeni.

Sve se to može više nego popraviti u potonjim sezonama.

Samo, nije mi jasno zašto Targarjeni nemaju ljubičaste oči, zašto Barateoni nemaju izrazito plave i zašto Tirion nema dvobojne?

Dadoše onolike pare na sisate statistkinje, a štekali su na sočivima?

Kako god, sex sells, right?

Na kraju krajeva, seriju je u proseku gledalu više nego dvostruko ljudi nego što ih ima koji su kupili knjige. That counts for something.

EDIT:
Jedna mala dopuna by High Duke koji opet davi o rejtingu. Koliko god da brojke bile nezanimljive, u televizijskom svetu su presudne jer označavaju novac, a samim tim i mogućnost protezanja serije na više sezona.
Finale Igre prestola je je premašilo brojku od 3 miliona, tako da bih rekao da se gledaocima dogodilo isto što i čitaocima. Nervirali su se oko Nedove smrti, besno vikali kako neće više gledati seriju, a onda su se svi naredne nedelje vratili da vide šta se dalje događa.
Kao poređenje ćemo navesti drugu nedavnu debitantsku hit seriju HBO-a, Boardwalk Empire, čije je finale sezone imalo tek nešto više gledalaca. Istina, sezona BE je kada se sve sabere gledanija od Igre prestola, ali gledanost je bila u padu posle prvih par epizoda, za razliku od Igre koja je konstatno rasla. Predviđam će popularnost sve više rasti i da će druga sezona biti još uspešnija.

понедељак, 20. јун 2011.

Igra prestola: Vatra i krv

by High Duke



Ovih deset nedelja je proletelo i ispratili smo prvu sezonu Igre prestola. Prethodna epizoda se održala na 2.7 miliona gledalaca, ali biće zanimljivo videti koliko i da li je broj opao nakon što je Šon Bin kao Ned ostao bez glave. Iako je deveta epizoda sa sjajnim uvodom osme po meni bio vrhunac sezone, deseta dovršava priču i postavlja temelje za zaplete iz Sudara kraljeva. Čak je par scena iz Sudara već pomereno na kraj prve sezone, i veoma se lepo uklopilo u završetak, osim jedne scene koju bih radije voleo da je ostala na svom mestu, ali je bila neophodna da bi se jedan lik pojavio u epizodi.

Epizoda se otvara par sekundi nakon dekapitacije Neda Starka. Vidimo Led sa kojeg se cedi krv, obezglavljeno telo koje biva odvučeno, Sansu kako pada u nesvest i Jorena koji odvlači Arju i seče joj kosu da bi mogao da je provuče kao dečaka. Sledeća scena je Brenov san koji prepričava Oši. Iako skraćena, scena leži, mada bih voleo da je ostala koja rečenica meštara Luvina. Takođe vidimo i vuka (samo jednog, verovatno nisu mogli da naprave uverljiv sukob između dvojice).
A onda imamo i dodatu scenu sa Kejtlininom i Robovom reakcijom na vesti o Nedovoj smrti. Kao što je i rečeno, iz prve sezone je izbačeno Brzorečje, tako da vojska koju je vodio Džejmi u seriji verovatno nije ni opsedala, niti je Rob uspesnom taktikom pobedio impulsivnog Kraljeubicu. Nikakvog daljeg pomena bitke, ishoda i strateške situacije nema, tako da možemo pretpostaviti da je sve to za potrebe serije drastično uprošćeno. Scena kao scena je sjajna, pošto je to nešto što je meni možda nedostajalo u knjigama, direktan prikaz reakcije na smrt, ali ne bih se baš složio sa Kejtlininim: onda ćemo ih sve ubiti, mada to ću pripisati trenutnom osećaju gneva, povređenosti i želje za osvetom.


Sledeća je prestona dvorana u kojoj je Sansa prinuđena da prisustvuje sprovođenju kraljeve pravde. Lep detalj je cela pesma koju peva bard, mada bi bilo lepo da je nekako pomenuto ili ubačeno da je Džofri donosio slične monstruozne presude čitav dan. Nažalost, takođe ni jednom rečenicom nije pomenuto kako je Pseto postao član kraljeve garde, tako da mi je žao što u seriji uopšte nemamo taj osećaj legendarnosti belih plaštova, najboljih od najboljih, koji je prisutan i opipljiv. Konačno vidimo i prve začetke nekakvog odnosa između Pseta i Sanse i u svemu je scena sa glavama na šiljcima prilično slična kao u knjizi. Sansa u jednom trenutku razmišlja da gurne Džofrija, ali je Pseto sprečava, što je veoma lepo prikazano.

Budući da je Brzorečje izbačeno, proglašenje Roba za kralja Severa se odigrava u ruševinama i sve scene koje bi se ticale Tulijevih su izbaćene i time skraćen materijal koji je ostao iz knjige za ovu sezonu (taj prostor su nažalost popunili dodatim scenama). Ono što mi veoma smeta je to što su Kejtlinin razgovor sa Džejmijem pomerili u prvu sezonu (zapravo ga podelili) i jednu od najboljih Džemijevih replika uspeli da unište. „Ne postolje ljudi kao ja. Postojim samo ja“, treba da bude izgovoreno sa punom arogancijom i nadmenošću Džejmija Lanistera, a ovde deluje gotovo posramljeno. U želji da i njega učine ljudskijim i dopadljivijim izgleda da su njegove kasnije promene ubacili od samog početka, što u seriji kao seriji može odlično da funkcioniše, ali ipak mislim da je prerano. I Kejtlinin stav mi je previše ratoboran, tako da bih rekao da su odlučili da istaknu njenu impulsivnu stranu ličnosti, umesto smirene zabrinute majke.

Jedna stvar koja me je iznenadila je prikazivanje Sersej kako nastavlja da incestuoznim vezama, ovaj put koristeći mladog Robertovog štitonošu Lansela Lanistera umesto Džejmija, što vidimo tek u drugoj knjizi. Plašio sam se da će to biti izbačeno u cilju pozitivnijeg prikazivanja Sersej, tako da je ovo iako požureno zapravo prijatno iznenadilo.

Tajvin je odličan kao proračunati despot čak i kad dobija vesti da mu je sin zarobljen. Čarls Dens potvrđuje da je jedan od najbolje odabranih glumaca u seriji, pa nosi celu scenu u kojoj i Tirionov solidan perfomans deluje bledo. Izmučena Deni uspeva da ubedi gledaoce u svoj bol zbog gubitka deteta, mada mi tu scenu kvari Miri Maz Dur, tačnije njen izgovor Razumem da su želeli da prikažu kako je to za nju stran jezik, pa joj je pogrešna intonacija rečenice, što bi bio lep detalj, ali mislim da se ne uklapa sa njenim rečnikom i tečnošću govora, a ponajviše uništava dramatiku momenta koji bi ovde trebalo ipak da bude primaran.

Šae još jednom iritira svojim kučkastim nastupom jedne dominatrix, ali ću odmah da pređem dalje i pomenem verovatno najgoru scenu epizode, a u pitanju je naravno još jedna sekspozicija sa jednim od glavnih likova u seriji, kurvom Roz, čija je izgleda uloga da opsluži sve likove u seriji, pošto to ovde radi sa velemeštarom Piselijem. Ona šeta gola dok pomalo senilni starac trabunja o kraljevima, da bismo, nakon što ona ode, bili počašćeni i Piselijevim protezanjem u tankoj providnoj košulji. Cela scena traje bespotrebno dugo, kao i sledeća gde opet vidimo razgovor Maloprstića i Varisa koji za razliku od prvog nema nikakvu posebnu funkciju i rekao bih da je još jednom protraćeno vreme koje je moglo da bude upotrebljeno makar da se objasni kako je Pseto postao jedan od Belih plaštova i da se produže skraćeni dijalozi.


Zatim se vraćamo na Arju prerušenu u dečaka u sceni koja je zapravo iz Sudara kraljeva, gde ona upoznaje ostatak regruta za Zid. Rordž izgleda da ima nos, samo ožiljak na njemu, Grizačevi zubi se ne vide baš najjasnije, dok je izgleda Džaken pokrivena prilika pošto glumac još nije odabran. Arja nema brutalnu scenu kojoj sam se radovao, kada premlati Pituljicu drvenim mačem koji ovde iz razumljivih razloga nije zadržala. Naime, zbog konstitucije glumice malo je teško zamisliti da nosi i drveni mač koji je debeo kao njena ruka i ne privlači pažnju apsolutno svih.
A onda stižemo i do sjajne završnice. Mormontov govor na zidu je sjajno izgovoren, montaža odlična i iako sam čitao knjige, povuklo me je da se zapitam šta će da nađu iza zida.
Sam kraj sezone se poklapa sa krajem knjige i Deneris koja ulazi na pogrebnu lomaču Kala Drogoa. U govoru koji je održala mi nije bila baš uverljiva, nedostajalo je nekog detalja.
Na samom kraju nešto što me je prijatno iznenadilo a oko čega su mnogi strepeli: zmajevi. Iako očekivano Denina kosa nije izgorela u vatri, zmajevi su fenomenalno urađeni kao i cela završna scena dok Deni gola stoji u pepelu sa tri zmajčeta na sebi.

Mislim da konačno mogu da dam i punu ocenu sezone. Bilo je sjajnih momenata, naročito u drugoj polovini, ali i mnogo gluposti. No, iako knjiga ostaje u mom umu nedodirljivo superiorna, mora se priznati da je ovo sjajna serija i da je HBO postigao pun pogodak. Još uvek mislim da su serije kao što su Rome, Deadwood i Band of Brothers bolje, ali Igra prestola od mene dobija visoku ocenu 8/10.
Za kraj, evo i par kratkih intervjua.
- sa producentima serije u kojoj nagoveste par stvari za sledeću sezonu:
http://insidetv.ew.com/2011/06/19/game-of-thrones-season-finale/
- sa Džejsonom Momoa, kalom Drogom:
http://insidetv.ew.com/2011/06/20/game-of-thrones-jason-momoa/
- sa Emiljom Klark, Deneris:
http://www.mtv.com/news/articles/1666003/game-of-thrones.jhtml





Budući da gledam aktuelne serije iz žanrova razih fantastika, odlučio sam da ubuduće komentarišem na blogu i njih. To ću početi sa novom visokobudžetnom serijom The Falling Skies o vanzemaljskoj invaziji, koju je napravio TNT kanal u produkciji Stivena Spilberga:



Možete očekivati to za koji dan, a već sledeće nedelje počinje i nova sezona druge HBO fantastične hit serije True Blood. Za ove serije možda neću tako redovno postavljati unose, osim ako me epizode baš ne navedu na to i neću biti opterećen knjigom (True Blood je odavno raskrstio sa praćenjem knjiga) kao izvornim materijalom za poređenja, tako da ću se koncentrisati samo na tv seriju.

субота, 18. јун 2011.

PANDEMONIUM - Daryl Gregory

Ukoliko niste primetili, poslednjih nekoliko nedelja, da ne kažem meseci, broj mojih unosa na blogu veoma je smanjen. Razlozi tome su trojaki. Najpre, High Duke veoma dobro prati seriju Game of Thrones, za koju smatram da je veoma bitna za sve nas gikove, te nisam hteo da skrećem pažnju sa njegovih prikaza. Potom, posao me je više nego pritisao; ispostavilo se da Knife of Dreams, jedanaesta knjiga "Točka vremena" ima mnogo više teksta nego što se to na prvi pogled činilo, što dovodi do toga da je potrebno daleko više vremena da je prevedem. Na kraju, tokom proteklih godinu i po dana, zapostavio sam čitanje u meri koja je nedopustiva. Rešen da stanem u kraj takvom ponašanju kod sebe, pre nego što svojoj krhokoj psihi nanesem nepopravljivu štetu i, ne dao Volos, postanem normalan, svaki slobodan trenutak posvetio sam čitanju, ostavivši blog u sigurnim rukama mog mladog saradnika.

Nakon što sam obnovio građu pred "Ples sa zmajevima", pročeprkao sam po polici i potpuno nenamerno spustio ruku na roman pod naslovom "Pandemonijum", meni manje-više nepoznatog pisca, Darila Gregorija. Otkud sad to "manje-više", možda se pitate. Sve i da se ne pitate, dobićete odgovor (bojim se da ćete kratke blogove morati da potražite na nekom drugom mestu).

Naime, "Pandemonijum" je Gregorijev prvi roman, ali pre nego što se upustio u njegovo pisanje, ispekao je zanat na kratkim pričama. Njegova "Second Person, Present Tense" bila je više nego dobro primljena kod čitalaca časopisa Asimov's i ušla je u najuži izbor za nekoliko nagrada, među njima i Lokusovu, nakon čega su se njegove priče našle u nekoliko godišnjih antologija najbolje fantastike, ovakve ili onakve. Dakle, čuo sam za Gregorija kao pisca, ali pošto najčešće ne čitam priče, nisam ga čitao. Kada je 2008. "Pandemonijum" objavljen, nabavio sam roman i odložio ga, ne razmišljajući preterano o njemu. Dve godine kasnije, nabavio sam i njegov drugi roman, The Devil's Alphabet, i odložio ga pored prvog. Pre mesec dana uzeo sam ih u ruke, čisto da bih ih skinuo sa spiska za čitanje, koji je u međuvremenu postao nemoguće dugačak.

Već nakon prvog poglavlja odložio sam knjigu i udahnuo duboko. Da pušim, zapalio bih cigaru. (Doduše, u mom slučaju, to bi verovatnije bila lula - tako da je dobro što ne pušim, je l' te...) Pročitao sam dovoljno knjiga - i dovoljno fantastike - da bih shvatio kako u rukama držim remek-delo ne samo žanra, već književnosti uopšte.

"Pandemonijum" je roman smešten u alternativnu stvarnost, premda u savremeno doba - što će biti slučaj i sa Gregorijevim narednim romanom. Ključna razlika između našeg sveta i sveta "Pandemonijuma" su demoni koji nasumice zaposedaju ljude i primoravaju ih na određene opsesivne obrasce ponašanja, na osnovu kojih su - inače - demoni i dobili svoja imena. Tako Slikar primorava svoje žrtve da iznova i iznova slikaju jednu te istu sliku; Kapetan zaposeda američke vojnike i primorava ih na "junačka dela" nakon kojih oni često završavaju bez različitih delova tela ili glave na ramenima.

Protagonista "Pandemonijuma" je mladić po imenu Del Pirs, kojeg je u detinjstvu zaposeo demon po imenu Vragolan, koji je u suštini epitom nestašnog deteta, hiperbolizovan do krajnjih granica. Del je uspešno izlečen i nastavio je sa svojim životom, ali u nakon saobraćajne nesreće počinje da gubi kontrolu nad sobom i sumnja da ga demon zapravo nikada nije napustio, već je tokom svih tih godina ostao zarobljen u njemu i da nakon nesreće pokušava da ga opet zaposedne.

Ovakav zaplet, mada zanimljiv, daleko je od originalnog. Tako se bar na prvi pogled čini. Međutim, ostaje pitanje - šta su zapravo demoni? Gregori ne pruža objašnjenje, niti to pokušava, istini za volju, čak ni u završnici romana kada se sve niti uredno upliću i čitaocu do kraja otkrivaju šaru piščeve vizije , bez konaca koji ostaju da štrče i vise. Tokom romana, Gregori nudi različite teorije naših pandana iz alternativne stvarnosti o kojoj piše. Može biti da su demoni zaista to, a može biti da je reč o vanzemaljcima, dok neke teorije uzroke "demonizmu" traže u biološkim činiocima - virusnim, gentestkim ili bakteriološkim uzročnicima. Ipak, najzastupljenija teorija jeste da je reč o specifičnom obliku duševne bolesti. Jungovci demone doživljavaju kao arhetipove koji dolaze iz koletkivnog nesvesnog.

Sve ove različite teorije - uključujući i one kojih se nisam dotakao - čitaocu ne da ne skreću pažnju, već ga usmeravaju na razmišljanje o ljudskoj psihi i percepciji stvarnosti sa jedne strane, kao i o elementima ličnosti i međuljudskim odnosima sa druge strane.

Protagonista na kraju romana uspeva da se otarasi svog "demona", mada ne baš onako kako je na početku romana mislio. Više od toga ne mogu da kažem, kako ne bih upropastio užitak potencijalnim čitaocima, ali dovoljno je reći da kraj "Pandemonijuma" nema nikakvih dodirnih tačaka sa naizgled opštim mestom od kojeg počinje.

To me dovodi do žanrovskog određivanja Gregorijevog prvenca. Naime, većina kritičara ga svrstava u "modern fantasy", što je čista glupost. "Pandemonijum" je pisan stilom i manirom pokojnog Filipa Dika, koji je čak i prisutan kao lik u romanu, pa ga pisac čak koristi da bi čitaocu uputio poruku da:

"Ne možeš da razlikuješ naučnu od epske fantastike... Epska fantastika se bavi onim što je po opštem mišljenju nemoguće; naučna fantastika se bavi onim što bi pod pravim okolnostima moglo biti moguće. U suštini, to se svodi na proizvoljni sud, budući da se ne može objektivno znati šta je nemoguće a šta je moguće, već je to u suštini čitaočevo subjektivno verovanje."

Gregori se na taj način izrugnuo savremenoj fragmentaciji žanra, nastaloj mahom iz komercijalnih potreba, koja u neku ruko onemogućava nastanak ovakvih romana.

"Pandemonijum" je po svemu ravan najznačajnijim delima Zelaznija i Dika, recimo i veoma žalim zbog toga što je malo verovatno, da ne kažem - gotovo nemoguće - da ga neko objavi u Srbiji.

Ovo je roman kojem je mesto u edicijama kakve su bile Kentaur ili Znak Sagite, u kojima su mogla da se nađu i ozbiljna dela. Premda sam i ja više nego učestvovao u kreiranju savremenog izdavaštva fantastike u Srbiji, moram reći da žalim zbog toga što je većina mlađih čitalaca nespremna da se upusti u čitanje jednog ovakvog romana.

S druge strane, to što "Pandemonijum" nije nosilac nijedne značajne nagrade koja se dodeljuje za stvaralaštvo u domenu književne fantastike možda govori o tome da ni globalno čitalaštvo više ne mari za romane koji postavljaju pitanja, već samo za one koji daju odgovore - i to lake i jeftine.

Od "Pandemonijuma" i Gregorija nemojte očekivati odgovore. A ako niste u stanju da sebi postavljate pitanja, ili to ne želite, nemojte ni počinjati da čitate ovaj roman.

This novel has the Nightflier's Seal of Approval. Verdict: 8/10

понедељак, 13. јун 2011.

Igra prestola: Baelor i još po nešto

by High Duke


Konačno stižemo do epizode po kojoj će da se vidi kako će ova serija zaista biti primljena i kakva je budućnost čeka. Posle dvonedeljnog pada gledanosti serije (možemo da pretpostavimo da je uzrok za to kraj televizijske sezone i poslednje epizode raznih rijaliti programa i slično) osma epizoda beleži rekord od 2.77 miliona gledalaca. Nadam se da to nije samo zbog toga što su ljudi gledali epizodu koju je sam Martin režirao i da će i deveta prikupiti i veću gledanost. Za one koje zanima, HBO je kao i uvek stavio komentar autora za osmu epizodu, mada njihovi Inside the episode najviše služe da se producenti eksponiraju, budući da niti imaju nekakvu posebnu analizu, i više se svode na prepričavanje situacije koja je gledaocu već jasna i možda ponekada pomenu nešto o motivaciji likova što ne vidimo seriji.


Ono sto je meni zanimljivije jeste kratak intervju sa Mejsi Vilijams, devojcicom koja glumi Arju, jednim od najlepših iznenađenja u seriji, pošto deca glumci uglavnom imaju loše reputacije.




Deveta epizoda je prelomna naravno zbog onog šuta u nezgodno mesto (barem sam ga ja čitajući tako doživeo) na samom kraju, za koji je diskutabilno kako će biti prihvaćen, i moram priznati da mi će mi biti najzanimljivije da vidim recepciju koju će imati kod široke publike. Da li će mnogi biti zgroženi i oterani smrću lika koji se smatra „glavnim junakom“ nenaviknuti na takve obrte u serijama.? Čak i kada glavni likovi umiru, to je uglavnom zato što glumci odlaze iz serije i retko kada se to radi na takav način i tako neočekivano. Koliko sam pričao sa ljudima koji nisu čitali knjige, svi su uvereni da će Ned da završi na zidu sa Džonom (kao verovatno i većina čitalaca knjige), i da će tamo da nastavi borbu za Vesteros. Jedini način da se pretpostavi je da se uzme u obzir koliko često Šon Binovi likovi umiru (ako se ne varam našao sam neki članak sa statistikom da je to u 80% posto slučajeva).
Ja se naravno nadam da će gledaoci da prihvate to kao nešto neuobičajeno što će pomenutim šutom u testise da ih natera da gledaju dalje kada shvate da kod Martina važi pravilo da bilo ko može da umre i da niko nije bezbedan. Za sada nisam video negativne komentare na twitteru i na forumima, ljudi su još uvek ošamućeni i šlogirani i prva reakcija je uglavnom da mrze Džofrija i Lanistere više nego što su mislili da je moguće i nerviraju se što je deseta epizoda tek za nedelju dana.


Još samo par kratkih digresija pre nego što pređem na komentar same epizode. Gledaoci serije imaju priliku da otputuju u Sloveniju i upoznaju Martina kroz nagradnu igru: http://www.hbo.rs/article/zaigraj-game-of-thrones-i-upoznaj-dzordza-r-r-martina_17979

Najavljuju se veliki planovi za seriju Američki bogovi koja bi trebalo da se radi po romanu Nila Gejmana. U pitanju je opet HBO i po ovom tekstu to za sada meni zvuči malo previše ambiciozno (planirati šest sezona toliko unapred)i pomalo nalikuje priči za Mračnu kulu Stivena Kinga koja je bila planirana kao bioskopski film i serija koja bi ga nastavila, ali finansijski ima problema da krene sa radom. Pročitajte članak pa procenite sami , Tom Henksovo ime donosi mnogo ozbiljnosti i u svakom slučaju raduje što se razmišlja dalje o ekranizacijama fantastike, ali ovu seriju i do uspešne prve sezone još uvek deli veliki put.


Epizoda je najbolja do sada. To kažem i posle prošlonedeljne Martinove epizode, koja nažalost nije imala toliko akcije. Izmene su minimalne i uglavnom se tiču rata i prikaza rata, tj. nemogućnosti da se napravi uverljiva bitka velikih razmera, čak ni u seriji sa takvim budžetom, ali o bitkama kasnije.
Mislim da su svi glumci ovde dosegli vrhunac, svi su me uverili. Opet moram da pohvalim Ričarda Madena koji sjajno dočarava Roba, Piter Dinklidž me je konačno uverio da je Tirion, Mišel Ferli je takođe odlična, pa i Džon i veteran Piter Von kao Emon iako imaju kratko pojavljivanje. Pomenuću i odličnog Valdera Freja, koji bi mogao da deluje malo starije za moj ukus, ali sve ostalo stoji na mestu.
Sama epizoda počinje i završava se Nedovim pogledom, a i prisutan je samo na početku i kraju, i potpuno je preneta atmosfera iz knjige, u kojoj se vidi da je Ned završio na mariginama. On je završio svoju partiju Igre prestola i izgubio je, nebitan je osim za taj poslednji čin potpunog priznavanja poraza i povinovanja volji pobednika, odricanju svoje časti i imena zarad života svoje ćerke. Kao i mnogi drugi likovi u serijalu, Ned je na određeni način hendikepiran, bar za potrebe sveta i igre u kojima se našao. Starkovi su previše časni i pošteni, nimalo naviknuti na spletke i igre u kojima generacijama učestvuju svi južno od njihovog Severa. I kao potpuno nepripremljen za ono što ga čeka, Ned štrči zbog svoje časti i svog pristupa problemima i zato pada. U ovom kontekstu njegova čast i poštenje su njegova tragična krivica, i mislim da je serija sve to verno prenela.

Kao što rekoh, sve se odigrava gotovo preslikano kao iz knjige, mada mi fali par rečenica koje bi objasnile neke događaje. Jedina dodata/debelo modifikovana scena je igra koju igraju u šatoru Bron, Šae i Tirion. Kao i većina izmena, nepotrebna mi je i nekako mi se ne dopada kako je predstavljena Šae. Fizički zapravo odlično odgovara mojoj zamisli, ali nekakav francuski akcenat engleskog mi bode oči, a pomalo i ponašanje. No to je sitnija stvar koju možemo prenebegnuti, pošto nema nekakvog previše bitnog uticaja na priču, ali činjenica da je Bron bio severno od Zida i to poslom mi je veoma zanimljiva i ne mogu da se ne zapitam da li je to možda neki Martinov dodatak sa dobrim objašnjenjem iza toga, pošto bi mi sve ostalo zvučalo neuverljivo.
Najžalije mi je onih par sitnih likova koji su izostavljeni kao što je Tirionov dečak štitonoša Podrik Pejn i još jednom Brinden Tuli i Rus Bolton bez čijeg prisustva je Robova ratna strategija pomalo nejasna i izmenjena. Brinden je u knjizi jedan od glavnih vojnih savetnika Robovih i praktično čovek zaslužan za pobede severnjaka. I umesto da Rob razdvoji svoju vojsku i pošalje pešadiju pod Boltonom da napadne Tivina (Tajvina), Rob samo šalje 2000 vojnika u smrt, žrtvujući ih kao diverziju. Ne mogu da kažem da mi se sviđa izmena, ali se nadam da će u drugoj sezoni bezbolno inkorporirati te likove, budući da su bitni za kasniji razvoj raznih događaja.


Jedinu bitku zaista prikazanu u knjizi sam se nadao da ćemo videti iz Tirionove perspektive u ograničenom izdanju (kako je zapravo i sam Martin prikaza0) ali izgleda da mesta u budžetu stvarno nije bilo čak ni za to. Tirionov izlazak u oklopu iz šatora i pogled na vojni kamp iz njegove perspektive (ovaj put samo visinske) je odličan i veoma mi se svideo, ali uskraćeni smo za bilo kakav pogled na bitku time što Tiriona ovde pregaze sopstveni klanovci. Sa praktične strane, uklapa se, ali mi žao što nismo videli da Tirion nije kukavica i da može da stoji sa svojim ljudima u borbi, makar dovoljno dugo da ga neprijaljski udarac onesvesti, mada pretpostavljam da Piteru Dinklidžu nije lako ni da to odradi. Kao i za mnogo stvari, moglo je i bolje, ali elegantno rešenje je ne prikazati bitku uopšte umesto da izgleda bedno i jeftino kao što je to slučaj sa turnirom i Drogovim kalasarom.

Drugu bitku ne vidimo ni u knjizi, nego je Kejtlin samo sluša. Ovde bi mi bilo drago samo da su ubacili malo više zvuka bitke koji dopiru do nje, mada bilo bi nezgodno pokazati protok vremena, a da ne oduzme previše epizode koja je već nabijena dešavanjima. Takođe bi mi bilo drago da je Sivi Vetar barem pomenut, mada to možda vidimo u sledećoj epizodi. Lepo je prikazano Robovo sazrevanje i odlučnost, kao i Džejmijeva arogancija čak i kad je zarobljen i prepušten na milost i nemilost neprijatelja.

Sa druge strane mora, prostranstvo je upečatljivo, ali opet nedostaje veličina kalasara koji, kao što mi neko pre neki dan reče, izgledaju više kao čergari i putujući cirkus nego horda od 40 hiljada ljudi. Deneris mi se ovde dopala, iako je po mnogima imala neubedljive performanse u prethodnih par epizoda, ali sve je glatko teklo i praktično identično kao u knjizi, osim što će mnogi gledaoci steći pogrešan utisak o Drogovoj rani, zato što nijednom rečenicom nije objašnjeno zašto mu se rana inficirala. Ovako izgelda kao da je Miri Maz Dur ta koja ga nije dobro zalečila, dok je u knjizi Drogoa njen melem pekao i smetao mu, pa ga je skinuo i dao svojim isceliteljkama da mu pokriju ranu nekom mešavinom trava prekrivenih blatom. Tako da je to skoreno blato ono što Džora skida sa rane. Osim toga, nemam nikakvih zamerki, osim možda pomalo na borbu dva različita stila koja mi deluje pomalo apsurdno, no gledaoci žele spektakl, a ne istorijsku tačnost borbenih tehnika. Poslednja scena sa Deni, kako biva unošena u šator u kojem „plešu mrtvi“ u nameri da se pomogne u porođaju pogađa metu, ostavlja neizvesnu situaciju za sledeću epizodu i prenosi gledaocu utisak nekakve sudbonosne greške ili čina.

Na zidu konačno saznamo da je Emon Targarijen, i žao mi je zbog njegovog skraćenog dijaloga sa Džonom u kojem bi trebalo da pominje kako je tri puta njegov zavet bio iskušan, ali i ovako prenosi dovoljno jasno poruku.

Tako stižemo i do poslednje i najbitnije scene koja je zaista kruna epizode. Šon Bin u tako kratkom periodu uspeva da nam pokaže sve ono što nam je u knjizi bilo nedostupno pošto je pogled na dešavanja bio ograničen na ono što Arja uspeva da vidi, time uspevši da nam donese na određeni način još mučniju sliku. Meni koji sam u knjizi par puta pročitao poglavlje bilo je naporno da gledam, možda baš zbog toga što sam znao šta će da se dogodi. Reakcije onih koje je Nedova smrt iznenadila na velikom ekranu mogu samo da pretpostavim, tako da bih vas zamolio da ostavite komentare ispod posta.


Blaga izmena scene je u tome što je u seriji Nedu dat barem jedan poslednji smisleni čin kojim Jorenu skreće pažnju na Arju, time je spasavajući. Nisam siguran još uvek šta da mislim o tome. Donekle mi je drago što je Nedovoj smrti dato neko značenje, ali me pomalo razočarava što je ovo jedan od teških udaraca one Martinove bede kojom nas često tako silovito mlatne, osećaja beznađa i ponekad besmisla. Reakcije svih na Džofrijevu naredbu su primerene i konfuzija koja vlada u svima, i pokušaji da se zaustavi su veoma verno i uverljivo preneti, kao i sekund pre pada Leda kada mislim da Šon Bin uspeva da dočara Nedovo pomirenje sa svojom sudbinom, ali u isti mah zabrinutost za sve njegove voljene koji će ostati bez njega u opasnosti ili bez odgovora, kao što je to slučaj sa Džonom. Ne mogu reći da sam ja tako zamišljao Neda, ali dopada mi se. Takođe aplaudiram na odluku da se ne napravi od toga krvava scena gde krv prsti na sve strane, nego je ograničeno kao u knjizi na ono što Arja čuje, pošto više ne može dobro da vidi šta se događa. Grafički prikaz smrti bi možda doprineo nekoj vizuelnoj šokantnosti, ali bi odvukao pažnju sa pravog šoka koji pogađa na mnogo dubljem nivou, možda baš zato što nam ostaje tik izvan domašaja vidnog polja, ali bolno prisutan. Za one kojima je taj detalj promakao, mač kojim ser Ilin Pejn odseca Nedovu glavu je Led, porodično nasledstvo Starkovih i isto sečivo koje sam Ned koristi da iseče glavu dezerteru na samom početku serije/serijala.
Neki su mislili da će poslednja scena biti još neizvesnija, da kao ni u knjizi nećemo znati da li je Arju uhvatio prijatelj ili neprijatelj, i da li će je izvađenim nožem ubiti, ali sada mislim da bi to možda u seriji u tom trenutku bilo i previše, pored činjenice da bi moralo da se sakrije Jorenovo lice da gledaoci koji znaju ko je on ne bi videli da opasnosti od njega najverovatnije nema. Ovako, scena ostaje potresna bez dodatka neizvesnosti koja bi na ekranu možda delovala pomalo usiljeno.
Arja je još jednom sjajna, samo bi bilo bolje da vidimo kako se svađa sa drugima i brani oca, odbijajući da poveruje da je on zaista izdajnik kao što svi pričaju. Nedovo priznanje bi onda njoj imalo dodatni udarac, jer, ne znajući istinu, njoj tu u trenutku biva skršena i plemenita, časna i poštena slika oca, da bi joj samo par sekundi kasnije on u potpunosti zauvek bio oduzet. Mejsi je još jednom pokazala da je najbolje dete glumac u seriji.



Dok pišem ovaj tekst, čitam sve više reakcija na internetu i mislim da su u priličnoj meri slične kao i prilikom čitanja. Ljudi su preneraženi, neki su u isti mah time i oduševljeni, a neki odbijaju dalje da gledaju seriju, što se nadam da će ih proći budući da sam mislim i pri prvom čitanju bacio knjigu o zid i sočno opsovao Martina, da bih nakon pola sata gunđanja i nerviranja uzeo da čitam dalje. Verujem da će tako biti i sa mnogim gledaocima i desetom epizodom.

Na samom kraju evo par intevjua sa Šonom Binom o smrti njegovog lika:
http://insidetv.ew.com/2011/06/12/sean-bean-game-of-thrones/

http://www.accesshollywood.com/sean-bean-details-ned-starks-self-betrayal-in-game-of-thrones-could-he-return-for-season-2_article_49209

I još jedan sa Mejsi Vilijams:
http://www.accesshollywood.com/game-of-thrones-star-maisie-williams-talks-shows-head-rolling-death-shocker_article_49207

I najave sledeće epizode za koju moram da napomenem da sadrži možda spojler za one koji nisu čitali knjige, tako da gledaju na sopstvenu odgovornost:

понедељак, 06. јун 2011.

Igra prestola: Ubodi ih šiljatim krajem

by High Duke


I konačno smo stigli do epizode koju sam dugo čekao, ona za koju je scenario pisao Martin lično. Ocena je izuzetno pozitivna i Martin je ostao dosledan sam sebi, ali nažalost do osme epizode je nasledio brojne probleme koji su neispravljivi. Zbog sijaseta dodatih scena u prvih nekoliko epizoda, plašim se da će završnica serije biti previše zbrzana i da ćemo opet videti skraćene scene pošto više jednostavno nema dovoljno prostora da se nagura sve što bi trebalo i propušteni momenti serije su verovatno zauvek izgubljeni, kao što je odnos Sanse i Pseta. U najavi epizode se videlo da se njih dvoje konačno sreću nasamo, pa sam se ponadao da će Martin da pokuša da spase stvar, ali vremena prosto nije bilo, tako da se taj susret sveo na jedva nešto više od jezivog osmeha Pseta.

Dodatih scena ovde više baš i nema, samo je nekolicina dogadjaja modifikovana da traje kraće, rekao bih. Jedina scena koje mislim da nema u knjizi jeste u severnjačkom logoru, kada u komandni šator dovedu špijuna, ali budući da je izašla iz Martinovog pera, nije prazan dijalog, nego zaista deluje kao da je obrisan momenat iz knjige (što bi u ovom slučaju i moglo da bude tačno).


Jezovuci su konačno prisutni i konačno rade ono što treba da rade, iako se vidi da su psi nevešti, ali prisutni su i njihov značaj konačno dolazi do izražaja, i epizoda pruža prilično prostora Robu koji je odlično uradio posao i uspeo da me ubedi da je on Rob i uspeva da ispuni rupu koja je ostala od manjka screentime-a Šona Bina, pošto u ovoj epizodi Neda vidimo samo na kratko u tamnici. Zanimljiva je odluka da se izgleda izostavi Sansina izdaja oca. Koliko sam uspeo da primetim, ni u jednom trenutku nije pomenuto da je ona otišla do kraljice i rekla joj za očev plan, što bih rekao da je dobra odluka u ovom trenutku, zato što bi i onako već degradirani lik Sanse otišao u nepovrat. Sansu ovde konačno vidimo onako kako treba, kao poslušni ptičicu, koja uspeva da bude mlada dama, a ne buntovna razmažena tinejdžerka.

Sirio Forel je još jednom sjajan, scena odlična, i drago mi je što je njegova sudbina ostala jednako neizvesna kao u knjizi. Drogo je takođe konačno onakav kakav treba da bude, iako je njegovo zadobijanje rane malko izmenjeno, Martin je verovatno borbom želeo da ubaci malo više dinamike i akcije u epizodu, plus imamo divno brutalnu scenu čupanja grkljana i jezika golim šakama. Golotinje na svu sreću nema. I pored toga da često optužuju Martina da je matori perverznjak, serija je uspela da zatrpa priču bepostrebnom golotinjom, ali to ovde nije bio slučaj. Jedina golotinja koju vidimo pripada Hodoru, kao što je i u knjizi.
Klanovci su odlični, mada sam od Timeta sina Timetovog očekivao da bude jeziviji i mlađi, mada mada jos ima vremena da se pokaže, nažalost i broj klanovaca je redukovan, tako da pored njega imamo još samo Šaga, sin Dolfov i Čela. Među Robovim ljudima, Veledžon je odličan, ali nažalost samo za njega i imamo vremena, svi ostali su u pozadini, pretpostavićemo prisutni, kao recimo Bolton za kojeg se još nadamo da će biti tu u sledećoj epizodi.

A sada da pomenem i par stvari koje mi smetaju. To su ovde, kao što sam već rekao, bolno skraćene i izmenjene scene. Scena opraštanja Roba od Brena je izmenjena, ali nimalo ne škodi, naročito pošto je Martin iskoristio priliku da ubaci Rikona, jedno od njegovih retkih pojavljivanja, praktično da podseti publiku da on zapravo postoji i da Bren nije najmlađi Edardov sin, kao što sam video da mnogi ljudi koji su komentarisali seriju misle.




Najžalije mi je ipak što je isečena poslednja scena u prestonoj dvorani. Baristan Selmi je odličan, ali nedostaje Džofrijevo naređenje da za njim krenu ljudi i ubiju ga, kao i imenovanje Pseta za novog člana kraljeve garde, pošto je to trenutak koji najbolje pokazuje koliko će Džofri da degradira krunu i sve ono što je okružuje. I jedna od slabijih mesta je napad ustalih mrtvih rendžera kod Zida. To je u knjizi jeziva scena, gde se vidi Martinov dar da dočara pravu horor atmosferu, a ovde je scena slabašna, a bucmasta utvara em nije pocrnela, em nije mnogo zastrašujuća. Ali to ovde nije greška scenarija, već režije, loše šminke i pogrešnog odabira glumca.
Na kraju epizode sam očekivao bitku, pošto sam se nejasno sećao da je Martin dobio da režira baš bitke, kao što trenutno i radi na scenariju za devetu epizodu druge sezone, ali kako je odmicala, bilo mi je jasno da ne mogu nikako da je uglave, tako da nam ostaje deveta epizoda koja bi veoma moguće mogla i da počne bitkom, a verovatno se i završi, kao što se može videti iz najave sledeće epizode: