Претражи овај блог

среда, 27. април 2011.

Winter Hath Cometh, Little Bitches - ili zašto je "Igra prestola" važna za nas

Nameravao sam da se suzdržim od pisanja o seriji "Igra prestola" sve dok ne odgledam i treću epizodu. Racionalan razlog za tako nešto nisam imao; ta namera za izvorište ima potpuno iracionalan strah da ću izbaksuzirati nešto ako ih pohvalim pre reda i vremena.

Tokom prethodne dve nedelje, u glavi su mi se komešale bezoblične misli - više utisci i magloviti obrisi ideja, nego konkretne rečenice i konstrukcije. Moram priznati da su se ti nedovršeni koncepti manje bavili serijom i njenom vernošću književnom predlošku, a daleko više širem značaju koji ta serija ima, ali i reakcijom glavnotokovske kritike, kako televizijske tako i književne.

Naime, u jednom od svojih prvih postova na ovom blogu pisao sam o svojim iskustvima sa čitanjem "Gospodara prstenova". Te devedesete godine, kada sam iz biblioteke izneo tri toma Nolitovog izdanja "Gospodara", bibliotekarka je zabrinuto pozvala moju majku da je upozori na knjigu koju sam odabrao da čitam, nastavnik matematike mi je smesta dao nižu ocenu, a u školskom dvorištu sam popio batine.

Milenijum se završio, snimljen je "Matriks", ali - daleko važnije - snimljen je i film "Gospodar prstenova". Romani o Hariju Poteru vratili su decu u biblioteke i knjižare, pa su i ekranizovani. Novi milenijum je postao milenijum fantastike, internet je postao dominantan način komunikacije i razmene ideja - i odjednom više nisam bio sam. Glavnotokovsko društvo je fantastiku prigrlilo, makar kao nužno zlo, a njeni poklonici više nisu smatrani sektašima i satanistima.

Da li je tako?

Prva epizoda "Igre prestola" dočekana je na krv i na nož od strane glavnotokovske kritike, pri čemu se Njujork Tajms izdvojio po zatucanoj i agresivnoj kritici, uspevši da u istoj kolumni Martina proglasi ženomrscem, žene koje gledaju seriju promiskuitetnima, a čitav ženski rod plitkoumnim. Pri čemu je pisac prikaza upravo žensko. Eminentni televizijski kritičari po drugim novinama i medijima takođe su veoma surovo ocenili "Igru prestola".

Nasuprot ovome, žanrovska kritika u vidu novih medija - blogova i foruma - "Igru prestola" dočekala je mahom hvalospevima. Čak i najogrezliji idolopoklonici književnog serijala u najvećem broju slučajeva prešli su preko nedoslednosti u odnosu na književni predložak i počeli da željno iščekuju nedelju uveče kao promrzli sunce.

Što se mene tiče, našao sam se u veoma sličnoj situaciji kao pre desetak godina, kada je "Gospodar prstenova" dolazio u bioskope. Neko je ekranizovao jednu od knjiga koje su mi promenile život. Neko je prikazao svoju viziju moje svetinje. Zbog takvih stvari počinju se ratovi... Kao i pre desetak godina, našao sam se u iskušenju da sasečem ekranizaciju "Igre prestola", oslanjajući se na svoje pornografsko pamćenje, koje mi omogućava da neke dijaloge znam napamet - ali onda sam upravo zahvaljujući tome primetio da u prvoj epizodi Kejtlin govori Nedov tekst, a on njen. Dakle, režiser je s promišljenom namerom uneo izmene u Martinov tekst. Naravno, ne sme se smetnuti s uma i činjenica da je Martin u izvesnoj meri zadržao kreativnu kontrolu nad serijom (zbog čega je dobio znatno manje novca na ime autorskih prava, mora se reći), tako da je u tom slučaju veoma teško biti veći katolik od pape i veći poklonik "Pesme leda i vatre" od čoveka koji je taj roman napisao i koji prolazi kroz agoniju svaki put kada ubije nekog od svojih likova, a opet to tako često čini.

Da, nervira me što valirijski čelik nije taman, a zmajska kost nije mrka; nervira me što Targarjeni nemaju ljubičaste oči, a Barateoni plave. Nervira me što Lanisteri nemaju kosu boje žeženog zlata i što je Džon kose kovrdžave i masne kao italijanski dizelaš - ali sve to praštam i na koncu smatram ne(toliko)bitnim.

"Igra prestola" je najznačajnija stvar koja se žanrovskoj kinematografiji dogodila od "Gospodara prstenova". Dapače, televizijska fantastika nikada nije imala ovakvu produkciju. Na stranu svi Star Trekovi, koji se odigravaju u jednoj sobi; na stranu Farscape sa maskama i lutkama ili Andromeda sa odličnom šminkom - nivo produkcije viđen u "Igri prestola" potpuno je bez presedana. Možemo se sporiti oko realizacije ideje, ali ne možemo se sporiti oko toga da je reč o produkciji vrednoj 50 miliona dolara, koja je postavila potpuno nove standarde kada je reč o televizijskoj ekranizaciji fantastike, a naročito epske fantastike. "Rim" je svakako skuplji i veličanstveniji, ali nemojmo smetnuti s uma da velike bitke u romanima nastupaju tek od "Sudara kraljeva". Dakle, opravdano je pretpostaviti da će druga sezona "Igre prestola" u velikoj meri nadmašiti prvu. Ovo je serija koja je već sa dve epizode donela nove vrednosti kada je reč o televizijskoj fantastici i kao što je "Gospodar prstenova" na velikom platnu doveo do mogućnosti snimanja "Avatara", tako će i "Igra prestola" otvoriti vrata za snimanje fantazijskih i naučno-fantastičnih serijala na čiju će se produkciju trošiti milioni i za koje će se angažovati oskarovci. Na stranu to da li je Nikolaj Koste-Valdou odgovarajući glumac za ulogu Džejmija Lanistera, ali reč je o školovanom šekspirovskom glumcu. U čitavoj seriji, na čelu sa veličanstvenim Šonom Binom, nema nikoga ko ne zaslužuje da se nađe na daskama najprestižnijih svetskih pozorišta. I naravno, većina glumaca su upravo pozorišni glumci. Ponegde to ume da odskoči, naročito kada je o Tirionu reč, ali možda se to ipak može pripisati tužnoj činjenici da smo svi navikli da gledamo američke glumačke poluproizvode, bar kada je o fantastici reč. "Igra prestola" i u tom pogledu pomera granice.

Na kraju, nivo pažnje koji je HBO posvetio promovisanju serije, silni bilbordi i plakati kojima je čak i Srbija oblepljena, ažurnost prikazivanja serije diljem planete, čime se pokazala svesnost da je reč o globalno bitnoj stvari, a ne o Američkom posedu koji se na kašičicu poklanja ostatku čovečanstva - čitava ta kampanja nekako je sve nas ujedinila u jedno pleme i dala nam puno pravo da budemo ponosni na ono što volimo. Ovo više nije petparačka književnost, ovo više nisu mačevi od aluminijuma i krzno od poliestera. Ovo je velika stvar i imamo puno pravo da svim glavnotokašima koji nas gledaju sa prezirom kažemo:

Winter Hath Cometh, Little Bitches. Welcome to the Ice Age.

Ples sa zmajevima konačno završen


Martin je pre par sati objavio na blogu da je konačno završio knjigu:

http://grrm.livejournal.com/212603.html

King Kong, kako je nazivao majmuna koji ga je godinama jahao, je konačno mrtav. Tako da sada i pored zvaničnog datuma izlaska knjige, 12. jula, najavljenog i ranije, imamo i potvrdu da će taj datum verovatno biti ispoštovan.

Takođe vas pozivamo da nam se pridružite na tribini o Martinu i njegovom stvaralaštvu, pa i seriji koja će biti održana sedmog maja u Klubu ljubitelja fantastike „Lazar Komarcic“ i Domu omladine u 19 časova.

http://www.facebook.com/#!/event.php?eid=168712979848576

понедељак, 25. април 2011.

Igra prestola:Kraljevski drum - Game of Thrones: King's Road



by High Duke





Na samom početku za one koje zanima stavljam link do odgovora novinarke Njujork Tajmsa pomenutu prošle nedelje, čija je kritika izvazvala lavinu reakcija, primarno od strane žena po internetu. Evo i njenog odgovora: http://artsbeat.blogs.nytimes.com/2011/04/19/pull-up-a-throne-and-lets-talk/

Neću mnogo komentarisati, pošto verujem da je situacija i više nego jasna, zato ću odmah da pređem na komentar druge epizode i novosti. Već nakon prve epizode emitovanja koja je privukla solinu gledanost, HBO je odlučio da obnovi seriju i da joj drugu sezonu. Ne zna se koliko će druga sezona biti epizoda, ali najverovatnije isto 10, a ne 12 ili 13 kao sto bi svi voleli.


Druga epizoda mi se više nego prva, budući da su mnoge scene preslikane iz knjige i bilo je zadovoljstvo gledati ih. Performans gumaca je bolji nego u prvoj epizodi i iako bih rekao da još uvek ima malo preterivanja, manje bode oči i svi deluju prirodnije. Očigledno je da se glumci navikavaju na uloge i postaju opušteniji. Šon Bin kao Ned i Mišel Ferli kao Ket, a posebno mala Mejsi Vilijams kao Arja su me oduševili. Iako bih još uvek rekao da je Kejtlin previše stara u seriji, vidim da ipak nisu bezveze odabrali glumicu.


Ova epizoda donosi dodatan uvid u karaktere likova i to efikasnije nego prva, pošto mislim da ovaj put nema pogrešnih utisaka izvučenih od nepotpuno ispraćenih dijaloga iz knjige. Tirion je odličan, od prve scene kada disciplinuje Džofrija i potom odlazi na doručak sa svojom „voljenom“ porodicom do razgovora sa Džonom. Vidi se da Tirion nije samo ciničan prema Džonu, već i da se zaista saoseća sa momkom, i moram reći da mi je veoma žao što nije bila i neka scena više sa njima dvojicom.
Ketlinina reakcija prema Džonu kada on uđe da se pozdravi sa Brenom je i više nego jasna i bez dodatnih reči prenosi njena osećanja i mišljenje o Džonu, toliko da zapravo i ne smeta previše rečenica u kojoj ona destiluje svoju mržnju i kaže mu da je on trebalo da bude na samrti, a ne Bren.
Takođe, ubačene su i dve nove scene: Džonov razgovor sa Džejmijem i Sersein sa Kejtlin.
Scena sa Džonom i Džejmijem je mogla da se vidi na internetu već nedelju dana pošto je puštena kao preview scena druge epizode:



Neki su govorili da nije u Džejmijevom karakteru da se ponaša tako oholo prema jednom kopiletu, ali mislim da u kontekstu serije, gde će to ovoj dvojici likova za sada biti jedina prilika za interakciju, likova koji su na određeni način jedan drugom slicni po suprotnostima, i imajući u vidu opštu naglašenost nekih osobina likova, ova scena ne smeta.
Druga scena je između Kejtlin i Sersej, gde Sersej, odgovorna za Brenov pad, dolazi da vidi hoće li dečak da umre i pri tom izuzetno ubedljivo ispreda Kejtlin priču o sopstvenom preminulom sinu, vešto koristeći istinu kao podlogu za svoje laži (bar ako su stvari iste kao i u knjizi). Scena je toliko uspešna da mislim da u mojim očima počinju da se opravdavaju obe glumice koje su mi se od početka činile kao pogrešno odabrane.Ritam cele epizode je odgovarajuć, sa događajima koji ne idu ni prebrzo ni presporo i otkrivaju još svašta o likovima koji su bili ranije u zapećku. Recimo Pseto i Džofri.

Mnogi će reći da sitničarim, ali to je nešto na šta sam navikao kada je Martin u pitanju, tako da ću imati i par primedbi, mada daleko sitnijih nego za prvu epizodu. Mislim da bi deo priče sa Deni mogao biti malo nejasan gledaocima, ali to vuče korene iz prve epizode i izmenjene scene prve bračne noći. Prva scena seksa između Kala Drogoa i nje u drugoj epizodi deluje kao još gore i grublje silovanje pošto mislim da nije dovoljno naglašeno koliko je Deni bila namučena tokom putovanja u sedlu na koje nije navikla i od kojeg je dobila žuljeve i rane. Zato postoji mogućnost da ljudima deluje neopravdana njena želja da zadovolji svog muža (mada bi moglo da se primeti da bi to bio njen način da stekne određenu kontrolu nad svojim brakom i seksualnim životom).


Druga stvar na koje imam zamerke je sam završetak epizode. Iako nesumnjivo efektan i upečatljiv za one koji nisu čitali knjigu, mislim da je tu moglo da se izvuče još više. Prvo je scena u kojoj Arja tera Nimeriju trebalo da ostane off screen, pošto mislim da deluje previše banalno da vuk koji već brani svoju gospodaricu odjuri sam nakon jednog bačenog kamena na njega i više se ne vrati, dok u knjizi Arja tvrdi da su sa velikom mukom uspeli da je oteraju, vičući na nju i gađajući je kamenjem (dakle, više od jednog jedinog kamena). Zanemariću beznačajnu promenu oko toga ko je pronašao Arju (u knjizi Ned pita ko ju je pronašao: „Naši ljudi ili lanisterski?“ i dobije odgovor da je u pitanju bio Džori), i preći dalje na Neda koji ide da ubije Ledi. Prvo nailazi na Pseto koje nosi telo ubijenog Mike preko konja, ali tu nedostaje Pseto koji se kezi dok govori Nedu kako je dečak bežao, ali ne dovoljno brzo, budući da je to jedna od scena koja ga čini jezivim i u očima Neda, a ne samo Arje i Sanse. Ovako Pseto prilično hladnokrvno i nezainteresovano. Takođe nedostaje i Nedova nedoumica da li je u pitanju Arjin vuk ili mesarev sin, mada to možda ne bi imalo takvu težinu pošto je redosled događaja okrenut, pa Ned sretne Sendora (Pseta) pre nego što dođe do Ledi, kao i zbog činjenice da gledaoci nemaju vremena da se vežu za vukove kao što je to slučaj sa čitaocima.
I na kraju, najveća zamerka: Ned kao argument za to što će sam ubiti Ledi kaže da je ona sa severa i da zaslužuje bolje od kasapina, a onda je sam prekolje nožem. U knjizi se vidi koliko je to za Neda svečan trenutak, i da on vuka poštuje kao što bi poštovao i čoveka sa severa: ne prekolje je, već je pogubi kao i dezertera u prvoj epizodi, mačem svojih predaka, Ledom.
Na kraju ću samo izraziti svoje gikovsko žaljenje što nismo videli dolazak Ilina Pejna (koji je već tu), ser Baristana Selmija i Renlija Barateona. Sa generalno pozitivnim utiskom vas pozdravljam do sledeće nedelje, uz trejler za treću epizodu:

понедељак, 18. април 2011.

Igra prestola: Zima dolazi - Game of Thrones: The Winter is Coming



by
High Duke



Dugo čekanje je konačno završeno i prva epizoda HBO serije po Martinovoj Pesmi leda i vatre je stigla. Seriju je pratila pompa i velika medijska pažnja, a kritike američkih novinara koji su unapred videli prvih nekoliko epizoda serije, bile su izmešane i išle su od sjajnih do katastrofalnih, od kojih se neke graniče sa razumom i uvredljivošću kao što su recimo ove:

http://www.slate.com/id/2291119/


http://tv.nytimes.com/2011/04/15/arts/television/game-of-thrones-begins-sunday-on-hbo-review.html

Kritika u Njujork Tajmsu je napisna od strane izvesne Đinije Belefante, koja je verovatno najgora osoba kojoj su mogli da povere izveštavanje o jednoj fantazi seriji. Žena je svojim izjavama kao što su:

Keeping track of the principals alone feels as though it requires the focused memory of someone who can play bridge at a Warren Buffett level of adeptness. In a sense the series, which will span 10 episodes, ought to come with a warning like, “If you can’t count cards, please return to reruns of Sex and the City.
i

The true perversion, though, is the sense you get that all of this illicitness has been tossed in as a little something for the ladies, out of a justifiable fear, perhaps, that no woman alive would watch otherwise. While I do not doubt that there are women in the world who read books like Mr. Martin’s, I can honestly say that I have never met a single woman who has stood up in indignation at her book club and refused to read the latest from Lorrie Moore unless everyone agreed to “The Hobbit” first. “Game of Thrones” is boy fiction patronizingly turned out to reach the population’s other half.
Velika je stvar kad jedna ovakva kritika fantazi serije izađe u ozbiljnim novinama, a autorka osim što pokazuje otvoreni prezir prema nekim tamo fantastičnim glupostima i izmišljenim jezicima, vređa i žensku publiku, prvo tvrdeći da bi serija bila previše komplikovana za njih, nastavljajući onda sa nizom gluposti kao što su seksualna eksplicitnost samo da bi se privukla ženska publika koju ovakva jedna serija ne bi ni najmanje interesovala. Ovaj prikaz je izazvao buru reakcija na internetu, prvenstveno žena fantazi fanova i blogera, koje su se našle uvređene takvom degradacijom i generalizacijom. Evo jednog od kraćih odgovora, ali na blogu ima linkova do još mnogo drugih reakcija.

http://www.geekgirldiva.com/2011/04/to-ginia-bellafante-regarding-your.html

A tu je i reakcija samog Martina:

http://grrm.livejournal.com/210874.html


Elem, da se mi vratimo samoj seriji i utiscima. Od ove tačke nadalje mogući spojleri za one koji su zgrešili i još uvek nisu čitali knjige. I dok čitate, imajte na umu da je ovo prikaz jednog zakletog fana knjiga i da ću na mnogo mesta upoređivati sa knjigom, ali ne samo iz potrebe da stvari budu identične, već i zbog efektnosti scena u knjizi naspram onih u seriji.


Na prvi pogled serija lepo izgleda, mada ništa manje se nije ni očekivalo od HBO produkcije. Špica sa mehanizovanom mapom sveta i gradovima koje pokreću i podižu točkići je sjajna i odlično osmišljena u najboljoj HBO tradiciji.

Uvodna scena nam pokazuje impresivni Zid i trojicu rendžera Noćne straže. Scena susreta sa Tuđinima, iako je malo izmenjena uspeva da bude dramatična i uzbudljiva sve do samog kraja, kada se vide Tuđini koji podsećaju više na Predatora i ispuštaju zvuke nalik na atove Nazgula iz Gospodara Prstenova. Tu su i tela ubijenih ljudi poređana ritualno u nekakav simbol (verovatno ubačeno da bi se novim gledaocima pojačao osećaj jeze) i pomalo klišeizirana upotreba mrtve devojčice da bi taj osećaj užasa i jezivosti pojačala. Onda nailazimo na prvu izmenu u odnosu na knjigu, po meni potpuno bespotrebnu. Naime, promenjen je stražar koji preživi, jer preživi mladi Vil umesto veterana Gareda, što je opet nejasno zašto, budući da mu Tuđin baca Garedovu glavu pred noge, implicirajući da ga puštaju da pobegne, dok u knjigama Gared preživi zato što je ostao u pozadini sa konjima. Kasnije u sceni pogubljenja, smisao se donekle gubi, budući da je namera Martina bila da pobegne i dezertira jedan stari veteran sa Zida koji je već svašta preživeo i video, ali da je od tog poslednjeg susreta izgubio razum i pobegao na jug, nesposoban čak i da kaže šta se dogodilo, dok u seriji Vil ne samo da upozorava Neda na Tuđine, već šalje pozdrave porodici. Čak i da uzmemo to kao pokušaj davanja više ekspozicije Tuđinima, nekako izgleda pogrešno.
Dalje idemo u upoznavanje Starkovih, što je veoma lepo uređeno, ali opet pada u oči Ketlin za koju mislim da je pogrešno odabrana, prvenstveno zbog godina. Ketlin i Ned oboje izgledaju malo starije nego što zaista jesu, ali ne ovoliko starije. No, na sva lica koja nam se ne sviđaju smo imali vremena da se naviknemo tokom reklamne kampanje za seriju, tako da mi tokom samog gledanja i nije previše smetalo.
Scena pronalaska vukova je izmenjena za toliko što nigde nema snega koji bi Duha učinio teško vidljivim i dijalog između Teona i Džona je skraćen, tako da bespotrebno nema sjajne razmene:

„Albino“, reče Teon Grejdžoj sa uzdržanim osmehom. „On će prvi da crkne.“
Džon Snežni uputi štićeniku svog oca dugačak, leden pogled. „Mislim da neće, Grejdžoju“, reče. „On pripada meni.“



Po dolasku kralja u Zimovrel, padaju u oči ružni šlemovi Lanistera, dok moram priznati da je Psetov šlem baš kakav treba da bude, dok je samo Pseto pomalo neupečatljiv. On i nema neku veću ulogu na početku, ali treba da ima određeno prisustvo, koje ovde nedostaje, pa pseto kasnije u priči sa Tirionom izgleda gotovo simpatično.
U epizodi imamo dve gozbe, i obe su pomalo izmenjene, što je u određenim momentima i opravdano, jer recimo u Zimovrelu daje priliku da upoznamo malo likove, kao Džona i Tiriona, budući da Džon u seriji uopšte nije pozvan na gozbu. Ono sto pada u oči je to što Tirion previše deklamuje tekst, ne vidi se njegova ličnost i u razgovoru sa Džonom nedostaje nekakva toplina i empatija koju Tirion oseća prema njemu i vidiljiv je samo cinizam. A na samoj gozbi su smatrali da je neophodno da prikažu Robertov karakter tako da on neskriveno pred svima, pa i svojom ženom Sersej, u veoma veseloj i toploj atmosferi spopada služavku.

Moram priznati da se kao gledalac smatram uvređeno izborom glumca za Džofrija. Nedostatak Duge plave kose i kod njega i kod Džejmija koja je trejdmark Lanistera se nekako i da progutati, ali ne i antipatičnosti koju Džofri poseduje. Džofri ipak treba da bude lep, kako Sansa kaže, poput princa iz bajke, jer je ipak dete svojih roditelja, ali u seriji i prvi pogled na njega viče gledaocima: Sansa je slepa, zato što je on očigledno sadistički zli manijak.



Dok je gozba u Zimovrelu možda i malo previše slobodna i vesela, svadba Deni i Kala Drogoa je pomalo sterilna i ne vidimo ni naznake od ogromnog kalasara kojim zapoveda Drogo niti išta od haosa osim nešto ritualih plesova i jedne eviseracije. Ne označavam to kao loše, jednostavno, nema se osećaj opšte euforije jedne temperamentne mase, deluje kao da nam je više saopšteno kako to treba da izgleda, nego što je dočarano. Sa druge strane, Džora Mormont, Drogo i Viseris su sjajno odabrani, iako je i Viseris možda malo prenaglašen, a ni Deni nije loša, mada za nju imam veća očekivanja. Lišena svojih unutrašnjih monologa, ne ostavlja joj puno prostora za bilo šta drugo osim da izgleda zbunjeno i uplašeno i u većini scena bude obnažena. Zamerka na kraju venčanja je to sto konzumacija braka izgleda previše prisilno, što u knjizi ipak nije bio slučaj, i prekinuta je previše naglo, ostavljajući nas sa utiskom da Deni biva silovana. No ostaje da vidimo da li je to namerno tako učinjeno da vi se naglasila promena kada Deni zapravo počne da voli Drogoa.




Da ne bih dalje drvio o izmenama i i sitnicama koje bodu oči, a verujte da će ovaj perfekcionistički fan pronaći puno, zaustaviću se i reći nešto opštije o utiscima.
Očekivano, vizuelno za sada odlično izgleda, ali videćemo kako je reklamna kampanja urodila plodom i da li će prva epizoda privući i zadržati dovoljan broj gledalaca, budući da je za one koji nisu čitali knjige radnja možda pomalo spora. Ali pošto od sledeće nedelje počinje da se zahuhtava, nadam se da će proći uspešno i da će u kasnijim epizodama glumci da se više užive u likove, pošto neki od najupečatljivijih izgledaju pomalo mlako, kao da im fali životnosti, ali to je za očekivati na samom početku produkcije, naročito kada se uzme u obzir da su u pitanju kompleksni likovi i da ih fanovi previše dobro poznaju i samim tim imaju i velika očekivanja.


Jedna od najpozitivnijih stvari koje bih izdvojio su lokacije, koje su fantastičko odrađene (i u slučaju Crvene tvrđave u Kraljevoj luci možda i previše fantastično), kao i odgovarajuća muzika i gluma Šona Bina, koja mi se čini kao najprirodnija naspram recimo teatralnosti Roberta i Ketlin. Brojne zamerke na izbore glumaca kao što je Sersej neću pojedinačno navoditi, previše sam naviknut na ideju da će tako izgledati , pa mi i nisu toliko smetali prilikom gledanja Od bilo kakvih konačnih sudova ću da se uzdržim dok ne vidimo kako stvari stoje što serija dalje odmiče, budući da mi je utisak možda slabiji pošto zbog raznih promotivnih klipova i petneastominutnog privjua imam utisak da sam pola epizode već odgledao, ali za sada ocena 3 i utisak malo slabiji od Dedvuda i Rima, uz nadu da će sledeće nedelje da skoči do četvorke. Sledeće nedelje, komentar druge epizode.

петак, 15. април 2011.

PROLAZ - Džastin Kronin

Roman o kojem se prošle godine najviše pričalo u fantastičarskim krugovima svakako je "Prolaz" Džastina Kronina. Balantajn Buks ga je samo na osnovu sinopsisa otkupio za tri miliona dolara, a prava na film otkupljena su pre nego što je delo bilo završeno. Naravno, te dve stvari bile su sasvim dovoljne da se pronese glas o novom kralju fantastike, nasledniku Stivena Kinga i tako dalje i tako bliže. U zemlji Srbiji, Laguna je bila veoma ažurna i angažovala Gorana Skrobonju da u ekspresnom roku prevede ovu grdosiju od knjige, tako da su i naši čitaoci imali priliku da uhvate korak sa svetom.

Jedno vreme "Prolaz" je bio na svetskim top listama, mada se kod nas baš i nije pokazao, a onda su svi - kao po dogovoru - prestali da pričaju o njemu. Naravno, godina je 2011. i nikoga među ljubiteljima fantastike ne zanima ništa sem "Plesa sa zmajevima", ali možda je po sredi još nešto. Hajde da vidimo...

Premda je bilo pokušaja da se "Prolaz" etiketira kao horor, što je književno-marketinška kategorija koja odavno ne postoji u savremenoj fantastici, izdavač se opredelio da "Prolaz" gura kao "distopiju". Naravno, reč je o relativno novoj kovanici, naslednici dvadesetovekovne "antiutopije" i u nekom narednom unosu pozabaviću se ne toliko suptilnim razlikama između ta dva pojma, ali za sada nam je samo bitno da znamo kako "Prolaz" nipošto nije horor, već distopija, bar što se tiče izdavača i autora rečenog romana.

Čitalac ovog teksta s pravom se može zapitati o čemu ja to pričam, kad valjda pisac zna šta je napisao i na kojoj je polici u svetskim bibliotekama fantastike njegovom romanu mesto. Ali bojim se da pisac to ne zna, niti ga je za to briga. Možda je to objašnjenje kako mu je pošlo za rukom da da napiše bestseler (ali i više nego dobar roman), ali svakako jeste objašnjenje za kategorizaciju ovog dela kao "distopije". Najverovatnije ga nije bilo briga pod kojom će etiketom izdavač prodavati njegov roman, samo da ga prodaje - a nije ga bilo briga zato što Džastin Kronin zapravo nije žanrovski pisac. Ne kune se u Džeka Vensa ili Frica Lajbera i verovatno sa velikim iznenađenjem gleda na reklamiranje "Igre prestola" po autobuskim stajalištima i prodavnicama ženskog veša, pitajući se ko li je taj Džordž Martin. Štaviše, pre "Prolaza" napisao je dva glavnotokovska romana, veoma dobro primljena kod kritike, mada ne pretarano zapažena kod publike. Što će reći, sa njima nije namlatio pare. Međutim, Kronin je školovan pisac - tako da je čovek lepo seo, sabrao dva i dva, uvideo da se vampiri odlično prodaju, ali da im se svi rugaju zbog "Sumraka", dok su sa druge strane zombiji uvek u modi, a snimljen je i film po Makartijevom "Putu", tako da je mešavina svih tih elemenata verovatno recept za uspeh, samo ako kuvar zna šta radi.

Da vam kažem, bio je u pravu.

Istini za volju, "Prolaz" počinje kao distopija. Prve stranice romana uvode čitaoca u Sjedinjene Američke Države, godine 2018. Amerika je do grla ukopana u konstantni rat protiv terorista stranih i domaćih, koji takođe konstantno sprovode terorističke napade (a šta bi teroristi drugo radili, je l' te?), građanska prava su suludo ograničena, a cena goriva je otišla u vražju mater. Za to vreme vojska sponzoriše istraživanja po Latinskoj Americi, koja dovode do projekta stvaranja supervojnika. Taj će se projekat, naravno, otrgnuti kontroli i - instant apokalipsa.

Uslovno rečeno, "Prolaz" ima tri celine. Prva celina je već pomenuta distopija i odigrava se pre nego što zombi-vampiri preplave Ameriku (a možda i čitav svet). Tih prvih tristotinak stranica čitaju se skoro kao da ih je napisao Stiven King. Jezik je savršen, a pisac vešto prepliće različita vremena dešavanja radnje, igra se sa epistolarnom formom u vidu imejlova i ne dozvoljava čitaocu da prestane da čita, sve vreme ubeđujući tog čitaoca da je Džastin Kronin zapravo najnoviji pseudonim Stivena Kinga. Akcije ima, ali više psihološke nego telesne i prva trećina romana kulminira na takav način da se komotno može izdvojiti i štampati zasebno, a da stilski i zanatski opet bude jedan od najboljih žanrovskih romana objavljenih prošle godine.

Drugi deo "Prolaza" odigrava se devedeset i kusur godina nakon prvog. U prvih nekoliko stranica stiče se utisak diskontinuiteta sa prvim delom romana. Ovde već nije reč o distopiji, već o pravom postapokaliptičnom scenariju. Stilizacija je sasvim drugačija, a pisac se poigrava i sa jezikom, tako da čitalac nema nikakvih problema da poveruje da je zaista prošao skoro čitav vek. Kronin posvećuje silnu pažnju i najsitnijim detaljima života naizgled poslednje ljudske kolonije u svetu kojim vladaju vampiri, što svakako doprinosi osećaju realizma i autentičnosti, ali u izvesnoj meri usporava roman i iskušava čitaoca. Nakon dvestotinak stranica dugog opisa socijalnog eksperimenta, čitalac koji nije izgubio strpljenje zalazi u treći roman sadržan u "Prolazu" - roman potrage, koji se opet vraća na teren Stivena Kinga i u nekim aspektima neodoljivo podseća na putovanja opisana u "Mračnoj kuli". U iskušenju sam da taj poslednji deo okarakterišem kao omaž postapokaliptičnim romanima osamdesetih godina.

Uprkos relativnoj tematskoj razuđenosti i ne baš glatkom prelazu između tematskih celina, "Prolaz" je zantaski izvanredan roman, van domašaja ogromne većine trenutno aktivnih žanrovskih pisaca. "Prolaz" možda ne odiše ljubavlju i poletom koji su mahom odlike početničkih romana pisaca fantastike, ali je školski primer odlično promišljenog i ukomponovanog dela. Naravno, "Prolaz" obiluje biblijskim aluzijama, što je proveren recept za prodaju u SAD, ali velika većina naših (pri čemu ne mislim samo na srpske, već i na evropske čitaoce u celini) neće primetiti taj aspekt romana. Dapače, to je jedan od dva velika problema koja "Prolazu" smetaju da postane žanrovski klasik. (Dobro, tri - ali taj treći se zove "Ja sam legenda" i imaće ga svaki roman koji se bude bavio tom temom.) Kronin pokušava da se pozabavi tim velikim pitanjem Boga, prvobitnog greha i prirodno grešnog čoveka, sa naznakom da će se u potonjim romanima baviti iskupljenjem i oprostom grehova. To preispitivanje i prebiranje po duši je med i mleko za američke čitaoce i lukav način da se premosti jaz između čisto žanrovske i glavnotokovske publike, ali u slučaju neprosečnog Vlaha i njegovog sve samo ne standardnog poimanja religije, duhovnosti i odnosa prema Bogu kakav može da nastane samo na Balkanu i na Tahitiju, rečeno preispitivanje izaziva pozamašnu mericu sprdnje i dosade. Drugi problem je gotovo nemoguće da se "Prolaz" čita kao samostalan roman. Oćigledno je da je planiran kao početak trilogije, tako da se čak ne može reći ni da ima kraj. To je više pauza pred drugi čin. Bio sam u iskušenju da napišem neko seksualno poređenje, ali zadovoljiću se kulinarskim - prolaz je kao slatkiš bez trešnje na vrhu. Nedostaje mu onaj poslednji sladoslasni zalogaj koji se pamti bolje i duže o celog jelovnika koji mu je predhodio.

Da se vratim na početak ovog unosa: "Prolaz" je izvanredan roman, koji se pojavio u najboljem mogućem trenutku i iskoristio taj trenutak na najbolji mogući način. Ali upravo je roman trenutka. Spajajuči glavni tok sa fantastikom, Kronin je osigurao prođu kod izdavača, veću potencijalnu publiku i garantovani uspeh u Holivudu, koji više voli komunikativnije predloške za svoje filmove, pošto tradicionalno ima manje uspeha sa hermetičkim književnim svetovima, poput Herbertove "Dine" - ali je zbog tog oslanjanja na trenutak propustio da se približi fanovima koji jedu i piju fantastiku. Ma koliko dva preostala romana budu dobro napisana i uspešna, "Prolaz" neće postati nova "Mračna kula", and Winter is Coming...

петак, 01. април 2011.

Bodež snova - početak radova

Dragi čitaoci,

Mesec dana prođe od poslednjeg unosa na blogu, ali moram vam reći da vreme nije bilo protraćeno. Dapače, od oktobra prošle godine Bukspejs mi nije bio prioritet - ali zato sam završio prevod pozamašnog "Zdenca uspenja" - drugog romana u serijalu "Red magle" Brandona Sandersona - i ponekog stripa pride.

"Zdenac uspenja" u ponedeljak ide u redakciju, a počinjem sa radom na jedanaestom tomu "Točka vremena". Roman će kod nas biti preveden kao "Bodež snova" - doduše, to je radni naziv i promene su još moguće.

Takođe, od ponedeljka krećem sa postavljanjem tekstova na kojima sam tokom proteklih meseci radio: Prikaz prva tri romana u serijalu o Bartimeju (prikazi prva dva već su na blogu, ali naša izdanja ovih romana osvežena su novim ilustracijama, pa je red podsetiti se na sva tri koja su kod nas objavljena, a uskoro će valjda i četvrti); poslednji deo moje liste najboljih pročitanih romana iz prethodne godine; teorijski tekstovi o trenutno popularnim podžanrovima - stimpanku, alternativnoj istoriji, ali i zašto su zombiji obavezan sastojak svake fantazijske čorbe. Da ne dužim, biće toga još.

A kao poslastica, evo naslovnice "Zdenca uspenja".