Претражи овај блог

субота, 28. новембар 2009.

LAMENTATION - Ken Šols



Pažljivi čitaoci Bookspacea primetili su moje jadikovanje nad tužnom činjenicom da više nema dobrih romana novih pisaca ma kakve fantastike. Gotovo kao da svi čekaju da Martin otegne papke, po ugledu na Džordana, i da Erikson objavi novi roman, a usput razmišljaju kako da unovče još jednu vampirsku limunadicu. Čak se i neki uspešni pisci epske i naučne fantastike okreću urbanoj fantastici, valjda u pokušaju da zarade pare za nova kola ili šta li već. Pomenuću samo Stiva Stirlinga i Denijela Ejbrahama.

Od zvezda i zvezdica u pokušaju nismo dobili bogzna šta. U toj grupi pisaca, koje ja zovem "mlađom generacijom", istakli su se na prvom mestu Senderson, pa potom Rotfas, Linč, Aberkrombi i Darham - s tim da je samo prvi (i polovično drugi) sopstvenim snagama izgurao svoj uspeh. Ovi sa začelja plod su marketinškog ispiranja mozga koje su izdavači sproveli nad čitaocima, a sve u nadi da će pronaći novog Džordana, Martina ili Gudkajnda. Kao što rekoh, Senderson je izuzetak - po tome što je prilično originalan i zanatski ispeglan. Ali nije uzbudljiv. Nije inspirativan. Senderson je "jak vrlodobar 4+" klinac, koji fakultet završava guzicom, a ne klikerom. Nije pisac koji vas tera da sa prijateljima prepričavate stranice njegovih romana i nagađate šta će biti s likovima u narednoj knjizi. A vrh je ponude... E pa nije.

Vrh ponude mladih pisaca je Ken Šols. Najpre, Šols ispunjava dva najvažnija uslova da bude veličanstven fantasta - debeo je i ima bradu. Verujte, to su jako bitni uslovi za svakoga ko se bavi fantastikom. Potom, pre nego što je počeo da piše romane zanat je ispekao na kratkim pričama. Za sada ima nešto manje od osamdeset priča i u njegovim romanima se zaista vidi uticaj kratke forme. Dapače, MPW u Šolsovim romanima gotovo i da jesu kratke priče, mesto dugačkih poglavlja kakva smo navikli da čitamo kod Džordana i Martina. Ali o tome nešto kasnije.



Prvi Šolsov roman, kojim počinje serijal Psalms of Isak, nosi naslov Lamentation. Na prvi pogled roman pati od niza falinki – uprošćena poetika, površan world building, sistem magije koji je pristutan tek u naznakama i kojem se ne posvećuje previše pažnje – međutim, po završetku poslednje stranice nameće se neizbežan zaključak da su sve te mane i nedostaci zapravo velike prednosti Šolsovog prvenca. Naime, pisac ne opterećuje ni sebe ni čitaoca komplikovanom predistorijom sveta u kojem se radnja odvija. Već u prvim poglavljima jasno stavlja do znanja čitaocu da je njegov svet zapravo naš svet, samo milenijumima u budućnosti, u kojem je u jednom trenutku nauka imala primat, da bi je nakon neimenovane kataklizme zamenila magija, koja je opet izazvala svojevrstan smak sveta, da bi je zamenio neobičan društveni poredak, u kojem i magija i nauka-tehnologija igraju ulogu arheoloških bauka, pod strogom kontrolom kvazireligijske organizacije, koju je pisac stvorio očigledno nadahnut katoličkom verzijom hrišćanstva.



Ovakva postavka romana po nekima je kopija Bruksove Šanare, međutim takav stav je pogrešan. Šolsov serijal je sasvim očigledno omaž Džeku Vensu i njegovoj Dying Earth. (Prava je šteta što se nijedan od naših velikih izdavača nije rešio da Dying Earth predstavi u prevodu srpskom čitalaštvu. Možda će nakon Hauarda i Lavkrafta Vens biti sledeći klasik fantastike objavljen u luksuznijem izdanju za srpsko tržište – bar se nadam.)

Lamentation je u poređenju s Martinovim ili Eriksonovim romanima uprošćen do najveće moguće mere. Zapleti su naizgled površni (ali se taj utisak već u narednom romanu raspršuje) – ali to ostavlja neverovatan manevarski prostor za karakterizaciju likova. Šols se i tu pokazuje kao lakonski pisac. Njegovi likovi bi nekom drugom piscu bili tek skice za dalju razradu, ali to mu nimalo ne smeta da opiše izuetno uverljive i životne protagoniste i antagoniste, krajnje nesvakidašnje i egzotične, koji neodoljivo podsećaju na Zelaznijeve. Isprva se može učiniti da su likovi stereotipni i plitki, ali se čitalac jako brzo stopi s njima, uviđajući da je pisac namerno izbegao zamršene priče i sudbine, opredeljujući se za varljivu haiku jednostavnost karakterizacije, sa tek primesom stila Džejmsa Herberta u Dini.

Na kraju, ne može se reći da je Lamentation doneo nešto novo žanru. Šols ne može ni da prismrdi Eriksonu, a pisac njegove generacije – Senderson – kudikamo je originalniji i maštovitiji. Međutim, Šolsov stil i zanos iznenađujuće osvežavaju i pružaju uvid u drugačiju fantastiku. Lamentation je na tragu najvećih romana sajens fentezija, koji je nekada bio najkomercijalniji iskaz svih mogućih žanrova i podžanrova fantazijske književnosti. U nešto malo ispod 400 stranica, Šolsu je pošlo za rukom da ispriča uzbudljivu i maštovitu pripovest, da čitaoca saživi s likovima zanimljivim i upečatljivim, te da postavi scenu za veličanstven nastavak, Canticle. Verujte, ovaj serijal i ovog pisca valja imati na umu.

недеља, 22. новембар 2009.

GENERATION P - Viktor Peljevin


Imam tu čast (obavezu) da vam predstavim još jednu saradničku prinovu našeg vrlog bloga. U pitanju je moja koleginica Ana Begović, ovde registrovana kao Angel of Blasphemy (možda ćete vremenom videti da nadimak nije slučajan). Ona će se, kao i Aleksandra, baviti širim poljem književnosti na sebi svojstven način. Warning: she has an attitude and knows how to use it!





Vavilonska kula od katodnih cevi


Ana Begović


„Nekada je u Rusiji zaista živela bezbrižna mlada generacija, koja se osmehnula letu, moru i suncu – i odabrala pepsi.“ Ovako počinje da tka svoju pripovest o životu jedne generacije Viktor Peljevin, jedan od najtalentovanijih pisaca novije ruske književnosti. Ime te generacije, ujedno i naziv ove knjige, Generation P, upućuje nas na osnovni problem kojim se pisac bavi.



Jednom davno, Tomas Sterns Eliot nazvao je generaciju kojoj je i sam pripadao generacijom X. To su bili ljudi koji su imali, možemo slobodno reći, nesreću da svoje najproduktivnije godine proživljavaju u periodu između dva svetska rata. I to je ostavilo traga na njihovim dušama. Preovladjujući osećaj očaja menjali su intelektualnim naporima, ideologijama leve ili desne provenijencije, ali zapravo nikada nisu uspeli da dođu do srži problema – do činjenice da su oni zapravo prazni ljudi, ljudi bez onog čuvenog „ja“ – bića koja umesto sebe imaju samo ono što danas nazivamo imidžom.


Unuci te generacije X nisu imali ništa veći potencijal da se sukobe sa problemom sopstvene esencije, no, za razliku od njihovih starih, koji su svoju ispraznu svakodnevicu ispunjavali naukom ili sletovima u čast ovog ili onog vođe, ti „novi klinci“ su imali TELEVIZOR. Mali ekran postao je gotovo zamena za mozgove pepsi generacije. Dovoljno je samo porazmisliti o tome šta smo sve u svom životu kupili ili uradili nakon što smo za to čuli preko sredstava javnog informisanja.


Naravno, ovim smo tek zakoračili u more pitanja koje Peljevinovo delo postavlja. Neminovan je zaključak da mladi Rusi nisu isto što i njihovi vršnjaci sa Zapada – oni nisu imali izbor izmedju pepsija i koka-kole. Pili su pepsi zato što jednopartijski sistem nije dozvoljavao pravo na izbor. Ali, da su i mogli da biraju izmedju pepsija i koka-kole, šta bi zapravo postigli? Tu i počinje prava dilema Viktora Peljevina u Generaciji P – ako birate između jedne gluposti i druge, da li zapravo uopšte pravite legitiman izbor?



Može se reći da se nametanjem ovih pitanja Generation P svrstava u dela visokog filozofskog naboja. Postoje mesta u ovoj knjizi koja će vas zasigurno podsetiti na predavanja svih onih zanimanju nastrano odanih profesora filozofije i psihologije koja ste ikada (voljno ili nevoljno) slušali. No, ovaj pisac ima onaj volšebni dar da vam i tada zadrži pažnju – čitate dalje, kao u magnovenju, samo da biste stigli do kraja i otkrili o čemu se tu zapravo radi. I pogađate već, bivate potpuno iznenađeni epilogom.


Kada još pažljivije pogledamo Peljevinovo tkanje, shvatimo da ne čitamo samo puki filozofski traktat. Njegov junak, simboličnog imena Vavilen Tatarski, kreće se kroz epohu perestrojke kao i svi oni Ahili, Utnapištimi i njima slični heroji i polu-bogovi čija imena stoje na stubovima i reljefima širom planete. Jasno nam je da je pred nama mit o novom ruskom čoveku (ili bolje rečeno natčoveku – od Ničea pa na ovamo, svaki Pera iz književnog dela nosi u sebi Prometeja). Naš Tatarski, naizgled obični filolog koji živi u predgrađu Moskve i preživljava od jutra do mraka u svetu koji pripada čečenskim kartelima, bivšim pripadnicima KGB-a, a sadašnjim biznismenima i pripadnicima tajnih, manje tajnih, i sasvim otvoreno uvrnutih društava polazi kroz ponudu da se bavi reklamama na put ka ostvarenju sopstvene sudbine.


Ali, Peljevin ne bi bio Peljevin kada bismo mogli tek tako lako da se izvučemo sa rezonom: „aha, pa ovo je tipični mit“. Ako se vratimo prvoj rečenici, možemo uvideti da ima nečeg bajkovitog u svemu tome, zar ne? I mogu vam potvrditi da ovom delu ne nedostaje element fantastike. Imamo posla sa raznolikim fantastičnim bićima: Čečenima na heroinu, bivšim vojnicima u donjem delu trenerke i sa zlatnim lancima oko vrata, budistima i njihovim napitkom od halucinogenih pečuraka i naravno, ljudima iz medija koji preko malih ekrana plasiraju gledaocima ni manje ni više nego sam život. Da odmah naglasim da postoji razlika između Peljevina i braće Grim – Peljevin je čovek iz vremena u kome je Ajnštajnova teorija relativiteta prevagnula nad težnjom za happy end-om u književnosti. Kraj je relativan, a ne srećan, komičan ili tragičan. I zapitate se da li ga uopšte ima. Kad smo već kod fantastike, normalno je da Peljevin ne zaobilazi ni SF. A i zašto bi? Nauka i njena dostignuća za njega su neka vrsta „Okamove britve“, najlakše moguće rešenje da se objasni postojanje čitave plejade likova koja se pred nas postavlja, a koji, kako po fizičkom izgledu, tako i po mentalnim karakteristikama, predstavljaju nešto što žena nije mogla da rodi, čak ni u najluđim snovima.



No, hajde da konačno izreknem i ono što se mora: iako bih to volela, ne mogu vam zapravo dati pravi pregled romana Generation P. Odgovorno tvrdim da je to nemoguće uraditi, a objasniću vam i zašto. Svi ste čuli za domino efekat? E, pa, čitanje ove knjige (a i drugih Peljevinovih dela) je kao da ste napravili mandalu od domina i srušili prvu u nizu. Svaki detalj vodi sledećem detalju. Svaki dijalog zavisi koliko od prethodnog, toliko i od narednog – i verujte mi na reč, napisan je sa toliko ironije i dovitljivosti da se teško da prepričati, samo citirati. A kako je glupo da to radim, toplo vam preporučujem da ako niste ranije čitali Peljevina počnete možda baš od ove knjige koja je piscu donela svetsku slavu, a koju je za naše tržite izdao Plato. Verujem da se nećete pokajati.


A kada stignete do kraja knjige, pretpostavljam da ćete biti i tužni i sretni u isto vreme (najbolje knjige, da se ne lažemo, uvek imaju na nas taj psihotizirajući efekat i čitamo ih baš zato što nam je u životu, kako reče Grk Zorba „potrebno malo ludila“) – bićete sretni zato što ste se dobro zabavili uz malu pomoć tako sjajnog momka kao što je Viktor Peljevin, a tužni zato što će vam u dubini duše biti jasno da je taj svet, svet kome ste se podsmevali upravo onaj u kome živite i da vi možda niste Vavilen Tatarski, „glavni junak“ sa svojevrsnom misijom, već neko od onih gorenavedenih sporednih mitskih bića čiji usud i nije toliko privlačan. Najgora opcija je da spoznate to da ste možda samo obični čovek koji u papučama i atlet majici pilji besciljno u televizor kupljen na kredit i pije pepsi – ne zato što ne može da bira, već zato sto za to nikad i nije bio kadar.

четвртак, 19. новембар 2009.

DRAKULA NEMRTVI – Dejker Stoker i Ijan Holt

Drakula je jedan od najviše eksploatisanih književnih likova. Nalazi se u brojnim ekranizacijama, stripovima, romanima, ali sada po prvi put roman dobija zvanični nastavak koji potpisuje jedan Stoker. Nažalost, ovaj „nastavak“ ni po čemu ne zaslužuje da se tako nazove. Dejker Stoker i Ijan Holt su navodno koristili beleške samog Brema Stokera. Njihov roman je zapravo još jedan pokušaj rehabilitacije Drakule i dokazivanja da on nije samo čudovište, tako da on zapravo i nije antagonista priče. Drakula nemrtvi bi mogao da se nazove papazjanijom klišea i za razliku od originalnog Drakule, koji je epistolarni roman, novi roman ima običnu naraciju po poglavljima.


Priča je smeštena dvadeset pet godina nakon prvobitne priče i mnogo toga se promenilo. Pojavljuju se svi preživeli likovi iz družine koja je „ubila“ Drakulu, sa dodatkom Kvinsija Harkera, sina Mine i Džonatana i novog otelotvornja zla, grofice Elizabet Batori. Nažalost, skoro svi likovi su prilično neubedljivo degradirani. Džonatan je propali advokat alkoholičar, doktor Sjuard je takođe propali lekar i zavisnik od morfijuma, a pri tom je kranje neuspešni lovac na vampire, Artur Holmvud ima želju za smrću pošto nikada nije prežalio smrt Lusi, Drakuline prve žrtve, Van Helsing je ogorčeni starac u kojem ne vidimo ni traga nekadašenje promišljenosti i predvodnika družine protiv Drakule. Sam Kvinsi Harker je buntovni sin, zanesen glumom, koji većinu stvari radi bez razmišljanja, po hiru, a sto se priče tiče gotovo beskorisan, dok je Mina Harker duboko u sebi zaljubljena u Drakulu zbog čije krvi i sama deluje kao besmrtna. Ovi likovi, kao i inspektor Skotland Jarda, su toliko neubedljivi da često deluju apsurdno, kao da su nameravani da budu karikature originalnih likova.

Još jedan od velikih problema knjige je pokušaj pisca koji su Amerikanci, da dočaraju duh Londona sa početka dvadesetog veka u čemu nikako ne uspevaju. Da bi dali svom pisanju nekakav legitimitet, u priču su natrpali razne kulturne i istorijske reference koje u svojoj želji da čitaoce uvere da poznaju period o kojem pišu često ponavljaju i preterano potenciraju. U jednom trenutku, čitalac shvata da ono što čita i nije nastavak romana Drakula, već prepravljanje priče na određeni način, zato što roman iz 1897, zapravo postoji kao delo u samoj priči, a Brem Stoker je jedan od likova, nimalo laskavo predstavljen. Prvobitna priča je spoj „istine“ i fikcije koju je Stoker napisao pomerivši i godinu zbivanja da bi autori mogli da smeste priču u vreme koje im je odgovaralo.



Knjiga nema ništa od originalne napetosti i atmosfere i ni u jednom trenutku čitalac ne strepi zbog sudbine likova. Jezik kojim je delo pisano je jednostavan, rečenice previše kratke i nerazvijene, a scenarijsko iskustvo Ijana Holta je vidljivo u filmičnim i poglavljima koja su često toliko kratka da čitalac sve i da pokuša ne može da se uživi u priču. Takođe su ubačeni i elementi kao lezbejske vampirice, katana koja se koristi protiv vampira, Džek Trbosek doveden u vezu sa vampirima, koji ne samo što su svojevrsni klišei, već su izuzetno loše ubačeni u priču. Sam Drakula je identifikovan kao Vlad Basarab Cepeš, i predstavljen kao hrabri evropski plemić, ratnik na braniku hrišćanstva, koristeći se formulama koju je Fred Sejberhejgen već upotrebio u svojim romanima o Drakuli, kao što je Drakulin pokušaj da spase Lusi od loše transfuzije Van Helsinga. grofica Batori odličan primer loše napisanog zlikovca koji je suština zla, bez dobre motivacije za svoja dela osim činjenice da želi da vlada svetom i osveti se za neku umišljenu nepravdu.

Ovaj roman se nipošto ne može smatrati hororom jer ne ispunjava osnovnu premisu horora, a to je da stvori zlokobnu i strašnu atmosferu, tako da je možda bolje smatrati ga neuspelim pokušajem eksploatacije ustanovljenog brenda. Ako hoćete dobar roman o vampirima, ovaj slobodno preskočite.

понедељак, 16. новембар 2009.

Vampirski ciklusi - otkazani

Zbog smrti patrijarha Pavla i proglašenog dana žalosti Dom omladine otkazao je sva predavanja, pa i moje. Izvinjavam se svima i nadam se da ćemo se videti drugom prilikom.

петак, 13. новембар 2009.

IZGUBLJENI SIMBOL - Den Braun

Naš blog postaje bogatiji za jos jednog saradnika. U pitanju je Aleksandra Orašanin, profesor engleskog jezika i književnosti, koja ce se baviti više glavnotokovskom književnošću i tako proširiti delatnost bloga koji se još uvek pretežno bavi fantastikom. Za početak ćemo njene postove postavljati Ivan ili ja i potpisati pravog autora, ali ona će lično odgovarati na komentare koji će joj možda biti upućeni. Učlanjena je na blog pod nadimkom Aleta. Sa željama za dobrodošlicu, postavljam njen prvi tekst:

Izgubljeni simbol Dena Brauna



Aleksandra Orašanin



U eri plejade pisaca takozvanog „lakog štiva” Den Braun svakako prednjači svojim multimilionskim bestselerima. Posle dva izuzetno uspešna i krajnje kontroverzna romana u kojima pratimo (ne)zgode Roberta Langdona, pojavio se i treći koji poslednja tri meseca okupira centralno mesto u izlozima knjižara i čini da distributeri i izdavači zadovoljno trljaju ruke na kraju dana.


Nije potrebno posebno napominjati da Braunovi romani ne poseduju vanvremensku književnu vrednost. Ono što je prosečnom čitaocu njegovih knjiga bitno jeste prisustvo brze radnje, dobrog zapleta i zanimljivih likova. Izgubljeni simbol razrađuje već oprobani recept za uspeh – radnju zasnovanu na teoriji zavere i razrešavanju misterije uz pomoć ‘ključeva’ koji su vešto skriveni svuda oko nas. I ovog puta je harvardski simbolog uhvaćen u kovitlac događaja koji nadilaze granice svakodnevnog i prete da izmene naše uvreženo poimanje sveta. Posle Da Vinčija i Iluminata na red su (očekivano) došli Masoni kao paragon mističnog i nedovoljno poznatog. Za razliku od prethodna dva romana iz serijala o Langdonu, Braun se ovog puta odlučio da radnju smesti na ‘svoju teritoriju’ – u Ameriku. Ovo mu je dalo priliku da se poigrava istorijom svoje zemlje i tragove sakrije u arhitekturi i muzejima Vašingtona. Ostalo prati osnovni šablon – odvijanje radnje u kratkom vremenskom roku (12 sati), neizbežni likovi poput saputnice koja je sticajem okolnosti upletena u celu priču a ima preko potrebno znanje za rešavanje misterije, i predstavnika zakona čija je uloga ambivalentna kroz veći deo romana.


Ovo je knjiga koja se čita u jednom dahu, jer je Braunov stil krajnje filmičan i čitaocu ne daje puno prostora za predah, osim u delovima gde likovi pomalo podsećaju na hodajuće enciklopedije i gde količina podataka koja nam se servira može da zamori. Braun je majstor otkrivanja malo poznatih i intrigantnih činjenica i poigravanja sa našim pojmovima sakralnog i sekularnog. Knjige koje se ne libe da zadju u kontroverzu uvek imaju dobar odziv čitalaca. Treba reći, doduše, da iza uspeha ovakvih romana uvek stoji i strateški dobro osmišljena medijska kampanja. U ovom slučaju marketinški potezi su učinili da Izgubljeni simbol obori rekord prodaje romana za odrasle sa preko million prodatih primeraka u prvom danu.


Izgubljeni simbol je roman za popodnevnu razbibrigu i pobuđivanje mašte. Sam autor tvrdi da ne pretenduje na titulu književnog džina. A ništa loše ne može proisteći iz efemernog užitka čitanja.



Vampirski ciklusi, predavanje

U ponedeljak 16. ovog meseca kojeg smo, održaću predavanje u okviru redovnih okupljanja društva LK, a na temu "Savremena fantastika: Vampirski ciklusi". Svi ste dobrodošli i voleo bih da vas dođe što više, da se upoznamo u 3d, ako se već ne znamo. Počinje u 19 h.

недеља, 08. новембар 2009.

IPS na sajmu knjiga - svođenje utisaka

Ovog oktobra izdavačka kuća IPS prvi put se predstavila čitateljstvu i posetiocima oktobarskog sajma knjiga kao veliki izdavač. Sa dva štanda u areni hale 1, IPS je najavio žustru borbu za svoje (poveće) parče izdavačkog kolača.

Doduše, IPS je imao ozbiljne propuste na skoro završenom sajmu, koji se pre svega odgledaju u organizaciji prodaje i pristupu prema čitaocima. Očigledno da tranzicija od knjižara do izdavača nije nimalo laka, te da se moraju preležati neke boljke. Ukupni utisak je da je deo IPSa zadužen za prodaju zakazao makar onoliko koliko je uredništvo brilijaralo. A, bogami, odabir naslova koje je IPS objavio pred sajam i za sajam teško da je mogao biti bolji.


IPSova teška artiljerija minulog sajma sastojala se od samih nobelovaca - najtraženiji na štandovima "IPSRada" i "IPSProsvete", ali i na sajmu uopšte bili su Žoze Saramago ("Slepilo"), Ginter Gras ("Kutija), Sol Belou ("Humboltov dar") i Le Klezio ("Oniča", "Uranija" i "Tužbalica o gladi").

Nisu bili iznevereni ni ljubitelji fantastike. Sa dva romana Terija Bruksa i po jednim romanom Džima Bučera i Grega Kiza, IPS je stao rame uz rame s "Lagunom" kada je reč o objavljivanju epske fantastike.

Još jedna IPSova perjanica bio je Mišima, sa delom"Mornar koji je izneverio more". Čitaoci ovih redova, evo, ekskluzivno saznaju da će se ubrzo pojaviti još jedna njegova knjiga, "Zabranjene boje".

Za kraj, lista najprodavanijih naslova prošlog meseca u IPSovim knjižarama:

1. POBEDNIK JE SAM - Paolo Koeljo
2. JEDI, MOLI, VOLI - Elizabet Gilbert
3. SLEPILO - Zoze Saramago IPS
4 IZGUBLJENI SIMBOL / LOST SYMBOL- Den Braun
5. OKORELA ZEMLJA CUDA I KRAJ SVETA - Haruki Murakami Geopoetika
6. DRAGULJ MEDINE - Šeri Džons
7. MAC MEDINE - Seri Dzons
8. VODA IZ KAMENA - LJ.H.Djurovic
9. URANIJA - Z.M.G.Le Klezio
10. MORNAR KOJI JE IZNEVERIO MORE - Jukio Misima
11. BELI TIGAR - Aravind Adiga
12. DOMACIN - Stefani Majer
13. KUTIJA - Ginter Gras
14. ZAMAK U PIRINEJIMA - Justejn Gorder
15. FANTOM IZ OPERE - Gaston Laru
16. GREH NJENE MAME - Mir Jam
17. ZATO STO TE VOLIM - Gijom Muso
18. SEKS I GRAD / SEKS I GRAD (OUTLET) - Kendas Bušnel
19. DECAK IZ SNOVA - Karli Filips
20. PROROČANSTVO ROMANOV - Stiv Beri