Претражи овај блог

петак, 30. јануар 2009.

Novi roman Pet Hodžel

Trebalo bi da tokom ove godine dobijemo novi nastavak kultnog serijala "Kensirat", američke spisateljice Pet Hodžel. Peti roman u nizu objaviće Baen Books, izdavačka kuća poznata najviše po sf neopalpu, ali i alternativnoj istoriji. Hodželova, inače, piše jako zamršenu mračnu fantastiku, ali polazi joj za rukom da svaki roman bude originalan i da prati neke nove teme. Tako je prvi, God Stalk, objavljen 1982. godine, ako se ne varam, napisan kao urbana pustolovina, koja i dan-danas zasenjuje pokušaje pisaca kao što su Skot Linč da napišu sličan roman o lopovima u fantazijskom okruženju. Jedini autor mlađe generacije koji se tome približio neosporno je Brendon Senderson, čija Vin ima i te kakve sličnosti sa Hodželkinom Džejmi, ali to je već neka druga priča...

уторак, 27. јануар 2009.

The Steel Remains - Ričard Morgan

Juče me je mučila glavobolja, pa sam počeo da čitam The Steel Remains, Ričarda Morgana. Razočarao sam se, pa sve upozoravam da ne bacaju pare. Morganove sf romane jako volim, ali je omanuo kao pisac fentezija. Digao sam ruke nakon stotinak stranica. Priča koja nikuda ne vodi, likovi prema kojima čitalac ništa ne oseća - sem možda blage antipatije - i patina nepotrebne devijantnosti veoma otežavaju čitanje. Sve u svemu, nisam zadovoljan. Što se mene tiče, prvi ćorak ove godine, a ubeđen sam da će ih biti još.

понедељак, 26. јануар 2009.

Moji prevodi

Koga zanima, može da u mom profilu pogleda šta sam sve prevodio. Jedan deo, u svakom slučaju...

Nov fentezi u 2009.

Po onome što je nominovano za Nebulu vidi se da prethodna godina nije bila preterano berićetna, stoga nam ne preostaje ništa drugo nego da se okrenemo godini pred nama. Evo šta se može očekivati u 2009, najpre od epske a potom i od naučne fantastike:

Najpre, An Empire Unacquainted with Defeat američkog pisca Glena Kuka, kod nas poznatog po romanima o Crnoj četi, od kojih sam jedan i ja preveo. Reč je o reprintu njegovih ranijih dela, a sve pod trejdmarkom Nightshade Books. Kuk nije među mojim omiljenim piscima, ali voli da popriličan broj ljudi, tako da zaslužuje da se pomene.

Stiven ERikson planira novi roman, The Lees of Laughter's End, koji nas vraća njegovim suludim nekromantima iz “Mesečevih vrtova”. Nažalost, imam samo prvu knjigu iz nezavisnog serijala posvećenog njima. Verovatno ću sačekati da se pojavi i ova, pa da pročitam sve tri.

Lois Makmaster Bižo najavila je novi nastavak u serijalu The Sharing Knife. Zapravo, trebalo bi da bude objavljen krajem ovog meseca. Mada imam prethodne tri knjige, nešto mi nije dalo da ih pročitam. Uglavnom problemi sa zdravljem. Prava je šteta što Laguna ne objavljuje Curse of the Chalion, a ne daje ni drugima da ga objave.

Kim Harison priprema sedmi nastavak u Hollows ciklusu, a pod naslovom White Witch, Black Curse. Laguna je najavila da će otpočeti ovaj ciklus.

Naslov kojem se ja možda najviše radujem jeste The Captal’s Tower, treća knjiga u serijalu Exiles, koji piše Melani Ron. Svima koji vole Roberta Džordana iskreno preporučujem prva dva dela u ovom serijalu.

Rejmond Fajst nam sprema Rides A Dread Legion, mada su njegovi poslednji romani o Midkemiji gotovo nečitljivi.

Džim Bučer ubrzo objavljuje 11. roman o Hariju Drezdenu, a do kraja godine bi trebalo da izađe i The First Lord’s Fury, poslednja knjiga serijala Codex Alera.

Džon Marko takođe ima novi roman i serijal: Starfinder

Kejt Eliot nastavlja Crossroads sa romanom Traitor’s Gate.
I, na kraju, na ovo obratite pažnju, drugi omnibus iz Godstalker Chronicles, koji sadrži Seeker’s Mask i To Ride a Rathorn. Ovo se ne sme propustiti, pošto su originalna izdanja njenih romana odavno out of print.

Dakle, u 2009. čeka nas svašta nešto lepo, ako je verovati najavama. Već smo spomenuli neke stvari - novog Martina (mada, to baš i nije pošteno. Martin je skoro objavio novi sf roman i novu zbirku priča, ali kod nas se to nije ni pomenulo, pošto nije reč o nastavku "Pesme leda i vatre") i Ričarda Morgana, ali i Rotfasa, pa i Mjevila. Evo onih koje smo propustili:

The Republic of Thieves by Scott Lynch je treći naslov od planiranih sedam. Iskreno se nadam da će se Linč popraviti, pošto mi je drugi nastavak serijala iskreno rečeno bio jako dosadan. O Linčovom pisanju detaljnije sam govorio na svom blogu, pa neću da se ponavljam. Dovoljno je reći da ne bih davao pare za njegove knjige. Jedini razlog što mi zauzimaju dragoceni prostor na policama jeste jednostavna činjenica da ih dobijam džabe. Doduše, ilustracije za korice jako su lepe.

The Warded Man by Peter V. Brett. Prvi deo dobio sam od Odiseje, pošto Bret i Senderson imaju istog agenta, ali nije mi se nešto dojmio početak, pa nisam ni pročitao knjigu. U to vreme lomio sam glavu oko terminologije u "Poslednjem Carstvu". Može biti da sam pogrešio, pošto je roman nahvaljen u vražju mater. Staviću ga na uži spisak za čitanje tokom januara.

Fall of Thanes (The Godless World) by Brian Ruckley. Još jedna trilogija koju sam počeo, ali nisam nastavio - iz neznanih razloga. Trebalo bi da liči na Martina, ali to je u poslednje vreme jako čest epitet. Ovde je reč o poslednjem nastavku.

Best Served Cold by Joe Abercrombie. Aberkrombija sam već pominjao po dobru na ovoj temi. Ovo ću da čitam samo ako dobijem besplatno. Liči mi na pokušaj fentezija inspirisanog južnoevropskim motivima i političkim intrigama, što obično ispadne glupavo.

Songs of the Dying Earth (Hardcover) by Martin (Author), George R. R. (Author), Dozois (Author), Gardner (Author), Tom Kidd (Illustrator). Ko ovo ne pročita da se pospe katranom i perjem i da mu se članska karta spali na Terazijama, a ako nema člansku kartu - da se skerletnim slovima pribeleži da je nikad ne dobije! Evo i zašto:

Quote:
Today, in order to honor the magnificent career of Jack Vance, one unparalleled in achievement and impact, GEORGE R.R. MARTIN and GARDNER DOZOIS, with the full cooperation of Jack Vance, his family, and his agents, suggest a Jack Vance tribute anthology called Songs of the Dying Earth, to encourage the best of today's fantasy writers to return to the unique and evocative milieu of The Dying Earth, from which they and so many others have drawn so much inspiration, to create their own brand-new adventures in the world of Jack Vance s greatest novel.

Half a century ago, Jack Vance created the world of the Dying Earth, and fantasy has never been the same. Now, for the first time ever, Jack has agreed to open this bizarre and darkly beautiful world to other fantasists, to play in as their very own. To say that other fantasy writers are excited by this prospect is a gross understatement; one has told us that he'd crawl through broken glass for the chance to write for the anthology, another that he'd gladly give up his right arm for the privilege that's the kind of regard in which Jack Vance and The Dying Earth are held by generations of his peers.


Samo zbog ove knjige vadim Vensa sa dna kutije. Reč je o jednom od najznačajnijih pisaca sf&f-a u istoriji žanrova.


Gears of the City by Felix Gilman. Ovo je već objavljeno. Reč je o nastavku Thunderer-a, koji imam, ali ne stižem da pročitam. Kada konačno stignem, verovatno ću naširoko i nadugačko na blogu o tome. Trenutno sam zauzet pisanjem o poreklu vampira. Thunderer je jako hvaljen roman, mada... Moram zapravo priznati da sam nekoliko puta pokušavao da ga čitam i nisam odmakao dalje od prvih nekoliko stranica. Naravno, to ne mora ništa da znači, pošto sam neke naslove počinjao doslovce na silu, pa su mi postali miljenici.

Traitor to the Crown The Patriot Witch by C.C. Finlay. Ovo bi trebalo da je alternativna istorija pomešana sa magijom, verovatno po uzoru na romane Naomi Novik. Videćemo kada se pojavi o čemu je reč. Meni je delovalo dovoljno zanimljivo da unapred naručim.

Midwinter by Matthew Sturges. Meho bi trebalo da kaže koju o ovom gospodinu. Znam da je scenarista stripova, ali ne znam šta je tačno radio. Kolege gikovi po belom svetu lude su za njim.

Blood of Ambrose by James Enge. Još jedan novi pisac. Čini mi se da ovaj roman prati liniju koju je Robin Hob povukla sa Farsijerima. Evo šta Amazon kaže:





Quote:
Behind the King's life stands the menacing Protector, and beyond him lies the Protector's Shadow...

Centuries after the death of Uthar the Great, the throne of the Ontilian Empire lies vacant. The late Emperor's brother-in-law and murderer, Lord Urdhven, appoints himself Protector to his nephew, young King Lathmar VII and sets out to kill anyone who stands between himself and mastery of the Empire, including (if he can manage it) the King himself and his ancient but still formidable ancestress, Ambrosia Viviana.

When Ambrosia is accused of witchcraft and put to trial by combat, she is forced to play her trump card and call on her brother, Morlock Ambrosius--stateless person, master of all magical makers, deadly swordsman, and hopeless drunk.

As ministers of the king, they carry on the battle, magical and mundane, against the Protector and his shadowy patron. But all their struggles will be wasted unless the young king finds the strength to rule in his own right and his own name.


Lamentation (The Psalms of Isaak) by Ken Scholes. Roman koji mi je preporučen kao sf zamaskiran u fentezi. Opet novi pisac.

Nights of Villjamur by Mark Charan Newton. Dovraga, čovek je godinu dana mlađi od mene, a već ima čudovište od romana. Da se ne bih osećao kao propalitet (dobro, tešim se time da imam četrdesetak objavljenih prevoda) pročitaću ga čim bude objavljen u Americi. U Velikoj Britaniji primljen je jako dobro.

Mortal Coils by Eric Nylund. Roman koji deluje nesvakidašnje, pa samim tim zanimljivo.

Quote:
Nothing interesting ever happened to fifteen-year-old orphans Eliot and Fiona while they’ve lived in the strict, oppressive household of their grandmother. A chance visit, however, reveals that there is much more to the twins. They are the offspring of a goddess and Lucifer, Prince of Darkness.

Now, to settle the epic custody battle between these two families, the fallen angels create three diabolical temptations, and the gods fashion three heroic trials to test Eliot and Fiona. More than ever they need to stick together to survive and to learn how to use their budding supernatural abilities . . . for family allegiances are ever-shifting in the ancient, secret world they have entered.


Dragon in Chains by Daniel Fox. Ovim završavam spisak onoga što valja iščekivati u prvoj polovini ove godine. Naravno, treba imati na umu da se stvari menjaju - naročito kada je reč o Martinovim rokovima.

субота, 24. јануар 2009.

Beokon - bez mene

Kratko obaveštenje posetiocima moga bloga: nažalost, neću moći da održim planirano predavanje na predstojećem Beokonu. Bojim se da sam zatrpan obavezama kako u vezi s poslom, tako i u vezi s privatnim životom. S druge strane, moje predavanje o vampirima i dalje ćete moći da tokom febrara ovde čitate.

четвртак, 22. јануар 2009.

PACOVI – Džejms Herbert

PACOVI – Džejms Herbert

preveo Goran Skrobonja


PACOVI SU SVUDA OKO NAS

Mesto da krv i prosuta drob obeshrabre od daljeg čitanja – upravo suprotno – fasciniraju koliko i zgražavaju, te mame na dalje čitanje, makar samo stoga da bi se u stranicama romana otkrilo poreklo crnog pacova-ubice, od kojeg je sve počelo.


Vaskrsla edicija Košmar nove/stare izdavačke kuće Paladin osvojila je ljubitelje strave i užasa u Srbiji najavom romana „Pacovi“, proslavljenog pisca horora, Džejmsa Herberta.
Pacovi su prvi Herbertov roman, a neki kažu i najbolji i pripada takozvanoj „pacovskoj trilogiji“, koja se se – sem „Pacova“ – sastoji i od romana Lair i Domain.

Najveća i možda najbolja odlika Herbertovog pisanja nadasve je jednostavnost, kako stila i rečenica, tako i jednostavnost radnje. Čitajući „Pacove“ – pa i ostale Herbertove romane, koje ćemo imati prilike da čitamo u izdanju Paladina – ništa nam ne skreće pažnju sa osnovne potke na kojoj pisac sve vreme insistira. Herbert ne gubi vreme na scenografiju i ono što se u anglo-saksonskoj književnosti naziva world building, već odmah prelazi na beskrompromisnu i surovu akciju, nemilice bacajući čitaoca iz jednog krvavog prizora u naredni, ne puštajući ga sa te sumanute vrteške sve do poslednje stranice, ostavljajući ga da grize nokte do naredne knjige.

U Herbertovim „Pacovima“ niko nije bezbedan – od najmlađih pa do najstarijih. Svi su plen i hrana mutiranim pacovima. Ovaj relativno kratak roman uspeva da čitaocu održi pažnju na glavnoj priči, istovremeno ispredajući nekoliko sitnih i sporednih pripovesti, koje naizgled ne igraju nikakvu bitnu ulogu, ali i te kako pomažu da središnja nit romana dođe do izražaja.

Naravno, na stranu krv i užas, tema ovog romana su – pacovi. Herbert majstorski prikazuje sve razloge zbog kojih se neki ljudi užasavaju ovih životinja. Baveći se tek pomalo opisivanjem samih pacova, pisac čitaocu u lice baca strah i užas koji te životinje prate, naročito kada oslikava prizore napada pacova na ljude. Međutim, mesto da krv i prosuta drob obeshrabre od daljeg čitanja – upravo suprotno – fasciniraju koliko i zgražavaju, te mame na dalje čitanje, makar samo stoga da bi se u stranicama romana otkrilo poreklo crnog pacova-ubice, od kojeg je sve počelo.

Čitajući „Pacove“ očigledno je da je roman pisan pre prilično godina. To se vidi najpre po odsustvu tehnologije koju danas uzimamo zdravo za gotovo. Međutim, to ne odbija, već naprotiv - podeća na neko jednostavnije vreme, a možda i jednostavnije strahove.

Dejvid Entoni Darhem – Akacija

Ne znam šta da kažem o ovom romanu, iskren da budem. Darhem je pre svega pisac istorijskih romana, tako da ga pomalo doživljavam kao uljeza u epskoj fantastici. Očigledno je da je svoje zanatsko umeće spisatelja istorijskih romana iskoristio da uobliči jako zanimljivu priču.

Moglo bi se reći da je osnovna postavka Darhemovog romana originalna, međutim nisam mogao da se otrgnem utisku kako previše pokušava da bude kao Martin. To je česta boljka među novim piscima fantastike, tako da sam se već izveštio da je prepoznajem već u prvih stotinak stranica. Problem je u tome što Darhemu ne polazi za rukom da čitaoca saživi sa protagonistima. Brutalni opisi sukoba i pokolja, dostojni Martina i Eriksona nimalo me nisu dotakli. Nedaće protagonista ostavile su me ravnodušnim. Darhem se bavi mnogim pitanjima koja je pokušao da istraži i u svojim istorijskim romanima – ropstvom, narkomanijom, šovinizmom – ali to čini nekako ravno i bezosećajno. Gotovo kao da piše članak za nekakav istorijski žurnal, a ne roman. Martin i Erikson do čitaoca dopiru na ličnom nivou, uspevajući da monumentalne događaje učine beznačajnim naspram malih sudbina čak usputnih protagonista. Darhem to nije savladao. Neću da vam pričam o čemu se u „Akaciji“ (to jest, „Bagremu“) radi – to možete pročitati na Amazonu. Mene je roman razočarao. Možda stoga što sam mu se previše nadao.

понедељак, 19. јануар 2009.

11 dana

Uf, život često ima običaj da ne sledi planove, zar ne? Sad, kada sam izrekao tako duboku misao, red bi bio da se izvinim zbog toga što jedanaest punih dana nije bilo novih unosa na blogu: izvinjavam se.
Dobro, sad smo naučili novu stranu reč, pa možemo da se vratimo fantastici. Ako se pitate šta sam radio ovih dana - pa radio sam, kad nisam bolovao. Svima onima koji mnogo čitaju i/ili pilje u računar savet zasnovan na bolnom iskustvu: nemojte da se zajebavate, već uložite ozbiljne pare u dobru rasvetu i dobar monitor. Ovo drugo imam skoro četiri godine, a ono prvo nisam imao nekoliko meseci - i to me je koštalo velikih muka u poslu i sa zdravljem. Dakle, pamet u glavu. Trebaće vam oči da čitate blogove. Elem, po završetku mojih očinjih muka, bacio sam pogled na gomilu knjiga koje polako prete da mi progutaju krevet (budući da su naslagane pored rečenog, radi lakšeg pristupa; samo mazohisti čitaju sedeći - primer mazohiste: horoskopska devica) i video svašta nešto lepo, što su mi prijatelji iz Kanade slali kao praznične poklone: Robin Makinli (koju sam, čini mi se, već spominjao), Lois Makmaster Bižo, Dejvida Mičela - kojeg sam sa zakašnjenjem otkrio, dve sjajne zbirke Džona Džozefa Adamsa, Rozmari Kirsten... Da vas ne zamaram dalje. Shvatili ste, otprilike. Dakle, baciću se na čitanje narednih dana, pa ću vam pripovedati o pročitanom. Naravno, nisam zaboravio na obećano predstavljanje pisaca za Perina, ali pošto on ima šta da čita, nećemo žuriti.

среда, 07. јануар 2009.

Heron-Marked Sword

Ako ste očekivali da danas čitate o nekom od pisaca sa spiska koji sam postavio pre nekoliko dana, ne morate da čitate dalje. Ovo nema ama baš nikakve veze ni sa jednim od njih. Danas sam nešto depresivno raspoložen (verovatno stoga što me opet muči očinji vid - ovo pišem kroz pravu zavesu kapi za oči), pa sam se bacio na razmišljanje o tome kako nam pisci koje volimo i njihova dela menjaju život.
Recimo, nick koji uglavnom koristim u internet komunikaciji sa mnom je još od sredine devedestih, kada sam pogledao film "Nightflier", snimljen po istoimenoj noveli Stivena Kinga. Kasnije sam došao do zbirke Prime Evil, u kojoj je ta novela objavljena, pa sam je pročitao - ali zbog Stivena Kinga popriličan broj ljudi mene zna kao Najtflajera.
Kada sam preveo svoj prvi roman, "Zenicu sveta" Roberta Džordana, Noćnom Letaču pridružio se beli vuk na posetnici (vizit-karti), kao još jedan simbol onoga što radim. Džordanovi čitaoci znaju da je vuk kojim počinju poglavlja o Perinu crn, ali beli vuk je već decenijama jedan od najprepoznatljivijih simbola epske fantastike, da nije bilo ni govora da nešto druge čučne na vizitku.
Između ta dva simbola fantastike koji su me na neki način doveli i do ovog bloga zadesile su me godine igranja DnD-a, stotine (a verovatno i hiljade) pročitanih žanrovskih romana, ni sam ne znam koliko pogledanih filmova, serija i pročitanih stripova. Ukratko, imao sam sve preduslove da ne budem normalan. Samo što sam usput - neznano mi kako - postao upravo normalan.
Zarađujem za život čitajući i prevodeći fantastiku, a odskora sam tome dodao pisanje za Popboks (www.popboks.com). Pogađate - pišem o knjigama koje potpadaju pod odrednicu "fantastika". Radim, zapravo, ono što volim - a pošto još nisam na internetu naleteo na nekakav kult koji za cilj ima da me vidi prepariranog za života zbog nekog lošeg prevoda - i izgleda da sam dobar u tome. Međutim, nekako, romani koje prevodim pretvorili su se u mete koje valja odstreliti i pokupiti honorar, koji pak valja utrošiti na plačanje računa za raznorazne gluposti, za koje nisam ni siguran da su mi uopošte potrebne.
Na svu sreću, povremeno se desi nešto i trgne me iz sivila normalnog života. Danas me je upravo jedan i-mejl povratio među nenormalne. Naime, jedan moj prijatelj iz Kanade častio je sebe za Božić replikom majstorskog mača iz Džordanovog serijala "Točak vremena". Cena tog zadovoljstva bila je 250 američkih dolara. Možda neko od vas misli da je za prosečnog Kanađanina 250 ma kojih novčanica, pa sve i da su krugerandi, sića lova - ali nije tako. Tamo ljudi poprilično paze na svaku paru i potpuno su svesni vrednosti novca. Elem, taj čovek je izdvojio značajnu sumu za nešto što mu nikakav posao ne vrši u životu. Nije čak ni kendoka, tako da ne zna ni kako da zamahne tim metarskim čudom. Samo voli Džordana.
I tako je on meni poslao mejl da se pohvali svojom ludošću, a ja sam ponovo shvatio kako živim svoju. Iako me muče oči, završavam poslednju ruku "Poslednjeg Carstva", pre nego što ga pošaljem izdavaču, i uživam u tome što mi je posao da čitam knjige i stripove i da ih prevodim. Mogu sebi da priuštim nekoliko sati dnevno gubljenja vremena na internetu i to da otpišem na istraživanje za prevode. Kolege su mi zanimljivi i pametni ljudi. Svaki prevod je novi izazov i potpuno drugačiji od prethodnog i sledećeg, tako da sam primoran da neprestano menjam način razmišljanja, to jest - nije mi dosadno.
Šta hoću da kažem: povremeno nije loše udovoljiti svojoj ludosti. Mene je upravo to dovelo do toga da živim i zarađujem od svog hobija, da budem okružen onim što volim. Pokušajte i vi da se povremeno otrgnete normalnosti. Ko zna, možda ćemo jednog dana svi imati svoje mačeve sa čapljinim žigom.

понедељак, 05. јануар 2009.

Skot Linč - Republika lopova (ne odnosi se na Srbiju, ma šta vi mislili)

Skot Linč je američki pisac kojeg ja doživljavam kao jednog od nove velike četvorke epske fantastike - kad bi se gađali meteorima. Prošla i pretprošla godina obeležene su mahnitim pokušajima velikih izdavačkih kuća da nađu zamene za pokojnog Džordana, već vremešnog Martina i istrošenog Gudkajnda, koji su devedesetih žarili i palili kada je reč o višetomnim serijalima što se sastoje od romana koji od korice do korice imaju preko sedam stotina stranica u proseku. Uz Džoa Aberkrombija, Patrika Rotfasa i Brendona Sendersona, Skot Linč je odgovor izdavača na odustvo sa scene velikih majstora. Taj odgovor je odgovor krajnje mlak i neubedljiv. Doduše, ne može se za tu četvoricu reći da su loši pisci, već pre da ih ne treba upoređivati sa velikanima - ali... trčim pred rudu.
Kao svaki dobar pisac epske fantstike, Linč je svom serijalu nadenuo zvučno ime - The Gentleman Bastards Sequence - i isplanirao da napiše sedam knjiga. Prva u serijalu "Laži Loka Lamore" uvodi čitaoce u priču o harizmatičnom i drskom lopovu koji hara gradom-državom koju je pisac zamislio po uzoru na stvarnosvetovsku Veneciju. Međutim, uvođenje u priču je sve što pisac čini. NIkako da batali sa uvođenjem i razreši nešto. Protagonista je očigledno zamišljen kao amoralni ali dopadljivi antiheroj, možda po uzoru na Brustovog Vlada Taltosa, ali podbacuje kada je reč o dopadljivosti - a od amoralnosti ostaje samo beskičmenjaštvo. Call me staromodnim, ali ja volim da heroji budu, ovaj... herojski? Lok Lamora to nije. Nije čak ni duhovit.
Tragedija je u tome što je očigledno da bi Linč mogao da bude sjajan pisac, samo kad bi se manuo stereotipova kojima njegova dva za sada objavljena romana obiluju. Čini mi se da je najveći problem Skota Linča kao pisca to što pokušava da se utrkuje sa ljudima koji su oblikovali žanr. On nije materijal za to. Najbolje bi mu bilo da se ugleda na Džima Bučera i napiše nešto zabavno i nepretenciozno, bez želje da mu na nadgrobnom spomeniku piše da je "novi Tolkin", pa čak ni "novi Džordan".
Verovatno primećujete oštar ton ovog komentara. Čitaoci mojih forumskih postova znaju da retko kada otvoreno kritikujem pisce i njihova dela. Možda se pitate zašto sam sada počeo. Evo odgovora: Skot Linč je pokušaj obmane čitalaca od strane velikih izdavača. Ako mislite da fantastika nije veliki biznis, grdno se varate. Svetski filmski studiji jure za novim franšizama, kako se to sada kaže. Izdavač je pokušao da na mišiće progura Linča na planinske vrhove na koje su zastavice pobili Erikson i Martin davno pre njega, sa ciljem da samo na hajpu zaradi velike pare. To je teško izvodljivo kada nam iz Australije redovno stižu biseri poput Kejt Forsajt, recimo.

субота, 03. јануар 2009.

Januarski pisci

U narednih nekoliko dana pozabaviću se sledećim piscima:

Scott Lynch

David Anthony Durham

Chris Wooding

James Barclay

Juliet E. Mckenna

i to otprilike tim redom. Počevši od ponedeljka, trebalo bi da na svaka dva dana na blogu osvane po jedan novi prikaz – i tako sve do Beokona.

четвртак, 01. јануар 2009.

Krvave oči

Najpre, srećna Nova godina svima koji je slave i ujedno posvećuju nekoliko minuta svog dragocenog vremena čitanju mojih pisanija. Ako se pitate zašto nije bilo novih unosa ovoliko dugo, odgovor je da su mi popucali kapilari u očima, pa nisam mogao da gledam u monitor duže od minut-dva, što nikako nije bilo dovoljno da napišem nešto pametno (mada, usuđujem se reći da ima ljudi koji su mišljenja da ni za sve vreme ovog sveta ne bih mogao da napišem išta pametno). Mislio sam da malo kukam (zbog nedostatka dobrih knjiga, zbog toga što mi se oči nisu dovoljno oporavile da bih ponovo čitao knjige koje već imam, zbog svetske ekonomske krize...) ali ponelo me je novogodišnje dobro raspoloženje, pa neću.
Jedan od razloga zbog kojih sam dobro raspoložen (pored špikovanog buta) jeste najava da će novi nastavak u Martinovoj Song of Ice and Fire biti objavljen krajem oktobra ove godine koje smo, da parafraziram Bilba Baginsa. Drugi je što se lagano bližim završetku rada na "Poslednjem Carstvu", nakon čega me čekaju Kiz, Bučer i još koješta nešto novo. Treći razlog za moje nekarakteristično dobro raspoloženje - možda i najvažniji - krije se u novogodišnjo-rođendanskom paketiću s knjigama koji mi je stigao krajem decembra. Džulijan Mej, Džastina Robson, Hari Tartldav, Kejt Forsajt i Robin Makinli neki su od pisaca iz tog paketića i ujedno neki od pisaca o kojima ću pisati na ovom blogu i na forumima koje posećujem.
Kada smo već kod pisaca, nekim ljudima ostao sam dužan pisanja o piscima - najviše Perinu, ali i nekima koji su mi slali mejlove. To ću ispraviti u najskorije vreme - obećavam.
Na kraju, hvala svima koji su postali čitaoci Nightflier's Bookspace-a. Nadam se da vam je zanimljivo. Ove godine baš i nije bilo preterano sadržaja, ali potrudiću se da sve to nadoknadim u januaru i februaru. Januar će biti posvećen bajkovitoj fantastici, da se tako izrazim, a februar vampirima i vukodlacima. Srećna Nova. Mae Gowanen.